Приче из Канаде: Конкретни резултати друштвено-политичког система у Канади

Мада сам већ писао о овој теми, ево још једном са неким додатним подацима који разоткривају истину о успешности друштвено-политичког система у Канади.

- 20% становника Канаде ће искусити менталне болести током свог живота. То је сваки пети становник Канаде.
- Менталне болести погађају људе свих доба, свих степена образовања, свих висина прихода и свих култура.
- Око 8% становника Канаде ће искусити велику депресију у неком периоду свог живота. То је отприлике сваки десети становник Канаде.
- Око 1% становника Канаде ће искусити манијакалну депресију. То је сваки стоти становник Канаде.
- Шизофренија погађа 1% становника Канаде. То је сваки стоти становник Канаде.
- Процењује се да је 10-20% канадске омладине погођено менталним болестима или поремећајима. То је сваки пети или десети млади човек у Канади.
- Данас, приближно 5% мушке и 12% женске популације младих у Канади, од 12-19 година је искусило веће епизоде депресије.
- Укупан број младих становника Канаде од 12-19 година код којих постоји ризик за развој депресије је око 3,2 милиона.
- Шизофренија погађа отприлике једну од сто особа узраста од 16-30 година у Канади.
- У Канади само једно од петоро деце коме треба помоћ у вези са менталним проблемима и добија ту помоћ.

Посматрајући ове податке, потребно је имати у виду да у Канади није скоро био никакав рат, нити било каква већа политичка криза.

Извор података: Канадско удружење за ментално здравље (кликните на прве две везе: "Fast Facts: Mental Health and Mental Illness" и "Facts about Mental Illness in Youth" да бисте видели детаљније податке)

Ово је тужна истина о успешности канадског друштвено-политичког система. Иако сам више писао о животу у Канади пре неког времена и изнео своје мишљење зашто су подаци такви какви су, а они су, по мом мишљењу поражавајући за канадско друштво, опет ћу рећи шта мислим. Разлози оваквом стању менталног здравља становника Канаде су: капитализам (третирање људи и људског рада као потрошне робе), парламентарна демократија (немогућност да се изабере више од једне суштинске политичке опције иако има неколико политичких партија у Канади, али све заговарају исту суштинску политику), презадуженост људи и егзистенцијална неизвесност, употреба генетски модификоване хране, социјални инжењеринг у канадском образовном систему који од људи прави артикле на некој од полица светског тржног центра и намеће им животни стил кроз "имиџ", то јест представљање себе онаквим какви би људи желели да буду у складу са владајућим потрошачким менталитетом, а какви они уствари нису. Људи желе да имају добар "имиџ" да би неко обратио пажњу на њих или да би их "трошио". Да се изразим програмерском терминологијом, са осталим светом се комуницира преко идеализованог "интерфејса", то јест преко пројектоване жељене функционалности. А та жељена функционалност је пројектована кроз канадски образовни систем. Зато у Канади све више има млађих људи који спас од таквог система траже у разним анархистичким покретима бежећи од стварности. Пре неколико година сам шетао улицом Куин Стрит и видео сам групу веома младих људи у прљавој тамној одећи како седи или лежи на улици, играјући се са пацовима. Торонто је ишаран анархистичким слоганима. Што је најгоре, као што и стоји у налазима "Канадског удружења за ментално здравље", од менталних болести нису поштеђени ни народи других култура, то јест емигранти, јер и они у већој или мањој мери пролазе кроз машину за социјални инжењеринг. Дакле, ради се о једном друштвено-политичком систему који дроби човека у већој или мањој мери, зависно од његове способности да препозна опасност и да се одупре. Ево једног сјајног текста са интернета о животном стилу у коме се потенцира "имиџ":

"ЛИЦЕ И МАСКА

Лице је образ човеков – оно природно и особено у човеку. Маска то је нешто вештачко и механичко, оно масовно и конфекцијско. Маска скрива човека од себе и других. Култне маске у Африци по неким антрополозима служе човеку да се сакрије у обреду од злих сила и од смрти.

Маске се данас штанцују у великом броју, оне униформишу и деперсонализују човека. Грчка статуа је типизирана али без персоналности, зато не губи на лепоти ако је до данас сачувана без главе. Лица на статуама су слична као типске маске у позоришту тога времена. Античко позориште не зна за личност и зато глумци носе маске. Они нису личности већ функције и улоге које играју у представи. Тако и човек-маска модерне западне цивилизације није личност већ само функција и улога у представи која се зове живот.

