Србска историја: Са суђења Гаврилу Принципу

Ево неких занимљивости са суђења Гаврилу Принципу и његовим друговима из књиге "Сарајевски атентат, Стенограм главне расправе против Гаврила Принципа и другова" од Војислава Богићевића:

"Суд: Гаврило Принцип.
Г. П.: Овдје.
Суд: Колико година?
Г. П.: Деветнаест сам година навршио до атентата.
...

Суд: Које сте вјере?
Г. П.: Српско-православне.
...

(Са саслушања Недељка Чабриновића)

Суд: Како је ваше становиште?
Н. Ч.: Моје је становиште анархистичко.
Суд: Јесте ли били када националиста?
Н. Ч.: Јесам, али су остале ове анархистичке идеје.
...

Суд: Је ли Војо Танкосић слободни зидар?
Н. Ч.: Зашто питате о слободним зидарима?
Суд: Присташа кршћанске науке не бави се атентатима.
Н. Ч.: Јест био.
Суд: По чему Ви то знате?
Н. Ч.: Знам позитивно из приповиједања Циге. И он је био слободни зидар.

(Са саслушања Гаврила Принципа)

Суд: Сматрате ли се кривим?
Г. П.: Нијесам злочинац, јер сам уклонио онога који је чинио зло. Мислио сам добро.
Суд: Што сте њу усмртили (мисли се војвоткињу Хохенберг)?
Г. П.: Њу нијесам хтио, нехотице сам је убио.
Суд: Не сматрате ли се кривим?
Г. П.: Не.
Суд: Којег сте политичког мишљења?
Г. П.: Ја сам националиста Југословен. Моја је тежња ујединити све Југословене у којој било државној форми и ослободити их од Аустрије.
Суд: Како сте то мислили оживотворити?
Г. П.: Терором.
Суд: Шта то значи?
Г. П.: То значи уопће убијати, уклонити оне који сметају уједињењу и који чине зло. Главни мотив који ме је потакао на то дјело била је освета за све муке које подноси мој народ под Аустријом.
...

Суд: Какво је било мишљење што се тиче Србије, да ли би било за Босну корисно да се припоји Србији?
Г. П.: Било је мишљење да се уједине сви Југословени. Разумије се, Србија као слободни дио Југословена, имала би моралну дужност да помогне том уједињењу, да буде као што је био Пијемонт у Италији.
...

Суд: Да није предложио који други мотив за чин са вјерског гледишта. Наиме, вјерујете ли у Бога?
Г. П.: Зашто питате?
Суд: Ви имате право одговорити или не.
Г. П.: На то нећу одговорити.
Суд: Познајате ли Танкосића и Цигановића?
Г. П.: Познајем.
Суд: Је ли Вам познато да су обојица слободни зидари?
Г. П.: Једном је Цигановић у кавани "Моруна", кад се је разговарало о атентату, казао да су слободни зидари те и те године осудили Фрању Фердинанда на смрт.
Суд: Али то је било послије како сте се одлучили на атентат.
Г. П.: Јест.
...

Суд: Ви нијесте слободни зидар или јесте?
Г. П.: Нијесам слободни зидар.
Суд: Знате ли да је Чабриновић слободни зидар?
Г. П.: Говорио је да ће ступити у ту ложу, али не знам да ли је ступио.
...

Суд: Јесте ли читали револуционарна дјела?
Г. П.: Јесам Крапоткина, социјалистичку литературу руску.
...

Суд: Знадеш ли штогод о Жерајићу?
Г. П.: То је мој први узор. Ноћу сам одилазио на његов гроб као младић од 16 година и присизао да ћу учинити исто што и он.
Н. Ч.: То сам исто и ја учинио кад сам дошао у Сарајево. Изрезао сам његово име на гробу.
Г. П.: Гроб је био неуређен и ми смо га уредили.
Суд: Предочује оптуженоме Принципу да је у истрази рекао да је извршио атентат и да је "освета крвава и слатка". Онда је поновио на главној расправи да је починио атентат из освете, а касније је казао да је радио на уједињењу Југословена. Касније је казао да није имао на мисли да ће услијед атентата настати рат. Шта је код Вас претежније: идеја освете, мржње, или идеја уједињења Југословена?
Г. П.: Обје су биле еквивалентне.
...

Суд: Да ли ти вјерујеш у Бога, или си више атеиста?
Г. П.: Атеиста."

Милош Црњански о Гаврилу Принципу:

„Као што је познато, атентатор је држан у тамници Терезиенштата и тамо му је, тобоже због туберкулозе костију, лагано ампутирана десна рука.

Између тих, ужасних, часова, испитивали су га о мотивима његовог атентата. Постоји о томе дневник једног чешког лекара.

Принцип је, природно, признавао да је желео уједињење Босне и Србије, али је отворено признавао и то да је то био само корак ка даљем циљу атентатора и њихових другова.

Тај циљ је била револуција.

”Сви смо ми били Бакуњиновци„, биле су речи Принципа.”

Извор: „Дела Милоша Црњанског”, књига „Лирика”, пишчев коментар „Уз песму о Принципу” на његову песму „Спомен Принципу”.

+ + +

Спомен Принципу

О Балши, и Душану Силном, да умукне крик.
Властела, војводе, деспоти, беху срам.
Хајдучкој крви нек се ори цик.
Убици диште Видовдански храм!

Слави, и оклопницима, нек умукне пој.
Деспотица светих нек нестане драж.
Гладан и крвав је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

А ко нас воли, нек воли камен голи.
Нек пољуби мржњу и мртве.
Ископане очи, вино што се точи,
у славу убиства и жртве.

О правди и победи светој нек умукне крик.
Оцеви и браћа и сестре беху срам.
Освети, мајци нашој, нек се ори цик.
Раји, рити, диште косовки храм.

А сунцу и манастирима угушите пој.
Кадифе и свиле нек нестане драж.
Јаук и гробље је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије,
него мајка обешчашћена.
Зној и сиротиња и мржња што тиња
у стиду згаришта и стена.

1918.

Милош Црњански

Read more...

Грехопад, памћење и технологија

Читам неке ствари о Ведама и великим временским раздобљима, југама и ту се каже да су људи некада, док је Божија благодат у већој мери била у свету, усмено преносили знање са колена на колено. Како је Божија благодат почела да се повлачи из света и како су се та велика временска раздобља, то јест југе смењивале, људи су почели да губе благодат и да психо-физички опадају. И по Ведама и по хришћанској Библији, некада су људи били дуговечни, живећи и по 800, 900 година. Такође, људи су некада имали много већу моћ памћења и није било потребе да се знање записује, већ се, као што сам рекао, преносило са колена на колено усменим путем. Сетимо се само шта смо учили у школи о начину преношења наших, србских народних песама, а учили смо да су се оне преносиле, такође, са колена на колено усменим путем. Изгледа да је тај обичај остао у нашем, србском народу од прадавних, аријевских времена.

Читам књигу "Веде, основи цивилизације" од познатог немачког учењака и стручњака за Индију и Веде, Макса Милера и ево шта он каже о тим усменим предањима:

"Сама Рг-веда, која садржи збирку од десет књига химни упућених разним божанствима, састоји се од 1017 (1028) песама, 10.580 стихова и око 152.826 речи. Како су ове песме састављене - јер су написане у веома савршеном метру - и како су, након што су сачињене, чуване од 1500 пре Христа до 1500 након Христа, у времену коме већина најбољих санскртских рукописа припадају?

Само памћењем. Ово може звучати чудно, али - оно што ће звучати још чудније, па ипак је чињеница коју било ко ко у њу сумња може лако утврдити - да је сваки рукопис Рг-веде изгубљен, могли бисмо да повратимо њену целокупност - из памћења Сротрија у Индији. Ови домородачки ученици уче Веду напамет и уче је из уста њиховог гуруа, никада из рукописа, а још мање из мог штампаног издања - и након неког времена је преносе својим ученицима.

Био сам у присуству таквих ученика у својој соби у Оксфорду, који не само да су могли да понове ове химне, већ који су их понављали са исправним акцентом (јер ведски санскрт има акценте налик грчким), и не само то, већ и који су при гледању у моје штампано издање Рг-веде без најмањег оклевања могли указати на штампарске грешке.

...

Наравно, ово учење се спроводи под строгом дисциплином; то се, заправо, сматра светом дужношћу. Мој домородачки пријатељ, и сам веома уважени ведски стручњак, ми је испричао да један дечак, кога треба одгајити као ученика Рг-веде, мора да проведе око осам година у кући свога учитеља. Он мора да научи десет књига: најпре, химне Рг-веде; затим прозне договоре о жртвама, назване Брахманама; затим такозвану Шумску књигу или Арањаку; затим правила породичних обреда; и на крају, шест договора о изговору, граматици, етимологији, метру, астрономији, и обредима.

Израчунато је да ових десет књига садрже скоро 30.000 редова, а у сваком реду је избројено тридесет два слога.

Ученик учи сваки дан током осам година свога теолошког шегртовања, изузимајући празнике, који се називају "дани којима се не чита". Како има 360 дана у једној лунарној години, осам година би му дало 2880 дана. Од овога одбијте 384 празника и добићете 2496 радних дана током осам година. Ако поделите број редова 30.000 са бројем радних дана, добићете око дванаест редова које треба учити сваки дан, иако се доста времена одузима, поред тога, за вежбање и пробу онога што је научено раније."

Даље, професор Макс Милер помиње једног Кинеза, будисту, Ји Цинга који говори о памћењу неких ученика:

"Ји Цинг затим говори о високом степену савршености на који се памћење ових ученика уздигло и међу будистима и међу јеретицима. "Такви људи", каже, "би садржаје два тома могли да подреде памћењу кроз само једно учење".".

Зашто сам све ово цитирао? Зато што мислим да мала деца, која немају грехе, имају велику способност памћења. Тако на пример, син мога брата, који има 7 година, пре две године, значи када је имао 5 година, ми је причао садржаје цртаних филмова које је гледао на телевизији и то од речи до речи, а ти цртани филмови су трајали и више од пола сата. Он не само да је причао тачне реченице из тих цртаних филмова, већ је имитирао и гласове појединих ликова из тих цртаних филмова, као и разне друге звуке који су се јаваљали у тим цртаним филмовима. То је, заиста, за све нас, било нешто невероватно. Такође, моја ћерка, научи прилично дугачке песмице већ на часу у школи, тако да не мора да их учи кући.

Дакле, прва ствар о којој сам хтео овде да пишем је повезаност греха и способности памћења. Хоћу да кажем да се огреховљењем смањује способност памћења.

+ + +

Мислим да би овде, такође, могло да се убаци и питање медицине. Од када су људи почели да се баве лечењем, то јест са "поправљањем" здравља? Ако су наши преци и по хришћанској Библији и по Ведама, били дуговечни, то јест живели и по 800, 900 година, то онда значи да им се здравље није дуго нарушавало. Тако, на пример, нису морали да иду код зубара. Колико се само грана медицине развило до данас. Зар није духовно здравље предуслов и физичког здравља? А шта је то духовно здравље? То је ослобађање од греха и људске пале природе и приближавање Богу. Шта се то десило са човеком током свих тих дугих година, да му је здравље постало нарушено и да му се скратио животни век?

+ + +

Ту је још једно занимљиво питање, а то је питање настанка фотографије и филма. О томе сам већ негде прочитао на некој другој дускусионој групи, мислим на "Коментару". Зашто је настао филм? Можда је настанак филма само једна од последица општег опадања човечанства, које се може сагледати у деградацији од преношења знања усменим путем, то јест памћењем, преко преношења знања путем записивања, то јест књига, до фазе када више ни књиге нису довољне, већ људи почињу да користе и слике, то јест фотографије и покретне слике, то јест филм.

То би све могло да се посматра и у светлу неусредсређености на унутрашње, то јест на духовно и ментално велесилије (велесилије = енергија), већ на постепени прелазак на визуелне методе преношења знања, које људима олакшавају памћење. Зашта нам, уосталом, и служе књиге, фотографије и филмови до да нас подсете на неко знање. Посматрано у овом контексту, појава писмености не значи напредак, већ опадање. Сетимо се, такође, наших школских дана, када смо многе ствари учили напамет. Данас је тренд на западу да се што мање учи напамет, већ да се користе књиге као подсетници. Разлог за то постепено одустајање од памћења је да је то доста напорно и да нема потребе да се деца муче, већ да се прелази на подсећање. А зашто се полако губи способност памћења? Зар није све већа огреховљеност људи у свету један од разлога за то?

Па је следећа фаза, можда, не записивање знања на папиру, већ коришћење рачунара, мада се ту ради само о промени медија на који се знање записује, али коришћењем рачунара, када се пише неки текст, слова се више не исписују руком, што је, свакако, вештина која се некада доста ценила, сетимо се само краснописа, већ се укуцавају преко тастатуре визуелним распознавањем које је које слово. Када човек пише руком, онда му слика слова које треба да напише долази из ума. Значи, човек је запамтио облик слова које треба да напише. Када се користи рачунар, човек се "подсећа" облика слова које треба да укуца, тако што га тражи на тастатури. Шта би могао да буде следећи корак у опадању човечанства у домену писмености? Можда, потпуни престанак писања руком и прелазак на писање помоћу рачунара, то јест визуелним "подсећањем" на то како које слово изгледа.

Дакле, од преношења знања усменим путем, то јест памћењем, до хиперпродукције књига, фотографија, филмова и, у новије, време, дигиталног, то јест рачунарског материјала.

Можда у целу ту причу о опадању човечанства, то јест о губљењу свести људи о важности да се буде уредсређен на унутрашње, спада и појава важности "имиџа", то јест приказивања људи и ствари онаквима какви они, у суштини, нису, али какви би волели да буду или како би волели да ствари изгледају. Можда је појава важности "имиџа" само одраз људске чежње ка савршенству, које је одавно изгубљено.

+ + +

Гледајући на овај начин на писменост и технологију, испада да наука и технички прогрес немају чисто позитивно значење, већ да су они само производ духовног опадања човечанства услед огреховљености људи.

Значи, писменост као средство за преношење духовног знања, писањем светих књига, јер су умне способности ослабиле. Међутим, поред писмености као средства за преношење духовног знања, она се изродила и у друге облике писмености који не служе само за преношење духовног знања.

А технологија као средство за овладавањем природним стихијама, јер човек више не влада природом духом, то јест природа му се не покорава по Божијој милости, јер се све више огреховљује. Уместо да се људи понашају по "молимо се за времена мирна", измислили смо противградне ракете и подигли насипе на обалама река. Појава технологије као одбрана од нас самих, то јест од греха у нама.

Read more...

Лицем ка истоку: Мамак Кадем

Мамак Кадем је иранска певачица чији се начин певања заснива на персијској вокалној традицији (студирала у Ирану са неким од најбољих персијских певача), али, такође, и на индијској певачкој традицији (студирала на музичком "Али Акбар Колеџу" у северној Калифорнији). Мамак Кадем је радила и са бугарским женским хором "Невенка" у Лос Анђелесу. Такође, она је истраживала и традиционалну музику Грчке, Турске и Јерменије.

Иначе, песма коју овде пева Мамак Кадем се зове "Баз Амадам" ("Вратио сам се поново") коју је написао чувени персијски песник и мистик Џелалудин Руми, претходник мистичког верског покрета унутар ислама, који се зове суфизам.

Read more...

Карипска светлуцања: Фидел Кастро о Руској Православној Цркви

"РАЗМИШЉАЊА ДРУГА ФИДЕЛА

РУСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА


То је духовна снага. У критичним моментима историје Русије играла је важну улогу. Када је почео Велики отаџбински рат, после издајничког нацистичког напада, Стаљин се њој обратио за подршку радницима и сељацима које је Октобарска револуција начинила господарима фабрика и земље.
Када се распао СССР, империјализам није у тој цркви имао савезника. Због тога, када је 2004 г. Његова еминенција, Владимир Михаилович Гунђајев, Кирил, Митрополит Смоленска и Калињинграда, посетио нашу земљу, предложио сам му да у главним граду Кубе изгради Руску православну цркву као споменик кубанско-руском пријатељству. Историчар града, Еусебио Леал, је преузео одговорност за извршење задатка. У њу је положена земља са места где леже остаци совјетских војника који су погинули у нашој земљи током десетина година колико су овде пружали своје услуге. Због тога, када је прошле недеље отворена Саборна црква, осетио сам жељу да разменим мишљење са уваженом личношћу Руске православне цркве која нас је посетила.
Сутра, у четвртак, ће бити у Венецуели, у дијалогу са председником Чавесом. Обојица су инспирисана истим етичким принципима, проистеклим из, према Еванђелистима, Христових проповеди, религиозног веровања које обојица деле. После ће посетити Еквадор да би разговарао са Кореом, политичким вођом који се формирао на теологији ослобођења.
Његова Еминенција није непријатељ социјализма нити осуђује на вечни огањ оне који полазе од марксизма-лењинизма да би се борили за праведни свет. Када говори у Комисији за људска права ОУН, или у другим институцијама, слушају га са великим поштовањем. У његовој огромној земљи често суботом говори на телевизију 15 минута и са интересовањем га прате десетине милиона људи.
Наш главни град је обогаћен једним Храмом достојним престижне Руске православне цркве, који је неоспорни доказ поштовања наше Револуције једног од фундаменталних принципа људских права, у сагласности са дубоком и радикалном социјалистичком револуцијом.
Нема никаквог разлога да се чини и најмањи уступак јенкијевском империјализму. Имам утисак да и Његова Еминенција тако мисли. Није противник муслимана, поштује ту религију. У оквиру његовог екуменског концепта, верује да Католичка црква може да реши своје проблеме са земљама као што су Кина и Вијетнам.
Било је веома пријатно и конструктивно разменити мишљење са њим.

Фидел Кастро Рус
21.октобар 2008 г."

Read more...

Висока Србија: Молитва против крвавих вода

ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ
(крај XVII в.-после 1746)

МОЛИТВА ПРОТИВ КРВАВИХ ВОДА

Беда на води,
беда од харамија,
беда од свога рода,
беда од језика,
беда у граду, беда у пустињи,
беда на мору,
беда од лукаве браће
и међу лаживим друштвом.
(И пребеда ово пишући
у опраљеној књиги,
на злој хартији, јакож и види се,
с неуправним мастилом!)
Од свега овога зла и беде,
ти нас ослободи.

Ослободи нас од зла пливајућих
у ових реках,
штоно су воде зле, језичаске
и нас прогоне
и нашу цркву раде да потопе.
И тужимо се на њих пред светитељем
што се из Тебе родио:
„ Спаси ме Боже, јер продреше воде
до душе моје!"
И хоће да нас потопе те воде.
Него с твојим предстатељством
пресвета дево,
тај ће поток прећи наша душа
ових крвавих времена,
свегдар пуних војске и боја
и свакога немира,
и не теку тако воде поточне,
каконо што крваве реке теку,
како да се је на нами извршило
Давидово прорицање:
„Преложи у крв реке њине"
и источнике њихове,
зато да се не имаду
одашта напити.

Моли, пресвета дево,
сина свога,
којино је рад нас своју крв
излио на крсту,
да би ради источења његове крви,
стала у нас та крв војиштанска
и међусобна,
што се на земљи пролива
од злих људи.
Ти, благословена в женах,
облачена у сунце,
а и сама си избрана кано сунце,
„ У којој као у сунцу
положи насеље своје
сунца творац"... —
исуши те крваве потоке
да би у тој реки
сухима прошли ногами.
Буди нам небесном дугом,
знамењем,
да не буде више на нас потоп!

Read more...

Православље и друштво са освртом на Веде и Хипербореју

Друштво треба да воде свештеници. Када то кажем онда полазим од тога да неко верује у Бога. Већина Срба су православци. Ако смо православни, то би онда требало да значи да верујемо у догмате Православне Цркве. Ако смо православни, то би онда требало да значи да верујемо да су догмати Православне цркве истина. Ако су догмати Православне Цркве истина, онда треба да следимо ту истину. Ако је нешто истина, онда нема разлога да идемо за нечим другим што је полу-истина или неистина. Наравно, под условом да верујемо у ту истину. Да ли је Православље благодатно за свеукупан живот човека? Јесте. Када кажем свеукупан живот човека, онда ту мислим на све сфере људског живота. Значи, нема сфере живота за коју би могло да се каже да ту Православље не делује благодатно и да је то изузетак.

Зашто се онда на челу друштва налазе људи који нису свештеници? Који је то квалитет који је тим људима омогућио да буду на челу друштва? Или им је квантитет омогућио да буду на челу друштва. Какве везе има, на пример, политичка пропаганда са истином Православља? По мени, нема никакве везе. Да ли је слобода избора да се заокружи једна, друга или трећа политичка партија на гласачком листићу? За мене није. За мене је слобода избора да се иде ка добру или ка злу. При томе, добро и зло посматрам онако како ме то учи Православна Црква. Дакле, једна је истина и она је садржана у догматима Православне Цркве и ја не видим да треба додатно да се опредељујем за некакве друге политичке или друштвене организације да бих био слободан. Неко ће рећи да би избор неке политичке партије могао да значи боље остваривање интереса гласача. Ја се не слажем са тим, јер политичке партије постоје да би владале, то јест да би управљале једним друштвом. Рецимо да постоје политичке партије које у свом програму имају доста ствари које су повезане са догматима Православне Цркве и да бих ја, можда, могао да гласам за неку од тих партија. Али, зашто бих ја гласао за некога ко само има везу са Православљем, па чак и да је та веза веома велика, уместо да ме води онај ко је директно у Православној Цркви? Мени не треба замена за свештеника у виду професионалног политичара. Ако је Православље пут Истине, шта ће ми онда замена за Православље да ми уређује све сфере живота? Не требају ми политичари. Не требају ми политичке партије. Не треба ми политичка пропаганда. Не треба ми слобода избора на гласачком листићу. Требају ми људи који ће да створе услове за благодатни живот у коме ћу моћи духовно да напредујем. Има ли бољих људи за то од свештеника Православне Цркве? Ја мислим да нема.

Модерно друштво је подељено и организовано по иметку. Ако више имаш, више си на друштвеној лествици. Значи, циљ модерног друштва је - имати. То није мој циљ. Ја сам Православац и мој циљ је - духовни напредак. Треба и имати, али имање није примарни циљ. Имање је само средство које је човеку неопходно да би задовољио своје потребе, али не више од тога. Примарни циљ је духовни напредак и мени је, као Православцу, потребно духовно руководство свештеника Православне Цркве у свим сферама живота.

Где се у Библији помињу политичке партије и парламентарна демократија као нешто што треба упражњавати? Нигде. Ако је Православље истина, а јесте, онда је то свеобухватна истина. Православље није некаква ограничена истина, која треба да се примењује у неким сферама живота, а у некима не. Ако је нешто истина у религиозном смислу, онда се та истина односи на све сфере људског живота и не би требало да постоји било која област људског живота где се та истина не следи.

Ко су најквалитетнији људи који могу да саветују друге људе у вези са истином Православља? То су свештеници Православне Цркве. Значи, ако неко за себе каже да је Православац, онда не видим да би могао да подржава било кога другог да управља друштвом до свештеника Православне Цркве. Зашто би један Православац имао као руковођу неког политичара, па ма колико он био на путу Православља, уместо свештеника Православне Цркве? Свештеник је свештеник, а лаик је лаик.

Дакле, највиши слој у једном друштву, које би могло да се окарактерише као верујуће у истину Православља, би требало да буду свештеници Православне Цркве.