То што има много маски које се могу изабрати не брише трагичност чињенице да је живот са маском улога, а не истински слободан живот слободне личности. Модерна култура западног човека има све више и више врста маски, но сви се они уклапају у основне типове. Америка је првенствено фабрика идола и живота који иде уз њих – живота-под-маском.

Човек је данас све више маска, форма и спољашност, а све мање човек - личност и лице (образ). Није случајно једна од основних моралних категорија нашег народа – “чист образ”. То значи здрав карактер и живот без маске. Владика Николај је покушавајући најједноставније и најистинитије да објасни разлику између светосавске просвете (образа – лика) и западног рационалистичког образовања (маске) рекао да наш народ сматра да је образован само онај који има образ. А образ човеков је у директној вези са оном божанском искром коју је у њему запалио Бог и која се зове образ или лик Божији.

Западна култура ствара маску као свој најсавршенији производ и механизам. Маска није само маска на лицу, већ и интелектуално образовање, технологија, мода, идеологија, бон-тон, хумор, поза, гестови, одевање... Маска је слаткоречива манипулација јер она скрива човека иза маске учености и лажне сигурности. Човек-маска је и научник који мисли да зна све знање овог света, моћник и богаташ који верују да могу све и да је свет њихов. Егзистенција маске је живот окружен предметима (одећа, куће, накит, техника, новац). Човек на крају постаје слуга своје маске. Може рећи слободно да не живи више он, већ маска на њему. Страшан би био данас живот без маске јер би се свако суочио са собом и другима онаквим какви јесу. Зато је маска “града постала средство стидљивости и самоодбране”. Западни начин живота је “суров, светски и освајачки, те морају маском да штите своје лице”, а она је “тако чврсто срасла с лицем, да заборављају на своје право лице”.

“Маска је – освештано освајање индивидуалности духа” и “право недодирљивости свог интимног осећања, скривеног иза општеприхваћене формуле”. Она је израз слабости, рањености и осетљивости душе модерног човека, али и ропства општеприхваћеној формули живота.

Западна цивилизација је мењала свој спољашњи изглед, како су се мењали идеали и идоли. Католичанство је маска псеудоврлина (милосрђа, молитве, фанатизма) после је следила учена маска хуманиста, па ренесансна мистификована заводљива Мона Лизе, па строга и ригидна протестаната, па маска свезнајућих просветитеља, па маска лажних спаситеља, охолих богаташа, сурових војничина, лукавих политичара, способних бизнисмена. Америка често мења моде маски које се носе од пуританске и бизнис, преко рокерске и хуманистичке до модерне њу-ејџ и јапи маске. Како се мењају моде мењају се и маске, и обрнуто.

Америчка цивилизација маске производи у милионским тиражима и непрестано проширује лепезу производа. То се зове имиџ (image - слика) и стил. Нарцистичка култура је човека потпуно претворила у маску, у слику коју жели да пројектује на друге. Човек себе доживљава само споља онако како изгледа, како се себи и другима “чини”. У том смислу маска је оваплоћење надуваног и тоталитарног ега, а лице (образ) личности. Маска је тријумф нарцисоидности као идеје и начина живота, и непремостива баријера између човека и Бога, човека и човека, човека и света.

У култури маске све је вештачко и осмех и пажња и лепота. Осмех се добија код зубара и вежба код куће. Филм, образовање, медији, козметика, дијете, спорт, пластична хирургија, психијатри брину за изградњу и одржавање посебних елемената свеопште маске. Живот је имиџ, живот је стил. Маска је вегетирање у виртуелној стварности, трип егзистенција и бедна симулација живота. Све је једна јефтина представа један шоу-програм који траје до смрти.

А ту је и сама суштина маске. Живот са њом и кроз њу је бекство од самог себе али и од другог, од суочавања са сопственим животом, са злом и смрћу. Бекство од слободе у добровољно ропство страстима је духовни опис тог пута. Робови маски маскама “живе”, “мисле” и “осећају”. Цивилизација-маска је створена да се избегне неминовни сусрет човека са собом, са Богом и са смрћу. Маска је лажно уточиште, нојевско завлачење главе у песак “шарених лажа”. Играти представу са маском на себи се чини лакше него се суочити са судбинском одговорношћу и питањем смисла живота.