Други слој у таквом једном друштву би требало да буду војници и мајке. Војници као они чија је дужност да, ако затреба, бране то друштво од спољашњег непријатеља. То је висока дужност, јер војник може да погине бранећи то друштво. Значи, војник залаже свој живот за одбрану друштва и то треба да буде високо вредновано. Мајке, такође, треба да се налазе у другом слоју друштва које верује у истину Православља, јер оне рађају децу и тако продужавају људски врсту. Наравно, ту је и отац, али отац је потенцијални војник и он има своје дужности са друге стране. Жена је, пре свега, мајка и за то треба да буде награђена. Жена се не еманципује кроз трку да се изједначи са мушкарцем на начин како то пропагира модерно друштво. Ја мислим да се жена само деградира као жена следећи упутства модерног друштва. Жену треба наградити зато што је жена, а жена је, као што сам већ написао, пре свега, мајка.

Трећи слој друштва које верује у истину Православља би требало да буду људи који се баве са различитим пословима који су од користи за све остале. Ту би, дакле, требало да буду произвођачи разних производа, занатлије, трговци и сви други који се баве економијом. Дакле, и они су корисни за једно друштво, али вредност коју они стварају је мања од вредности коју стварају свештеници, ратници и мајке.

Четврти слој друштва би требало да чине сви остали који у њему живе.

При томе, желим да кажем да сваки слој друштва који сам описао не би требао да буде недоступан за људе из других слојева, то јест да је могућ прелазак из слоја у слој.

Претпостављам да ће многи у опису ових друштвених слојева препознати индијски кастински систем и у праву су, с тим што је ово заправо мало промењен модел оригиналне аријевске организације друштва из ведског периода (ја сам убацио мајке у друштвени слој војника, ратничка каста у Индији, по угледу на немачког национал-социјалисту Грегора Штрасера) где је, за разлику од индијског кастинског система, било могуће прелажење из једног друштвеног слоја у други. Ево како је изгледала друштвена структура у Индији: брахмани - духовна елита, кшатрије - краљ са војском, вајшије - произвођачи материјалних добара и шудре - слуге.

Ево и једне занимљиве ствари која се тиче поделе времена на четири велика раздобља по индијској философији:

"1. Сатја-југа, Златно доба, доба Истине, када није постојао вео привида између материјалног и оностраног, када су људи били као богови и са вољом управљали својим животом. Доба без болести, лажи, сујете, туге и страха. Активност: медитација. Континент: Хипербореја. Почетак пре 1,728,000 година

2. Трета-југа, Сребрно доба, доба развоја умних способности, телепатије и магије на уштрб моралних и духовних вредности. Активност: жртвовање. Континент: Атлантида. Почетак пре 1,296,000 година

3. Двапара-југа, Бронзано доба, у којем из света потпуно нестаје божанска премудрост и више нема човека који говори само истину. Људе нападају болести и јављају им се страсти и (телесне) жеље. Кастински систем је потпуно изграђен. Нестаје умна комуникација и почиње писање. Активност: кајање. Континент: Азија. Почетак пре 864,000 г.

4. Кали-југа, Гвоздено или Мрачно доба, где су људи свесни само физичког аспекта свог постојања, Јаје света је затворено за утицаје одозго, а отворено за утицаје одоздо. Људи следе лажна учења и лажне учитеље, убиства у породици, народима управљају најгори - парије. Глад, болести, ратови, непрестана сексуална жеља, уништавање природе,... Почетак пре 432,000 г."

Овај цитат је са једне интернет дискусионе групе.

Иначе, велики број научника сматра да је прапостојбина Аријеваца митска Хипербореја. По грчкој митологији, то је земља на далеком северу, на самој ивици поларног круга, с оне стране северног ветра ("бореја") или изнад северног ветра ("Хипербореја"), где сунца сија двадесетчетири часа дневно и где су људи дуговечни. Ево шта о Хипербореји, у свом предговору за књигу "Арктичка прадомовина Веда" од великог индијског писца, философа и политичког активисте (претходника Махатме Гандија) Бала Гангадхар Тилака каже Драгош Калајић:

"Nostalgija za našom hiperborejskom pradomovinom je i nostalgija budućnosti; ona je snaga koja dolazi iz daleka i daleko smera, sa one strane horizonta krajnjih ishoda ove nakazne, trovačke i lihvarske, »moderne civilizacije« i njene podkulture, njenih kultova i idolatrija demona i fetiša ekonomije nastajanja i nestajanja, njenih sistema »liberalnog« ili »državnog« kapitalizma. Istorijsko iskustvo nas uči da je demonija ekonomije i kapitalizma svoju moć sticala eksploatišući i podstičući nacionalne i druge razlike koje pripadaju svetu pukih kontingencija. Stoga su perspektive hiperborejske ili indoevropske spoznaje samobitnosti i originalnosti, sa one strane svetova istorijskih kontingencija, eminentni putevi oslobađanja od opsena i uslovljavanja »mračnog doba« kali-yuga ili »doba kaljuge«, u znaku dominacije demonije ekonomije i kapitalizma.

Svojim delima Lokamanya Maharaj Bâl Gangâdhar Tilak pružio je i veličanstveni doprinos spoznajama indoevropske samobitnosti, pedagoški demonstrirajući suverensku metodu prevladavanja tame neznanja i privida, po formuli drevne mudrosti: »ne bori se protiv mraka — upali svetlost«. Lokamanya Maharaj Tilak je nadahnuto osvetlio jedinstveno, nad-istorijsko, ishodište, uporište i odredište našeg pogleda na svet te smisla naše akcije u svetu. Hiperborejsko, idealno i neosvojivo uporište nedostižno je za nihilističke sile i mržnje, otrove i prljavštine demonije ekonomije te njene moderne civilizacije i kulture. Hiperboreja je naša idealna domovina u kojoj je ukorenjena tradicija čiji nam darovi osmišljavaju, osnažuju i upućuju život ovde, u tuđini.

Oni koji u ovoj lihvarskoj i trovačkoj, »modernoj«, civilizaciji ne mogu prepoznati svoj dom — zahvaljujući Tilakovim lekcijama mogu spoznati najviše razloge svog nepristajanja, svog stranstva u ovom svetu, svog nepokolebljivog otpora: čini ih različitim i idealno izdvojenim upravo sjaj onog hiperborejskog »nepobedivog Sunca« koje blista i u njihovim grudima."

Каква је веза између друштва које следи истину Православља и друштва ведских Аријеваца, иначе наших далеких предака? Веза је у традицији. Која је то традиција која спаја та два друштва? То је традиција поштовања Бога на највишем нивоу, која треба да резултира и у организовању друштва по верским принципима. Ако постоји верска истина, а постоји, онда је она свеобухватна и онда би они који верују у ту истину, требало да се залажу за њену примену у свим сферама живота, а не да делимично или у потпуности подржавају организовање друштва на принципима који нису у складу са верском истином.

Управо је начело модерног друштва да Црква треба да буде одвојена од државе настало са циљем да се друштво десакрализује, то јест посветовњачи. Као резултат те десакрализације модерног друштва, то јест његовог посветовњачења, настала је промена у редоследу друштвених слојева, то јест трећи друштвени слој, слој привредних предузетника је избио на прво место. Некада први друштвени слој, свештенички слој, практично је потпуно избачен из управљачке хијерархије модерног друштва. Као последицу такве промене имамо данас свет у коме је врховни циљ - имати. Бити је скоро потпуно избачено са скале вредности. Када кажем "бити", онда ту не мислим на "бити" како га пропагира индивидуализам, већ мислим на "бити" као постојање човека као Божијег детета.

НЕ БОРИ СЕ ПРОТИВ МРАКА, УПАЛИ СВЕТЛО!

СА КРСТА СЕ НЕ СИЛАЗИ, СА КРСТА СКИДАЈУ!

Read more...

Лицем ка истоку: руска и иранска музика

Руска музика:

















Иранска музика:

Read more...

Руска култура: Са концерта Жане Бичевскаје у Торонту

Read more...

Лицем ка истоку: Истина о "слободном" тржишту (II)

"Пред читаоцима НИН-а су изводи из књиге јужнокорејског економисте Ха-Џун Чанга “Лоши Самарићани: Мит о слободној трговини и тајна историја капитализма” у којој он показује како су се „богате нације лоших Самарићана“ (као контраст библијском добром Самарићанину), првенствено САД и земље западне Европе, обогатиле и технолошки узнапредовале користећи методе које данас ускраћују земљама у развоју. Насупрот проверено успешној „националистичкој политици“ заштите сопствене индустрије и тржишта, преко организација попут Међународног монетарног фонда и Светске банке, намећу им неолиберални концепт отвореног тржишта и потпуног повлачења државе из економије. Концепт који је (досад) одговарао онима који су већ богати и способни за тржишну утакмицу, али је погубан за недовољно развијене.

Чанг, треба и то рећи, није анархистички маргиналац, како би можда могло да се помисли; од 1990. године предаје економију на Универзитету Кембриџ, радио је за Уједињене нације, Светску банку и Азијску банку за развој. У коментару ове књиге, нобеловац Џозеф Штиглиц каже: “Паметна, живописна и провокативна књига која нам доноси уверљиве нове погледе на глобализацију.”
Србија се у овој књизи не спомиње, али све што је речено, нажалост, сасвим је применљиво и на нашу земљу. Од гашења домаћих банака, убрзане приватизације, одржања ниске инфлације и монетарне дисциплине, па све до најактуелнијег, укидања царина и потпуног отварања српског тржишта за производе из ЕУ. Ако је Чанг у праву, све то нам неће донети ништа добро.

...

Овај неолиберални естаблишмент жели да поверујемо да је Кореја, током својих чудесних година између 60-их и 80-их, спроводила неолибералну развојну стратегију. Стварност је, међутим, сасвим другачија. Кореја је, заправо, током ових деценија гајила неколико нових индустрија које је влада одабрала у консултацији с приватним сектором, кроз царинску заштиту, субвенције и друге облике владине подршке, све док те индустрије нису ’порасле’ довољно да издрже међународну конкуренцију. Влада је била власник свих банака, тако да је могла да управља животном течношћу бизниса – кредитима.
Такође, корејска влада стриктно је контролисала стране инвестиције, дочекујући их раширених руку у одређеним секторима, док их је истовремено потпуно забрањивала у другим, у зависности од националног развојног плана.
Популарни утисак о Кореји као економији слободне трговине стечен је због њених извозних успеха. Али извозни успех не захтева слободну трговину, као што су то показали и Јапан и Кина.

Корејско економско чудо било је резултат паметне и прагматичне мешавине тржишних подстрека и државног управљања. Корејска влада није укинула тржиште као што су то учиниле комунистичке земље. Ипак, није имала ни слепу веру у слободно тржиште. Иако је тржиште схватила озбиљно, корејска стратегија препознала је да закони тржишта често морају да буду исправљани државним интервенцијама.
Кореја није изузетак. Практично све развијене државе данашњице, укључујући Британију и САД, наводне постојбине слободног тржишта и слободне трговине, обогатиле су се политиком која је супротна ортодоксном неолиберализму. Британија и САД нису дом слободне трговине; заправо, обе су задуго биле земље које су највише штитиле своје тржиште.

Зашто, онда, богате земље не препоруче земљама у развоју стратегије које су им тако добро послужиле? Зашто им, уместо тога, нуде измишљотине о историји капитализма?

Године 1841. немачки економиста Фридрих Лист критиковао је Британију да другим земљама проповеда слободну трговину, док је своју економску премоћ остварила кроз високе царине и екстензивне субвенције. Оптужио је Британце да ’измичу мердевине’ уз које су се сами попели да би достигли водећу економску позицију на свету.

Историја капитализма је тотално промењена тако да многи у развијеном свету и не перципирају историјски дупле стандарде у вези с препоручивањем слободне трговине и слободног тржишта земљама у развоју. Најбољима су се показале оне економије које су се отварале селективно и постепено. А раст је успорен у последње две и по деценије, када су се тржишта ослободила и границе отвориле.“
Ха-Џун Чанг подсећа на пример јапанске Тојоте. Производњом аутомобила почела је да се бави 1933. године, шест година касније јапанска влада истерала је са тржишта Џенерал моторс и Форд; 1949. године влада Јапана избавила је Тојоту – која је тада правила аутомобил за спрдњу, попут нашег „југа“ - из дугова у које је запала новцем централне банке. „Данас, јапански аутомобили сматрају се природним као и француско вино, али пре мање од 50 година већина људи, укључујући многе Јапанце, сматрала је да јапанска аутомобилска индустрија једноставно не треба да постоји.

Да је јапанска влада током 60-их спроводила неолибералну економску политику, „лексуса“ (луксузни модел Тојоте) не би ни било. У најбољем случају, Тојота би била млађи партнер неког западног произвођача аутомобила, или још горе, не би ни постојала. (...) Наша прича о Тојоти показује да постоји спектакуларни несклад у историји глобализације коју промовишу Томас Фридман и његове (неолибералне) колеге.“

...

Причу о „правој историји глобализма“ Ха-Џун Чанг почиње подсећањем на то како је Хонгконг доспео под британску управу, после Опијумског рата и Споразума у Нанкингу 1842. године: „Растућа британска жеља за чајем изазвала је велики трговински дефицит с Кином. У очајничком покушају да смањи јаз, Британија је почела да извози опијум из Индије у Кини. Пуки детаљ, да је продаја опијума у Кини нелегална, није смео да поремети племенити циљ балансирања књига. Кинески званичници су 1841. године запленили товар нелегалног опијума, што је британска влада искористила као повод за рат.“ У рату је Кина тешко поражена, изгубила Хонгконг и, што је за причу о слободној трговини још и важније, изгубила је и право да сама одређује царине на увоз робе у Кину. Царине на увоз британске робе у Кину, тако, практично су биле укинуте (износиле су свега 3-5 одсто), а сличну политику током XIX века Британија је спроводила и у односу на Јапан, Персију, Отоманско царство, јужноамеричке државе. То је, наравно, повољно утицало на британски извоз и индустријску производњу, али је колонијализмом наметнута „слободна трговина“ ових држава са Британском империјом у њима изазвала, практично, потпуну стагнацију (годишњи раст од свега 0,4 одсто, мање и од Африке у то време).

...

„Да сумирамо: истина о глобализацији после 1945. године скоро је потпуно супротна од званичне историје. Током периода контролисане глобализације подупрте националистичком политиком између 50-их и 70-их светска економија, нарочито у земљама у развоју, расла је брже, била је стабилнија и имала је праведнију дистрибуцију прихода него у последње две и по деценије неконтролисане неолибералне глоба-лизације.“

Ко управља светском економијом, пита се Ха-Џун Чанг.

„Развијене земље приморавају земље у развоју да усвоје одређена економска решења и начине понашања, условљавајући тиме добијање стране помоћи, или им нуде преференцијалне трговинске споразуме у замену за ’добро понашање’ (усвајање неолибералне политике). Још важније, међутим, јесу акције мултилатералних организација као што је ’Несвето тројство’ – ММФ, Светска банка и WTO.“

ММФ и Светску банку основали су савезници 1944. године у Бретон Вудсу у Њу Хемпширу (САД), те се зато понекад називају и Бретон Вудс институције (BWIs); ММФ позајмљује новац државама да би избалансирале дефиците, док је Светска банка основана да би помогла реконструкцију ратом уништених европских земаља и инфраструктурни развој нових, постколонијалних држава. После 1982. године и дужничке кризе „трећег света“, међутим, „улога ММФ-а и Светске банке драматично се мења“. Укратко, обе организације излазе из свог првобитног мандата, а мешање у остале, неекономске сфере, правдају тиме што неуспех у другим областима утиче на економски (не)успех и приморава државе да од њих позајмљују новац. „Но, по том принципу, не постоји део нашег живота у који BWIs не би смеле да се умешају. По овој логици, ММФ и Светска банка требало би да условљавају баш све, од етничке интеграције и равноправности полова до успостављања другачијих културних вредности.“

„У почетку, ММФ је постављао услове само у вези са питањима попут, рецимо, девалвације националне монете. Али онда су почели да постављају услове око буџета, објашњавајући да су буџетски дефицити главни узрок проблема. То је онда довело до захтева за приватизацијом државних предузећа, уз објашњење да су губици ових предузећа важан узрок буџетских дефицита у многим земљама у развоју. Пошто је све повезано са свиме другим, било шта може да послужи као услов.“
„Да ствар буде још и гора, богате нације `лоших Самарићана` своје доприносе пакетима ММФ-а често условљавају тиме што од земље-дужника траже да усвоји економску политику које не служи за сређивање сопствене економије, већ интересима богатих земаља које позајмљују новац. Пошто је прочитао уговор који је Кореја 1997. године склопила с ММФ-ом, један разјарени посматрач је прокоментарисао: ’Неке одредбе плана ММФ-а истоветне су ономе што су САД и Јапан дуго покушавале да наметну Кореји. (...) Реч је о злоупотреби моћи ММФ-а, који је приморао Кореју у тренутку слабости да прихвати трговинску и инвестициону политику коју је претходно одбијала.’ Ово није рекао неки антикапиталистички анархиста, већ Мартин Фелдстин, конзервативни економиста са Харварда који је био главни економски саветник Роналда Регана.“
Структура одлучивања у ММФ-у и Светској банци је, наиме, таква да њихова пристрасност богатим земљама и њиховим интересима није никакво чудо. „Одлуке се доносе према уделу који одређена држава има у капиталу (другим речима, систем гласања је један долар - један глас).“ А САД, захваљујући свом уделу од 17,35 одсто, практично имају право вета у 18 најважнијих области, у којима је за доношење одлуке потребна већина (у капиталу) од 85 одсто. „Због тога, САД могу да уложе вето на сваку одлуку која им се не допада.“
Да би одговорили на критике, Светска банка и ММФ реаговали су тако што су, поред осталог, отворили дијалог са невладиним организацијама (НВО). „Али утицај ових консултација је, у најбољем случају, маргиналан. Штавише, када је све већи број НВО-а у земљама у развоју индиректно финансиран од Светске банке, вредност ових дијалога постаје још сумњивија.“

...

Како су се богате земље обогатиле, пита се Ха-Џун Чанг у поглављу насловљеном „Двоструки живот Данијела Дефоа“. Чувени енглески писац, аутор „Робинзона Крусоа“ и „Мол Фландерс“, аутор је и заборављеног дела из економије, „План енглеске трговине“, у коме је описао како су Тјудори, „нарочито Хенри VII и Елизабета I, користили протекционизам, субвенције, монополе, индустријску шпијунажу и друге видове владине интервенције да би развили енглеску индустрију вуне – европску хигх-тецх индустрију свог доба“. Без ових метода, „било би веома тешко, ако не и немогуће, да се Британија од извозника сировина претвори у европски центар те високо технолошке индустрије. ’План’ разбија у парампарчад основни мит капитализма да је Британија успела зато што је прва открила пут до напретка – слободно тржиште и слободну трговину. (...) У ’Плану’, Дефо јасно показује да није слободно тржиште, већ владин протекционизам и субвенције, оно што је развило британску производњу вуне.“

...

„Практично све богате земље данашњице (изузетак су Холандија и Швајцарска) користиле су националистичке методе (царине, субвенције, рестрикције у трговини с иностранством) да би поспешиле њихову индустрију у раном детињству. (...) Заговорници слободне трговине морају да објасне како то да је слободна трговина објашњење успеха богатих земаља данашњице, када једноставно скоро да и није упражњавана пре него што су се те земље обогатиле.“

...

„’Упркос теоријској претпоставци да директне стране инвестиције имају највише предности од свих различитих видова прилива капитала, није једноставно документовати ове предности’ – наводи се у студији ММФ-а. Зашто? Зато што различити видови ових инвестиција имају различите последице.“
„Најсумњивије“ су браунфилд инвестиције, кад страна компанија купи постојећу домаћу и често не учини ништа да поправи производне капацитете. „Страни инвеститор може да купи компанију за коју мисли да је потцењена на тржишту, посебно у тренутку финансијске кризе, и руководи њом док јој не нађе погодног купца. Понекад страни инвеститор чак активно уништава компанију коју је купио.“ Такав је пример шпанске авиокомпаније Иберија која је 90-их купила неколико јужноамеричких авиокомпанија, заменила своје старе авионе њиховим новим, а потом их отерала у банкрот.
„Кључан а често занемарен“ утицај страних инвестиција јесте њихов удар на постојећу домаћу конкуренцију „која је могла да порасте“ да није прерано суочена са иностраним такмацима. Због тога је најбољи начин приступа страним инвестицијама њихова забрана у појединим секторима, и пажљиво регулисање у осталим.

...

Ха-Џун Чанг одбацује тврдње `лоших Самарићана` да данас живимо у свету без граница у коме је регулисање страних инвестиција непотребно, у коме повезаност компанија са земљом из које потичу нестаје. „Националност фирме и даље је веома важна. Ко поседује компанију одређује колико ће њиховим подружницама бити дозвољено да пређу у виши ниво активности. Било би веома наивно, посебно за земље у развоју, да своју економску политику изграде на претпоставци да капитал више нема националне корене.“
Једна од основних поставки економске филозофије `лоших Самарићана` јесте да државне компаније треба приватизовати, зато што „људи не брину довољно о стварима које нису њихове. (...) Због тога, тврде противници државног власништва, људима треба дати власништво над стварима да би оне биле употребљене на најефикаснији начин“.
Што се фирми у државном власништву тиче, тврде неолиберални економисти, проблем је у контроли менаџмента коме је компанија поверена, те у томе што се оваквом компанијом може управљати далеко „опуштеније“ него приватном, јер се рачуна на владину помоћ у случају невоље. Исти приговори, међутим, могу се ставити и на рачун приватних компанија – акционарима је често подједнако тешко да контролишу менаџмент „своје“ компаније као и грађанима да контролишу менаџмент државне, а „ако су политички важне, приватне компаније такође могу да рачунају на субвенције па чак и владину помоћ у извлачењу.“ Као што, уосталом, најречитије сведоче актуелни догађаји на Волстриту, али и примери које наводи Ха-Џун Чанг: Британија је, да би их спасила од банкрота, национализовала Rolls Royce, British Steel, British Leyland, British Aerospace... током шездесетих и седамдесетих година, деценију касније Реганова администрација спасла је Chrysler у САД. „Као што је један страни банкар рекао Wall Street Journal-у средином осамдесетих: ’Ми смо за слободно тржиште када треба да зарадимо новац, а верујемо у државу када само што нисмо изгубили новац.’“

...

Још један од начина којим нације `лоших Самарићана` спречавају напредак земаља у развоју су патенти и читав концепт заштите интелектуалне својине. „Најштетнији утицај лежи у потенцијалу да блокира проток знања у технолошки заосталије земље, чиме се спречава развој њихове економије. Економски развој се заснива на усвајању напредних страних технологија. Све што отежава то усвајање, био то патентни систем или забрана извоза напредних технологија, није добра за економски развој.“ При том, и овде имамо истоветну ситуацију – док су саме имале потребу за усвајањем нових технологија, богате земље „безбрижно су кршиле патенте, заштитне знакове (trademark) и ауторска права (copyright). Швајцарци су ’позајмили’ немачке хемијске изуме, док су Немци ’позајмљивали’ енглеске заштитне знакове а Американци енглеска ауторска права – све то без плаћања онога што се данас сматра ’праведном’ компензацијом. Упркос таквој историји, богате нације `лоших Самарићана` данас приморавају земље у развоју да ојачају заштиту интелектуалне својине кроз ТРИПС споразум и билатералне споразуме о слободној трговини.“

...