Маска је демонско средство, обликоване страсти кроз механизме, бекства од себе и живота какав он заиста јесте. Маска је “вештачки саздан механизам који представља живог човека”. Западна култура од времена католичке схоластике претвара живот у механизам у маску, јер је формално и површно схватила хришћанске врлине и вредности. Последица је механизација живота и роботизација човека, а то је живот у паклу‑пре‑пакла. Тако уместо да човек верује у Бога, он исповеда само вербално и идеолошки, он глуми веру. Али да се не варамо, он искрено глуми. То јест прво вара себе па друге. Он има по апостолу Павлу “обличје побожности” а то значи симулацију вере – маску вере. Прича о симулацији и виртуелној реалности је старија од ових појмова. Свесно лицемерје и цинизам је вероватно производ каснијег времена. Форма хришћанске вере је идеологизована и романтична религиозност и неуротични активизам “добрих дела” који прати запад већ хиљаду година. Идеологизам, вербализам и рационализам европске културе су из тога проистекли. Прва фаза западног идеолошког механизма маске је католичанство, а последња је америчка мас култура. Масовна култура са својом репресивном идеологијом површности, култа забаве (fun), хедонизма је идеологија живота-у-маски, исто као и живот посвећен новцу и моћи.

Истински човек није подвојен на лик и маску, није цивилизацијски шизофрен или лицемер (онај који мери лице). Већ је маска (које готово и нема у односу на модерну егзистенцију човека-маске) у служби лица-образа. Форма је у служби суштине и бића, тело у служби душе. Пролазно у служби вечног, и људско у служби божанског (лика Божијег). То је пут Христове културе пут спасења човека.

Западна култура је насупрот тога пут потпуног утапања у пролазно, (тренутак) форму и површност. Живимо у времену тријумфа форме над суштином, а то значи тријумфом бесмисла и глупости. Форма је потпуно поробила суштину, затворено је небо за модерног човека. Маска је алфа и омега модерне културе. Она је постала сама себи сврха што значи и да је она и читав живот-у-маски бесмислен. Човек заробљен у кавезу его-маске се мучи и пати. Али и даље сизифовски гаји и развија своју маску (или маске). Западна култура је до крајњих граница развила и број и квалитет филигранске израде маски. Може се рећи да је у томе достигла савршенство. И тако имамо сукоб две цивилизације цивилизације-маске и цивилизације-образа, цивилизације окренуте времену и царству овог света и цивилизације окренуте вечности и Царству Небеском, цивилизације човека (натчовека и човекобога) и цивилизације Богочовека. Којем ће се од њих две човек и читав свет царству окренути, велико је питање. Све досада говори о тријумфу културе маске и форме над цивилизацијом личности и суштине, али никада нетребамо сметнути са ума да само иза једне од њих стоји Бог.

У овом веку су и Срби под утицајем запада почели да на своја лица навлаче западне маске (моде и идеје). Образа је све мање а маски је све више. Али опет и те маске српске су некако чудне. Грубље су, комичније од западних. Маске наше се разликују као глума из холивудских филмова и из хонконшких борилачких или порно филмова. Овде су страсти сировије и суровије, маске су варварскије и безобразније. Лакше их је прочитати, а и не остављају фин утисак као одмерене и естетизоване западне маске."