Какав је однос неолиберализма и демократије? За разлику од старих либерала XIX века, који су сматрали да је демократија лоша јер омогућава сиромашној већини да експлоатише богату мањину, неолиберали сматрају да су демократија и отворено тржиште природни партнери. Али то није истина, тврди Ха-Џун Чанг. „Тржиште и демократија сударају се на фундаменталном нивоу. Демократија функционише по принципу један човек - један глас. Тржиште, по принципу један долар - један глас. (...) Мора се пронаћи баланс између демократије и тржишта.“
А „`богати Самарићани` препоручују решења која минирају демократију у земљама у развоју.“ Реч је о покушају да се избегне мешање корумпираних и популистички настројених политичара у сферу економије („уочи избора, могли би да изврше притисак на централну банку да штампа новац, што изазива инфлацију“). Циљ се постиже стриктним одржавањем балансираног буџета, али и оснивањем независних тела – централне банке, регулаторних агенција, чак и независних пореских служби, као што је покушано у Уганди и Перуу. Али, „ако је доношење веома важних одлука одузето од демократски изабраних влада и стављено у руке неизабраних технократа у ’политички независним’ агенцијама, у чему је онда поента постојања демократије? Другим речима, неолибералима је демократија прихватљива само кад се не супротставља слободном тржишту; због тога неки од њих нису уочили контрадикцију између подршке Пиночеу у Чилеу и проповедања демократије. Речено директно, они желе демократију само ако је она у великој мери немоћна – или како је Кен Ливингстон, левичарски градоначелник Лондона, ставио у наслов своје књиге из 1987. године: ’Кад би гласање променило било шта, они би га укинули’.“"


Извор: http://www.nspm.org.yu/ekonomskapolitika/2008_hajuoon1.htm

Read more...

Победа социјализма!

"Вашингтон – Америчка влада се спрема да уложи стотине милијарди долара за откуп вредносних папира везаних за лоше стамбене кредите да би спасла банке од ненаплативог хипотекарног дуга, као најновију у низу мера предузетих да се земља избави из финансијске кризе. Америчке власти су обећале да ће брзо усвојити владин план санације такозваних токсичних зајмова, а вредност плана се процењује на око 700 милијарди долара.

Овај потез је уследио после недеље која се сматра најтежом на финансијским тржиштима од велике депресије тридесетих година прошлог века, и која је претила опстанку националних привреда и светског банковног система.

Овог месеца америчка влада већ је морала да преузме хипотекарне компаније Фани Ме и Фреди Мак да би их спасла, као и да ускочи да помогне водећој осигуравајућој кући АИГ, док је четврта највећа банка у Америци Лиман брадерс банкротирала. Ово се десило само шест месеци пошто је влада интервенисала да спасе банку Бер Стернс.

...

„Слободно тржиште је мртво у Америци”, рекао је сенатор Џим Банинг из Кентакија, иначе члан Бушове Републиканске странке, и додао да ће се овим мерама „одузети слободно тржиште и увести социјализам у Америци”."

Међутим, то да је такозвано слободно тржиште мртво у Америци није се десило тек сада. То се одавно десило, а о томе је писао и чувени професор са МИТ-а Ноам Чомски. Молим вас, погледајте другу тему о томе на овом интернет дневнику:

http://svetlostvostoka.blogspot.com/2008/09/blog-post_6113.html

Дакле, као што сам већ доста пута до сада рекао, капитализам није никакав најприроднији економски систем или да до сада није нађен ниједан бољи. Капитализам је један од најгорих економских система у историји и то се и у случају последње велике финансијске кризе, пре свега у Америци, а и у целом свету, показало.

Ово "подруштвљавање" губитака великих америчких банака је, заправо, њихово спасавање од пропасти од стране државе, то јест друштва, јер се у спашавању тих великих америчких банака користи друштвени новац, то јест новац пореских обвезника. Зашто су те велике америчке банке требале да пропадну? Зато јер су лоше пословале. Према верској догми о такозваном слободном тржишту, онај ко у слободној конкуренцији на тржишту не послује добро, може да се деси да пропадне. Лепо. Ове велике америчке банке нису добро пословале на тржишту, али их сада америчка влада спашава да не пропадну? Што се саме не спашавају? Што америчка влада није спашавала од пропасти многа мала предузећа која су водили разни Џонови и Роберти, а која су пропала на тржишту због лошег пословања? Значи, као што је то лепо рекао професор Ноам Чомски, једна правила важе за једне, а друга за друге. Па, јел то поштено? Није. А јел то спровођење верске догме о такозваном слободном тржишту у пракси? Јесте. Значи, двоструки аршини. За једне, то јест за велике америчке банке, верска догма о такозваном слободном тржишу важи само дотле док добро послују, а када не послују добро, онда верска догма о слободном тржишту више не важи и онда се примењује механизам социјалистичке планске привреде о подруштвљавању губитака предузећа које треба да пропадне. Па зар није социјалистичка Југославија критикована од стране љубитеља западне религије (парламентарна демократија и капитализам) да је планска привреда неефикасна и да не може у својој ефикасности да се пореди са капиталистичком тржишном привредом? Ево необоривог доказа да то није тачно и то из срца најкапиталистичкије земље света САД. Ево нама и планске, то јест државно регулисане привреде и у САД. Ево нама такозване уравниловке, како су критичари југословенског социјализма, често оцењивали југословенску привреду. А као најјачи доказ о поразу верске догме о такозваном слободном тржишу је изјава из срца најкапиталистичкије земље на свету, из САД, од стране сенатора Џима Банинга из Кентакија: "Слободно тржиште је мртво у Америци". Па, шта би било да ове велике америчке банке нису спашене од стране америчке државе, то јест подруштвљавањем њихових губитака? Пропале би и финансијска тржиштва би се још више урушила. Онда би на ред, можда, дошле и последње велике америчке банке и онда се би се цео амерички финансијски систем срушио и са њим цела америчка привреда. И то најефикаснији економски систем у историји човечанства? Не. То је један од најнеефикаснијих и најгорих економских система у историји човечанства. Капитализам је заснован на трци за профитом на основу туђег рада, то јест на основу отетог вишка вредности који, својим радом, стварају радници у фабрикама и сељаци на њивама.

Толико о капитализму и такозваном слободном тржишту.

Read more...

Гласови са запада: Понашање и генетски модификована храна

"Године 1996. Грегу Бретхауеру понуђен је посао који је сматрао сјајним - управник за студенте при Централној алтернативној средњој школи у Аплтону у држави Висконсин. Али, кад је посетио школу и видео како изгледа, није хтео прихватити посао. Тинејџери су били “непристојни, одбојни и без манира”, рекао је, и школа је била без икакве контроле. Био им је потребан полицајац који би се бавио дисциплином и одузимањем оружја.

Али, 1997. године школа се почела мењати на готово чудесан начин захваљујући Барбари Рид Стит, аутору књиге "Food and Behaviour, A Natural Connection" ("Храна и понашање, природна веза"). О снажном деловању исхране сазнала је радећи као саветница за криминалце на условној слободи. Најпре би сваком клијенту који јој је био поверен променила исхрану. То би им сваки пут променило живот.

“Преко 80% клијената на условној слободи с којима сам радила од 1970. до 1982. године постали су здрави, продуктивни чланови друштва након што бих започела с терапеутским програмом промене исхране”, каже Стит. Промене у њиховим животима биле су тако видљиве да је један судија непрестано говорио новим клијентима: “Послаћу вас Барбари Рид и држаћете се исхране коју вам она одреди. Ако то не учините, опет ћете упасти у невоље - а следећи пут идете у затвор!”

Стит је била уверена како су многи проблеми с којима се суочавају школе у Америци узроковани лошом исхраном. Након што је успела променити понашање криминалаца, веровала је да ће утицај на средњошколце бити дечја игра.

Она и њен супруг Пол, биохемичар, дошли су у своју локалну школу с необичном и великодушном понудом. Хтели су избацити аутомате за продају сокова и прерађену храну и нахранити ученике свежом, целовитом храном, пратећи притом како им се понашање побољшава. А Ститови ће платити рачун. Заравно, будући да су посједовали фирму "Natural Ovens", пекару за целовите пекарске производе, њихова компанија слаће школи своје здраве производе и запослити свог кувара у школској кухињи.

Управа школе спремно је прихватила ову понуду без обавеза, а чак је и очекивала неке промене. Оно што су добили, било је револуционарно.

Школа је постала мирна, деца су се добро понашала, неоправдани изостанци нису проблем, а свађе су биле ретке. Оцене су се поправиле, а учитељи су се могли посветити подучавању уместо да непрестано дисциплинирају ученике. “Више у разреду нема ометања нити потешкоћа с понашањем ученика какве сам имала пре новог програма исхране”, каже наставница Мери Брувет.

Чак су и проблематични ученици захваћени овом револуцијом. Бројеви су импресивни. Откад је програм започео пре пет година, није било уношења оружја, одустајања од школе, избацивања, самоубистава, па чак нити дрога.

Бретхауер је посетио школу четири године након што је одбио посао декана и запањио се над оним што је видео. Каже: “Дошао сам на разговор ради другог посла и открио како се атмосфера потпуно променила.” Ипак је одлучио прихватити посао.

И друге школе затражиле су такве промене. Средња школа "Ајнштајн" увела је неке мање промене и према декану, деца су готово одмах постала “пажљивија и боље усредсређена”. Наставник природних наука у средњој школи каже: “Предајем овде готово тридесет година. Видим да су ове године деца мирнија и да је с њима лакше разговарати. Чине се разумнијима. Ове сам године хтео поћи у пензију, али остајем још једну годину - толико ми је забавно!”

Ученици су приметили промене до којих је дошло због здравије исхране. Једна је девојчица изјавила: “Сада кад се могу концентрисати, лакше ми је слагати се с другима јер пазим шта они говоре, а не размишљам само о ономе што ја њима желим рећи.” Друга ученица је рекла: “Ако имаш важан тест, мораш јако добро јести.”

“Научили су да ће их здравија храна учинити бољим особама”, каже надзорник Томас Скалин. “Боље су усресређени и срећнији су.” Многи ученици постали су заговорници здраве хране. Вести о трансформацији школе заинтересовале су многе широм света. Свакодневно добијају захтеве на својој wеб страници, а између осталог, гостовали су у емисији “Добро јутро, Америка”, на новозеландском радију и у италијанском часопису.

Један наставник из исте школе неколико година раније спровео је сличан експеримент с мишевима. У једном кавезу три су миша јела нездраву храну; у другом су три миша јела целовите намирнице. Разлика између две групе била је шокантна.

Мишеви који су јели нездраву храну, каже Стит, постали су “врло усамљени и недружељубиви.” Кад су ступали у интеракцију, често су се тукли.

У сваком кавезу налазила се картонска цев начињена од ролне папирнатих убруса. Мишеви храњени нездравом храном подерали су своју цев на комадиће, док је група храњена здравом храном користила своју цев као спаваоницу. Чинило се да су мишеви храњени нездравом храном заборавили на своје нормално ноћно понашање, јер су током дана толико јурили уоколо да их је наставница морала прекрити како би стишала буку у разреду.

Након два месеца храњења нездравом храном два су миша убила трећег и појела га.

На крају тромесечног експеримента два преживела миша храњена нездравом храном почела су јести целовите намирнице. За око три седмице њихово је понашање поновно постало мирно и питомо.

Кад је наставница Луиђи Фриго чула за експеримент с мишевима, одлучила га је спровести са својим другим разредом у Кудахију у држави Висконсин, и понављала га је од тада сваке године, током седам година. Али, како би заштитила мишеве, ограничила је нездраву исхрану на само четири дана. Она и њени ученици најпре су седмицу дана посматрали мишеве, радећи белешке о њиховом понашању. Затим су три миша нахранили намирницама као што су зашећерене житарице, слаткиши или колаши и дијетна сода. До следећег дана “њихово се понашање драстично променило.” Мишеви храњени нездравом храном променили су се из друштвених, активних животиња у лење, недруштвене животиње. Више се чисте, чине се нервознима, скривају храну, и више не могу изводити неке “трикове” које су раније изводили. Потребне су им две до три седмице храњења целовитом храном да се опораве од нездраве хране. Неколико месеци касније разред је још једном покушао поновити експеримент на истим мишевима, али животиње су одбијале јести нездраву храну.