Као што сам већ написао међу најзначајније факторе за лоше ментално здравље становника Канаде спадају презадуженост и егзистенцијална неизвесност. Међу Србима иде прича како треба купити кућу или стан на кредит, јер ће то после да остане деци. Међутим, у Канади, а и на западу уопште, људи се охрабрују да се осамостаљују и да сами купују куће или станове на кредит, тако да свака нова генерација хоће да има своју кућу или стан, што представља нова задуживања и тако у круг. Такав животни стил да се свака нова генерација охрабрује да купи своју кућу или стан одговара интересима грађевинске индустрије и препродавцима некретнина. Са тим у вези је и прича о раном напуштању родитељског дома, која је заправо само празна прича, јер је реалност сасвим другачија. Велики број младих у Канади не може да напусти рано родитељски дом, јер нема довољно новца за самосталан живот, а ако се, ипак, одлуче на тај корак, онда се често ради о врло тешком животу, јер треба платити све те дажбине, а до добро плаћеног посла је тешко доћи. А када се и купе кућа или стан на кредит, ако људи то уопште могу да ураде, онда следи дрхтање око опстанка на послу, јер ако се изгуби посао није лако наћи нови, а од чега ће онда да се плаћају рате за стан или кућу купљену на кредит? Веома важан фактор за лоше стање менталног здравља становника Канаде је исхрана. Као што сам већ написао, готово сва храна у Канади је генетски модификована, а у то се свако ко проба храну која се продаје у Канади лако може уверити. Најбољи индикатори за то су укус и изглед хране, то јест укус је углавном лош, а изглед скоро савршен. Коришћење генетски модификоване хране доводи до поремећаја у здрављу, а што се одражава на различите начине. Један од њих је огроман број претерано дебелих људи. Неки од тих људи могу да поправе своје стање смањивањем количине хране коју једу и физичким активностима, међутим неки не могу, јер је дошло до генетских и хормоналних поремећаја у њиховом организму. Највећа опасност у коришћењу генетски модификоване хране лежи управо у могућности да дође до генетских поремећаја који би могли да се преносе са генерације на генерацију, а онда последице одлуке да се заувек исели у Канаду могу да буду јако лоше. Ово је врло важна чињеница коју сам узео у обзир када сам поменуо да је живот у Канади најлошији управо за децу. Као алтернатива коришћењу генетски модификоване хране, постоје продавнице које се баве продајом здраве хране, али тих продавница је мало и оне су мање или више скупље од регуларних продавница. Такође, није сва храна које се продаје у тим продавницама здраве хране органског порекла. Сертификати за органску храну који данас постоје су растегљиви у тумачењу, тако да се много што шта може провући као органска храна, а да то заправо није. Међутим, када говоримо о органској и неорганској храни, поставља се питање ко је уопште допустио да се појаве две врсте хране. За кога је органска, а за кога је неорганска храна? Пошто се у капитализму слобода купује новцем, испада да скупљу органску храну могу да купе имућнији, док они са мање новца не могу. То је, по мени, очигледна дискриминација и доказ да у демократско-капиталистичким друштвима где постоји више политичких партија које све мање-више имају исти политички програм, а што значи да не постоји права могућност избора, и које су тесно повезане са капиталистичким корпорацијама и које служе интересима тих корпорација, човек нема пуну слободу избора чак ни на тако основном нивоу као што је исхрана. Јер како неко ко има малу плату може себи да приушти органску храну? Не може. Он мора да купује оно што може да купи својом платом, а морање није слобода избора. А сама могућност да човек може да купи органску храну не значи ништа, ако он у реалности не може да оствари ту могућност. Систем у коме се слобода купује новцем је неправедан и лош систем. Самим тим, систем у коме се слобода купује новцем је систем који је заснован на квантитету, а не на квалитету. И овде квантитативне основе система директно воде у губитак слободе избора - немате за кога да гласате јер скоро све политичке партије имају исти политички програм који је у служби квантитета, то јест новца који зарађују капиталистичке корпорације или ако немате довољно новца, не можете да купите органску храну и то је онда директан напад на ваше и здравље ваше деце. Дакле, капиталистичко квантификаторско друштво је направило ту поделу на органску и неорганску храну и то је директна дискриминација људи по њиховој куповној моћи. Међутим, не само што се ради о дискриминацији, већ се овде ради о много важнијој ствари, а то је здравље људи. Ко сме и у име чега да угрожава људско здравље? Запад је себи дао за право да сме да угрожава људско здравље у име капиталистичких верских догми о профиту, кредитима и другим. И то је право себи запад дао узимајући силу као средство за остваривање тог права. Зато ја кажем да се западни демократско-капиталистички систем не може поправљати, јер су му основе погрешне. Тај систем треба потпуно демонтирати.

Међутим, канадски друштвено-политички систем је веома перфидан у социјалном инжењерингу који изводи над људима, јер он, следећи идеологију западне цивилизације увек има неког непријатеља који је представљен као грозан или је чак сатанизован, а са циљем да одврати просечног становника запада да размишља о алтернативама западном начину живота. Зато се, између осталог, у Србији, од стране љубитеља запада стално и понавља мантра да Европска Унија, то јест запад и западни начин живота немају алтернативу.

Овакво стање менталног здравља становника Канаде је, по мени, веома видљиво у свакодневом животу у Канади. Ја никада нисам имао кола у Торонту, тако да сам га добро упознао крећући се његовим улицама и користећи јавни саобраћај. И ја нисам једини који је приметио да је број људи са одређеним психичким и менталним поремећајима у понашању на улицама Канаде доста велики. Наравно да ми је жао тих људи и свих оних бескућника који стоје, седе или леже по улицама Торонта, али канадска држава је та која треба да им помогне, а најбоље би им помогла када би демонтирала систем на коме је заснована. Међутим, то је већ ствар становника Канаде који Канаду виде као место за стални живот. Ја ту не спадам, тако да једини начин на који могу помоћи је да напишем оно што ја видим као реалност живота у Канади. Ако би ме неко сада питао да ли да дође да живи у Канаду, ја бих му рекао - не.