Храна која мења ум

Иако Стит није била усредсређена на уклањање генетски модификоване хране, уклонивши продајне аутомате, припремајући храну од почетка и користећи маслиново уместо биљног уља, њен је програм елиминисао готово сву ГМ храну с јеловника.

Није јасно које су намирнице узроковале проблеме у понашању. Али, јасно је да храна може снажно утицати на понашање, расположење, срећу и целокупни квалитет наших живота. Истраживање из 2002. године показало је да “молекули хране делују као хормони регулишући телесне функције и подстичући деобу ћелија. Молекули могу проузроковати менталну неравнотежу, од недостатка пажње и хиперактивног поремећаја до течких менталних болести.” Храна може бити “моћнија од лекова”. Истраживачи су рекли да храна такође може утицати на “гене који одређују хоћемо ли добити рак, срчано обољење, депресију, шизофренију или дислексију.” Исхрана здравом храном не само да нам продужава живот, већ “што је још важније, одржава високи квалитет наших живота док старимо.”

Истраживање британског "Asthma and Allergv Research Center" ("Центра за истраживање астме и алергије") потврђује овај закључак. Током две седмице 277 трогодишњака храњено је воћним соком којије садржавао четири вештачке боје укупне тежине 20 мг и конзерванс натријум бензоат. Те су количине знатно ниже од нивоа допуштених у пићу и храни за децу. Следеће две седмице деца су добијала обичан воћни сок.

Родитељима није речено током која две седмице су деца добијала обичан сок, нити током којег раздобља су добијала сок с додацима. Од њих је затражено да пишу извештаје о понашању својих трогодишњака. Описали су понашања као што су “прекидање, концентрација, ометање других, тешкоће с успављивањем, поигравање с предметима и изливи беса.” Подаци су указивали на значајне разлике између два експериментална раздобља. Заправо, истраживањем се закључило како је боја у храни могући узрочник проблема сваког четвртог детета које има нападе беса.

Истраживачи кажу како се “значајне промене хиперактивног понашања детета могу постићи уклањањем боје и адитива из исхране.” Тврде како би “сва деца осетила корист од такве промене, а не само деца која већ показују хиперактивно понашање или која су склона алергијским реакцијама.”

Ако адитиви и нездрава храна могу тако снажно утицати на децу, ученике и криминалце на условној слободи, колики део начих нервоза, мањка концентрације, немира, несаница, беса или депресија одређује оно што једемо? Наука још нема одговор. Утицај хране на ментално и емоционално здравље није процењен у традиционалним проценама сигурности хране. А ниједно истраживање није проучавало везу тих учинака и ГМ хране.

Међутим, један је експеримент случајно открио неке ствари. Холандски студент, хранећи једну групу мишева ГМ, а другу природним кукурузом, открио је више од обичне разлике у тежини. Било је и значајних разлика у понашању. Мишеви храњени ГМ храном “чинили су се мање активним у кавезу.” А кад су измерени на крају експеримента, они храњени ГМ храном били су “узнемиренији” од других мишева. Према речима истраживача: “Многи су трчали уоколо по корпи, очајнички копали по пиљевини, па чак панично скакутати, што никада раније нисам видео.”

Не могу се само на темељу овог запажања извући закључци о учинцима ГМ хране на људску психу. Али, и закључци да психолошких учинака нема, једнако су неутемељени."

Ово је из књиге "Семе уништења" од Џефрија Смита.

Не дајте да вам капитализам уђе у кућу.

Read more...

Гласови са запада: Капитал и генетски модификована храна

"Године 1985. методом генетског инжењерства у свиње је уметнут хумани ген који производи хумани хормон раста. Циљ научника био је стварање свиње која брже расте. Оно што су добили, била је ревија чудовишта. „Са својом чекињастом длаком и широким њушкама те животиње нису нимало наликовале на свиње на фарми мог деде”, написао је Били Ламбрехт, новинар листа St. Louis Post Dispatch. У једном од првих легла са уметнутим генима хуманог хормона раста једно женско прасе није имало анус нити полних органа. Неке свиње биле су превише летаргичне да би стајале. Друге су имале артритис, чиреве, повећано срце, дерматитис, проблеме са видом и бубрежне болести. Био је то први пример у дугом низу експеримената са непредвидљивим резултатима. Наравно, најучесталији исход генетског инжењеринга био је изненађење.

- Научници су модификовали дуван како би произвео одређену врсту киселине. То је било све што су желели: киселину и ништа друго. Али, биљка је произвела и отрован састојак који се иначе не налази у дувану.

- "Монсанто" је произвео две врсте памука: једну која је требала поднети примену њиховог хербицида "Roundup" и другу која је требала произвести свој властити инсектицид назван "Bt". Биљке нису требале имати никаква друга нова својства. Међутим, прве године кад је посејан ГМ памук, пропало је неколико десетака хиљада хектара засејаних овом културом. У Мисурију су биљке одбацивале своје чахуре; друге су у контакту са хербицидом којег су требале толерисати, угибале. У Тексасу готово 50% "Bt" памука није производило предвиђен ниво инсектицида и „бројни су фармери имали проблема са клијањем, неравномерним растом, слабим уродом и слично.”

- Научници који су генетски модификовали квасац како би му повећали способност ферментације, били су шокирани откривши да поседује 40 до 200 пута повећан ниво природног отрова. У свом раду, објављеном у часопису International Journal of Food Science and Technology, аутори су признали да би резултати могли „у средиште пажње ставити питања везана уз сигурност и прихватљивост генетски модификоване хране и тако барем деломично потврдити страхове потрошача који још нису спремни да прихвате храну произведену употребом техника генетског инжењеринга.” Такође су истакли да њихов квасац, у који нису били уметнути страни гени него вишеструке копије властитих гена квасца (клон), није био “потпуно једнак” нормалном квасцу, као што су претпостављали многи владини заговорници ГМО-а.

- Научници са Универзитета Оксфорд, који су покушавали потиснути један ензим у кромпиру, случајно су повећали удео скроба у њему. Професор Крис Ливер, управник одсека за ботанику, рекао је: „Били смо изненађени као и сви други.” Ливер је напоменуо: „Ништа у нашем тренутном схватању метаболизма биљака није указивало на то да би наш ензим могао имати тако велики утицај на производњу скроба.”

Зашто научници који модификују организме како би постигли један резултат, тако често постижу нешто сасвим друго? Један од разлога је тај што још увек не разумемо већи део улоге гена. Други разлог је тај што су се многа научна начела на којима се темељи генетски инжењеринг показала погрешним.

Како бисмо схватили могуће узроке деформације свиња или отрова у дувану, или пак Пустаијевих отровних кромпира, морамо схватити процес генетског инжењеринга. А објашњење започиње с ДНК.

...

МУДРОСТ КРАВА

Године 1998. Хауард Влигер на својој фарми у Морисо, Ајова, пожњео је природни и генетски модификовани "Bt" кукуруз. Хтео је да види како ће његове краве реаговати на "Bt" кукуруз који производи властити инсектицид па је једну страну јасли дугу девет метара напунио "Bt", а другу природним кукурузом. Његове би краве иначе појеле сав кукуруз који би им дао и не би ништа оставиле. Но, кад је двадесет пет крава пустио у обор, све су се скупиле на страну јасли у којој се налазио природни кукуруз. Кад га више није било, мало су грицнуле "Bt" кукуруз, али брзо су се предомислиле и отишле.

Неколико година касније, Влигер се придружио групи фармера у Амесу у држави Ајова како би чуо говор председничког кандидата Ала Гора. Забринут због Горовог некритичног прихватања ГМ хране, Влигер је затражио од њега да подржи закон, недавно уведен у Конгресу, који захтева да се ГМ храна означава. Горе је одговорио како научници кажу да нема разлике између генетски модификоване и генетски немодификоване хране. Влигер је рекао да се не слаже и описао како су његове краве одбиле појести ГМ кукуруз. Додао је: “Моје су краве паметније од тих научника.” Просторијом се заорио пљесак.

Гор је упитао да ли је још неки фармер приметио разлику у реакцији својих животиња на ГМ храну. Подигло се петнаест руку. “Ако је на пољу било генетски модификованог и генетски немодифицираног кукуруза, стока би увек најпре појела онај генетски немодификован.”

Гејл Лаш, Небраска
“Комшија је узгајао "Bt" кукуруз компаније "Pioneer". Кад је стока зашла меду стабљике, није га хтела јести.”

Гери Смит, Монтана
“Моје краве више су волеле јести старе сорте од хибридних сорти кукуруза, али оба су типа волеле више од новог "Bt" кукуруза.”

Тим Ајзенбис, Јужна Дакота
Према чланку из часописа Acres USA из 1999. године, стока је чак срушила ограду и прошла кроз поље "Roundup Ready" кукуруза како би дошла до генетски немодификоване сорте коју је појела. ГМ кукуруз није ни дотакнула.

...

“Сведочење научника пред одбором канадског Сената било је попут призора из ТВ серије "Досије Икс".” Тако су водеће канадске новине, "Globe and Mail", описале причу о шест канадских владиних научника који су се покушали супротставити снажној иницијативи да се одобри производ који су сматрали ризичним. Њих шестеро били су запослени у агенцији "Health Canada" - канадског еквивалента ФДА. Године 1998. анализирали су генетски модификовани (рекомбинантни) говеђи хормон раста, који, кад се уметне у краве музаре, повећава производњу млека за 10 до 15%. Њихов је посао био да утврде да ли је то млеко сигурно за људе. Нису мислили тако, али виши канадски службеници и "Монсанто", корпорација која је створила производ, покушали су их присилити да га ипак одобре за употребу. Лист "Ottawa Citizen" овако је описао призор: “Сенатори су запањено седили док је др. Маргарет Хавдон причала о састанку са службеницима "Монсанта Инц.", произвођача лекова, који су научницима из агенције "Health Canada" понудили између 1 и 2 милиона долара - била је то понуда која се могла објаснити само као мито, како је рекла сенаторима.”

Сенатори су слушали док је “Хавдон причала како су белешке и досијеи критични према научним подацима које је дао "Монсанто", украдени из закључаног ормара у њеној канцеларији.” Дрхтавим гласом Хавдон је причала да је суспендована јер је одбила да одобри препарат због забринутости за његове последице на здравље.

Научници су рекли одбору Сената: “Произвођачи лекова имају превелик утицај на процес одобравања лекова.” Научници “често имају осећај како су им каријере угрожене ако стану на пут леку за који сматрају да није сигуран”. “А директори без научног искуства редовно надгласавају њихове одлуке.”

Један од научника, који су дигли узбуну и сведочили, Шив Чопра, открио је како је политика одсека “служити клијенту”. Али, дефиниција клијента не односи се више на јавност: “Клијент је сада индустрија.”
“На нас су вршили притисак и застрашивали нас да одобримо лекове сумњиве сигурности, укључујући и rBGH”, Чопра је рекао одбору. Он је “сведочио како је један од његових директора запретио да ће преместити њега и његове колеге у друге одсеке, гдје 'више нико неће хтети ни чути за њих', ако не пожуре с повољним оценама rBGH.” Додао је да све досијее везане уз rBGH “сада контролише један виши службеник и како се могу прегледати једино уз посебно допуштење.” То је специфично само за rBGH; ни једном другом досијеу није допуштен чак ни такав ограничени приступ.

Сенатор Јуџин Велан је одговорио: “Не могу веровати да сам у Канади кад чујем да су вам досијеи украдени и да се сада сви налазе у рукама једне особе... До ђавола, какав нам је то систем?”

Систем је додатно разоткривен кад се након сведочења Чопра вратио на посао након чега је убрзо суспендован на пет дана без плате. Узрок суспензије, како је касније испричао другом одбору Сената, била је освета због његовог сведочења. Оно што се догађало канадским научницима 1998. године била је “реприза” онога с чим су се амерички научници сусрели током 80 тих, кад је ФДА евалуирала rBGH. Процес одобрења овог фармацеутског производа пример је сукоба интереса, немарне науке и индустријског утицаја који прожимају и политику према ГМ храни. Међутим, важно је напоменути како ФДА третира ГМ храну као нешто потпуно различито од лекова. И док је провела неколико година евалуирајући rBGH, за ГМ храну се не траже готово никаква испитивања.

...

Наука у интересу корпорација

Будући да се радило о милијардама, биотехнолошка индустрија очајнички је покушавала сузбити побуну против ГМ хране. Морала је нешто учинити и то брзо. Али корпорације, нарочито "Монсанто", нису се смеле директно бранити. „Сви нас овде мрзе”, признао је Ден Веракис, "Монсантов" представник за Европу. Он се нашао под светлом рефлектора након што је 21. фебруара у дневним новинама "The Observer" објављен чланак под насловом: „Противречност око хране: човек са најгорим послом у Британији”.

Заиста, Норман Бејкер, члан британског парламента и припадник либералних демократа, у марту је изјавио у Доњем дому како је "Монсанто" „јавни непријатељ број један”. Па је додао: „Они инсистирају на укидању права потрошача на избор, на рушењу изабраних влада и на наметању својих одвратних производа светском становништву.” Захтевао је да се активности корпорације почну сматрати противзаконитим.

"Монсанто" и индустрија очигледно су морали деловати путем посредника. А судећи по Гринберговом документу који је процурио у јавност, имали су пријатеље на високим положајима. Извештај је открио како је стратегија "Монсанта" придобијање „друштвено-економске елите” коју чине чланови парламента и „виши државни службеници”.

Али, показало се како несклоност Нормана Бејкера према "Монсанту" не деле вође владајуће Лабуристичке странке. Према извештају објављеном у часопису "Globe and Mail" у фебруару 1998. године, откад је Лабуристичка странка преузела власт годину дана раније, „владини службеници и министри сусрели су се 81 пута са представницима компанија које производе ГМ храну (23 пута само са "Монсантом")”. Труд корпорација и те како се исплатио. „Више од 22 милиона долара одвојено је за помоћ британским биотехнолошким корпорацијама”, а представници владе бесрамно су подржавали биотехнологију.

...

Новац окреће свет

Будући да постоји тако мали број истраживања сигурности ГМ хране и да се појављују тако велики ризици, зашто је цењени институти, научни одбори, истраживачки часописи, па чак државни службеници бране као да је доказано сигурна? И зашто тако брзо осуђују доказе који се могу употребити за заштиту јавности? Лако ће следећа поглавља илустровати колико су ти трендови опасни и продорни, кључ разумевања разлога због којих се то догађа јесте праћење трага новца.

Будући да је у државном прорачуну на располагању све мање новца за истраживања, све више научника у САД и Европи зависи од корпорацијских спонзора, а тиме и о корпорацијском прихватању њихових истраживања и резултата. На пример, у врхунским британским истраживачким Универзитетима, приватно финансирање чини од 80 до 90% укупног истраживачког буџета. Али, ослањање на корпорацијско спонзорисање може имати скривену цену.

На узорку од петсто научника који раде у државним, или недавно приватизираним истраживачким институтима у Великој Британији, откривено је како је од њих 30% спонзор тражио да промене закључке истраживања. Према извештају објављеном у британском часопису Times Higher Education Supplement у јуну 2000. године, „тај број је укључивао 17% научника од којих је затражена промена закључака како би одговарали жељеном исходу странке, 10% научника од којих је промена затражена како би добили даљње уговоре и 3% од којих је промена закључака затражена како би се спречило њихово објављивање.”

Ако је 30% научника признало да се од њих захтевала промена резултата, поставља се питање колико је других научника, који су се подредили захтеву својих странака, било превише постиђено да би искрено одговорило на ово питање.

Чланак под насловом „Од научника се тражи да наместе резултате за спонзоре” износи да се научници жале „како комерцијализација научних истраживања прети стандардима непристраности”.

Др. Ричард Смит, уредник British Medical Journal, каже да „сукоби интереса” који спонзоришу истраживања, имају „велики утицај на закључке”. Он упозорава: „Заваравамо сами себе ако сматрамо да је наука потпуно непристрана.”

У САД су за мање од десет година донације корпорација порасле са 850 милиона долара 1985. године на 4,25 милијарди долара 1995. године. Према часопису Atlantic Monthly, „новац све чешће прате и одређене обавезе... У високом образовању корпорације не само да спонзоришу све већи број истраживања - оне све чешће диктирају услове њиховог спровођења.”

Размотрите случај калифорнијског универзитета Беркли. У новембру 1998. године биотехнолошка компанија "Novartis" дала је одсеку за биологију биљака и микроба 25 милиона долара за истраживање. За узврат, "Novartis" има право првенства у издавању дозвола за око трећину открића одсека. То укључује открића која је финансирао "Novartis", али и она која финансирају савезни и државни извори. Корпорација "Novartis" такође има право одложити објаву истраживања до четири месеца што јој осигурава време за патентирање, као и време за употребу информација које поседује. Надаље, "Novartis" има два представника у петерочланом одбору који одлучују о трошењу новца за истраживање.

Чувши за уговор, многи професори факултета били су бесни. Више од половине веровало је како ће имати „негативан” или „врло негативан” утицај на академску слободу, око половине је веровало како ће ометати „истраживања за добробит јавности”, а 60% је сматрало како ће ограничити слободну размену идеја међу научницима.

„Од проблема присилне тајности и одгађања”, пише у чланку часописа Atlantic Monthly, „још је гора могућност да иза затворених врата неки корпорацијски спонзори манипулишу радовима пре објављивања како би послужили њиховим комерцијалним интересима... Истраживање спроведено у великим истраживачким центрима са подручја инжењеринга открило је како би 35% научника допустило корпорацијским спонзорима да пре објављивања уклоне информације из њихових радова.”

Надаље, многи професори имају деонице у компанијама које спонзоришу њихова истраживања, или седе у њиховим одборима, или се једноставно ослањају на корпорацију за наставак финансирања истраживања. Чак и универзитети улажу у компаније које финансирају универзитетска истраживања или имају од њих користи. „У истраживању осамсто научних радова објављених у академским часописима, Шелдон Кримски, професор јавне политике на универзитету Тафтс и водећи ауторитет на подручју сукоба интереса, открио је како је мало више од трећине аутора имало значајан финансијски интерес у својим извештајима.” Међутим, ни један од тих радова није открио ту информацију. Милдред Чо, виша истраживачица из Центра за биомедицинску етику са Стенфорда (Center for Biomedical Ethics), каже: „Кад имате толико научника у одборима компанија и толико њих који спроводе спонзорисана истраживања, запитате се како се та истраживања осмишљавају? Која се истраживачка питања постављају? Која се не постављају?”

Истраживање објављено у часопису Journal of the American Medical Association открило је да су истраживања лекова против рака, која су финансирале непрофитне групе, осам пута чешће долазила до неповољних резултата од истраживања која су финансирале фармацеутске компаније. Или размотрите случај генетски модификованог вештачког заслађивача: до 1995. на њему је спроведено око 165 истраживања која су рецензисали други стручњаци. Готово су равномерно подељена између оних која нису открила никакве проблеме и оних која су довела у питање сигурност сладила. Од истраживања која нису открила никакве нежељене последице, њих 100% финансирао је произвођач заслађивача. Сва истраживања која су финансирали невладини и изван-индустријски извори поставила су питање сигурности. Успут, произвођач заслађивача је "GD Searle", у то време у целости у власништву "Монсанта".

Многи се људи слажу да је биотехнолошка индустрија велику подршку добила управо из академских кругова. Социолог Валтер Пауел „верује како су блиске везе универзитета и индустрије главни разлог због којег америчке корпорације сада доминирају биотехнолошким тржиштем”. Али, према професорици Ан Капушћински са универзитета у Минесоти, која проучава ГМО, иста та веза научницима отежава постављање питања везаних уз сигурност ГМО-а. То је потврђено кад је Дајвид Кронфелд писао чланке и писма ветеринарском часопису, којима је довео у питање истраживања здравља животиња третираних генетски модификованим говеђим хормоном раста (rBGH). Према листу The Milkweed: „Због те 'јереси', службеник "Монсанта"... написао је три писма Политехничком институту Вирџинија, универзитету на којем је радио Кронфелд током 1989. године, јасно запретивши да би Монсанто могао прекинути сва финансирања истраживања тог универзитета ако Кронфелд не прекине са својим критикама истраживања rBGH.”

„Не може се очекивати да научници буду независни и поуздани саветници у вези сигурносних питања, с обзиром на све већу зависност науке од финансијске потпоре индустрије”, пише др. мед. Јан Суркула у уводнику PSRAST-а (Лекари и научници за одговорну примену науке и технологије - Physicians and Scientists for Responsible Application of Science and Technology). А колумнист из часописа New Scientist упозорава: „Научници са залеђем у индустрији имају утицај на високим положајима - крећу се владиним ходницима.”

...

Ти кажеш парадајз - ја кажем “више не”

“Овај парадајз је убран пре седам дана.” Човек је подигао јарко црвени парадајз пречника око 6 цм и показао је публици.

“Овај парадајз убран је пре тридесет дана.” Привукао је пажњу готово петсто учесника састанка Биотехнолошког удружења Минесота. Парадајз је био идентичан претходном.

“Овај парадајз убран је пре 90 дана. Овај парадајз убран је пре 120 дана. Ова парадајз убран је пре 150 дана”, наставио је човек.

Положио је на сто свих шест парадајза. Сви су били свежи, црвени и зрели. Сви су имали нове гене у својој ДНК како би изгледали свежи.

Говорник је застао допустивши присутним да се диве овим бесмртним примерцима парадајза.

Након неког времена устао је човек шездесетих година из приближно двадесетог реда гледалаца. Сви су се окренули како би га послушали, јер прекинуо је дуги мук. “Као биохемичар, имам проблем. Ако парадајз није иструнуо нити пропао за 150 дана, шта сте учинили с хранљивом вредношћу?” Био је то Бил Ласмет. Провео је највећи део свог живота проучавајући пољопривреду и начине унапређивања продуктивности, нутриционизма и екологије тла. А парадајз од 150 дана није одговарао његовој дефиницији унапређивања.

Говорник није одговорио. Према Ласметовим речима, двојица младића из првог реда су устала, пришла му и тихим гласом рекла како сматрају да о томе не би требало расправљати, и замолила га да им се придружи изван дворане.

Њих тројица изашли су напоље, затворили врата за собом и онда је један од младића рекао: “Нас не занима хранљива вредност. Занима нас само хоће ли домаћица купити парадајз и 180 дана након што је убран.”

Ласмет се наљутио и то им је и рекао. Објаснио им је да су, уколико парадајз не труне, морали учинити нешто са шећером и ензимима. С биолошког стајалишта, то би било лоше.

Младићи су били љубазни и допустили су му да неко време говори - вероватно задовољни што свој бес искаљује на њих, а не у конференцијској дворани.

На конференцијској вечери Бил и његова супруга су вечерали потпуно сами. “Помислили бисте да сам губав”, рекао је Ласмет. “Људи би нам пришли, погледали нас и удаљили се.”

Свестан да је у мањини, напустио је Биотехнолошку асоцијацију и с тугом и бесом посматрао како се ГМ усеви шире.

Ово је текст из књиге "Семе уништења" од Џефрија Смита.

Ја сам против капитализма и верске догме да профит, то јест зарада, треба да буду главни покретач економије. А ви?

Read more...

Ноам Чомски: Истина о "слободном" тржишту (I)

"Видови неолибералне доктрине


Овде долазимо до друге важне одлике модерне историје. Доктрина слободног тржишта се појављује у два вида. Први је онај званични који се намеће незаштићенима. Други је онај који бисмо могли назвати ”стварно постојећом доктрином слободног тржишта„ која гласи: тржишна дисциплина је здрава за тебе али није за мене, осим ако ће ми донети привремену предност.

...

Секретар ваздухопловства председника Трумана јасно је објаснио ствар: не треба да користимо реч ”субвенција„ рекао је он; реч коју треба користити је ”безбедност„. Он се постарао да војни буџет подмири захтеве ваздухопловне индустрије”, како он то каже.

...

Према томе, сасвим је исправно од Клинтона што је узео Боинг за „узор компанијама широм Америке”, док је са великом помпом проповедао своју „нову визију” будућности слободног тржишта на Азијско-пацифичком самиту 1993. Леп пример стварно постојећих тржишта, производња цивилне авијације је сада углавном у рукама Боинг-Мекдоналда и Ербаса а ови своје постојање и успех дугују широким друштвеним субвенцијама. Иста схема преовладава и у компјутерима, комуникацијама, у ствари у готово сваком динамичном сектору економије.

...

Да би илустровали „стварно постојећу теорију слободног тржишта” другачијим мерама, у опширној студији транснационалних корпорација (ТНЦ), Винфрид Раигрок и Роб ван Талдер су нашли да су „готово све велике светске фирме-језгра искусиле одлучујући утицај владине политике и/или баријера које је тржиште поставило на њихову стратегију и конкурентну позицију” и „најмање двадесет компанија са листе” Fortune 100 „не би преживеле да их нису спасиле њихове владе”, тако што су подруштвиле њихове губитке или их једноставно преузеле када су запале у неприлику.„

Ово је извод из књиге ”Профит изнад људи„ (”Profit over people„) од професора Ноама Чомског.

Read more...

Висока Србија: Истина о француској револуцији

"Позната је наслада револуционарних кољача да умоче руке у крв својих жртава. Тако Журдан, звани Главосеча, пере руке у крви маркиза де Лонеја. А чувени кољач Жув, који је лично заклао 621 особу, пазио је да му руке увек буду огрезле у крви. Једном винарском трговцу, по имену Гас, санкилоти су прво одсекли ноге и руке, а затим опрали своје руке у његовој крвавој локви. Приликом мучеништва свештеника Пјера Де Лартига, једна жена му је испалила пушку у лице, друга му је одсекла главу, а њихови саучесници су одмах похитали да рубље натопе његовом топлом крвљу. Уживање мучитеља не би било потуно, да убиства нису била праћена касапљењем удова њихових жртава. Тако су 1792. године, у месту званом Ванс тројицу свештеника искасапили комад по комад. Када би париска руља раскомадала своје жртве, било је жена које су им одсецале полне органе и од њих правила звечке. 1796, гониоци убијају с леђа тројицу фрањеваца, разбијају им лобање и расипају мозак. После мучеништва свештеника Клод-Франсоа Гијерме-а његове остатке - главу, прсте, језик - су растурили по кафанским столовима или на улици окачили о тробојне траке. У вандејском селу Сен-Жермену су седамнаестогодишњу девојку Марију Папен исекли на парчад зато што није хтела да ода место где се у шуми крију монархистички одметници. Дешавало се често да исечене удове испеку на ражњу. Та судбина је снашла Гијена-Димоншела кога су искасапили и парчад меса на лицу места испекли. А бивало је да мученике и живе испеку на ватри, као 1872. године каноника Александра у Ремсу. Када би знали се да у близини налазе рођаци или пријатељи њихових жртава, кољачи би похитали да им покажу одсечене главе. У Паризу су пекару Фулону одрубили главу, натакли је на копље и показали је његовој трудној жени која је пред тим призором пала у несвест; сачекали су да се она освести, па су је онда приморали да пољуби главу свога мужа. Одрубљену главу херцегиње де Ламбал, која се није хтела одрећи краља и краљице, су на копљу пронели крај прозора краљевске породице заточене у Тамплу. Међу револуционарним злочинцима било је омиљено и скрнављење лешева, нарочито женских. Зна се да је над обезглављеним трупом те исте херцегиње де Ламбал, разуларена гомила извршила страшне оргије. Звери у људском облику су слично поступиле и 1794. године, са четири монахиње Урсулинског реда у месту Касел. Убилачка екстаза француских револуционара знала је да падне и у људождерство. Већ августа месеца 1789, официра Белзенса који је покушао да заустави једну уличну манифестацију у Кану су исекли на комаде које су затим појели. Августа 1792, забележени су многи случајеви када су жене из париске руље нестрпљиво грабиле и прождирале крваве комаде свежег меса својих жртава, не чекајући ни да ове прво испеку на ражњу. Глумац Грамон био је чувен по томе што је лобање гиљотинираних разбијао, вадио из њих мозак, па онда у њих сипао крв мученика и пио је као вино из пехара.

...

Забаве ради, практиковали су често и тзв. ”републиканско венчање„. Младиће и девојке би међусобно голе везивали, тако да не могу пливати, па би ох онда бацали у воду и чекали да се ови заједно удаве.

...

”Паклене колоне„ републиканског генерала Тироа добиле су наредбу да у Вандеји бајонетом пробуразе све живо, не изузимајући девојке, жене и децу."


Из књиге "Истина о француској револуцији", доктора Марка С. Марковића.

Read more...

Гласови са запада: Шведска

"Како је држава благостања упропастила Шведску


Некада су људи у Шведској говорили да бити Швеђанин значи сам обезбеђивати себе и своју породицу, бринути се сам о себи и никад не бити неком на терету. За њих, пристојан и моралан живот значио је независност и вредан рад. Тако је било пре мање од сто година. Моја покојна бака често је говорила да са светом нешто није у реду. Била је поносна што никад није тражила помоћ, што је увек могла да се ослони на свог супруга и себе, поносна што су целог живота могли сами да обезбеде све што је било потребно за своју породицу. И када је напустила овај свет са навршених 85 година живота, њено достојанство није било нарушено. Никада и ником није била на терету. Моја бака, рођена 1920. године, припадала је последњој поносној генерацији Швеђана, генерацији са јаким осећањем моралне обавезе да се буде независан у животу - да човек мора да буде господар своје сопствене судбине. Људи њене генерације доживели су и преживели један или оба светска рата (иако Шведска није била захваћена ниједним), а подигли су их и васпитали сиромашни Шведски сељаци и индустријски радници. Били су сведоци и учесници Шведског “привредног чуда”. Њихов морал помогао им је да опстану у свакаквим условима. Онда када нису могли да живе од својих зарада, радили би још више и дуже. Били су и архитекти и градитељи својих сопствених живота, иако је то значило да морају много да раде и да преживљавају и наизглед безизлазне ситуације. Иако ни они сами нису имали пуно, радо су пружали помоћ онима за које су мислили да им је потребна, али они сами тешко би прихватали понуђену помоћ. Били су поносни на то што су у стању да брину о себи. Високо су ценили независност и одсуство потребе да траже помоћ. Мислили су да, ако нешто нису могли сами себи да обезбеде, немају право да траже помоћ других. Па ипак, поверовали су обећањима тадашњих политичара да ће “помагати слабима”, врсти људи која у то време у ствари није ни постојала јер тада нико не би признао да није у стању да се брине о себи. Они су били добри и вредни људи и вероватно су мислили да ће мали допринос за оне који су били у много тежем положају бити добро дело. Теоретски, то је можда разумљиво па чак и пожељно. Они и њихови родитељи добровољно су били део (приватне) заједнице која је новчано помагала болесне и незапослене. У тешким временима рецесије или брзих друштвених промена ово је било оптерећење, али прихватано је добровољно и било је у њиховом сопственом интересу. Увећана (државна) верзија исте врсте међусобне помоћи је вероватно звучала као добра идеја, и поред тога што је била финансирана принудно – опорезивањем. Проблем је у томе што је тиме створена држава благостања, која ће драматично изменити људске животе и променити морал из темеља. Држава благостања можда је могла да буде успешан пројекат да су људи и даље имали понос и морал који их учи да брину о себи и да траже помоћ само када им је заиста потребна. То значи, држава благостања могла је да успе да се људи (тј. њихова схватања и морал) нису променили, јер то је претпоставка овакве државе. Али свет се непрекидно мења а држава благостања захтева људе који су још чвршћи и моралнији него људи у друштвима без ње. Ово тада није било схваћено--а није ни данас. Људи су тада сматрали да је природно да буду поносни на свој рад и на своју породицу. Са те тачке гледишта, држава благостања је морала изгледати као добра ствар. Све што је трабало да ураде, рекли су им, било је да оставе политику (и нешто мало моћи) политичарима. Жао ми је што морам да констатујем да већина становника Шведске и данас верује у то. Швеђани углавном одобравају предлоге да се политичарима да још више власти, па чак одобравају и предлоге за даље повећавање пореза. Пристојан морал је ствар далеке прошлости. Потпуно је уништен током нешто више од две генерације – кроз јавне програме социјалне заштите и концепт права на социјално благостање.


Деца државе благостања

Деца генерације моје баке, међу њима и моји родитељи, брзо су научила и прихватила нови морал утемељен на “правима” на социјално благостање која је нудио државни систем социјалне заштите. Иако је за старију генерацију било неприхватљиво да зависе од других (укључујући и државу и њене програме социјале), они се ипак нису успротивили слању своје деце у државне школе да тамо стекну образовање. Сигуран сам да никад нису помислили да имају некакво “право” на то да њихова деца буду образована. Пре ће бити да су прихватили и били захвални за могућност да њихова деца добију шансу коју они никад нису имали--кроз “бесплатно” образовање. И тако је генерација мојих родитеља ишла у државне школе где су их учили о математици и језицима, а такође и о предностима и моралности државе благостања. Упознали су рад машинерије државе благостања и прихватили потпуно ново (погрешно) схватање права, према коме сви грађани имају право на образовање, здравствену заштиту, помоћ у случају незапослености и социјалну заштиту--просто зато што су грађани. Бити индивидуа, учили су их, у ствари значи имати право на помоћ у задовољавању индивидуалних потреба. То значи да свако има право на све ресурсе који су потребни за обезбеђење своје сопствене и друштвене среће, говорили су им. На пример, свако треба да користи своје право да своју децу смести у државно обданиште док је на послу, што омогућује да свака породица има две плате (али не и време да подиже своју децу). Могућности за “удобан живот”, бар новчано, старијим генерацијама сигурно су изгледале феноменално. Нови морал се проширио и постао “природно” стање ствари, бар у главама људи. Ова генерација, рођена током две или три деценије након ИИ светског рата значајно се разликује од генерације својих родитеља и морално и филозофски. Навикли су на огроман послератни економски раст (који је резултат незахваћености Шведске светским ратовима) и стално растућа права на социјално благостање чије је уживање обезбеђивао све већи Шведски државни апарат. (Да би одржала раст државе благостања и задовољила тражњу за социјалним програмима, Шведска влада је више пута девалвирала Шведску круну током 1970-их и 1980-их година.) Одрастање ове генерације и њен улазак на тржиште рада имао је две последице: повећан притисак јавности да се води прогресивна политика и опште-друштвени неуспех у подизању деце која би требало да буду независна и да имају морал потребан да свако од њих буде сам свој газда у животу. Већ тада је морална и филозофска промена у друштву постала очигледна. Док су почетком 20. века социјалдемократи, водећа политичка партија у Шведској политици током читавог века (а и касније), захтевали смањење пореза да би ослободили раднике непотребног терета, тада су хитро постали партија која тражи повећање пореза и ширење државе благостања и која се залаже за “либералну” реформу друштва. Масе гласача, деца државе благостања одрасла у логици зависности, подржале су раст пореза који је убрзо прешао 50%. Такође су захтевали социјалне програме на терет пореских обвезника чија је цена убрзо превазишла и ове повећане порезе. Политичке промене изазване одрастањем деце државе благостања и њиховим уласком у политику биле су огромне. Прилично комунистички обојени студентски протести 1968. године били су вероватно максимум захтева ове радикалне генерације да за себе добије више кроз механизам државне прерасподеле богатства. Нису прихватали никакву личну одговорност за своје животе, нити су икада помислили да треба да се за себе сами потруде. “Ја имам своје потребе” тврдили су и из те тврдње непосредно изводили закључак да имају право да задовоље те потребе--било да је су то потребе за храном, за станом или поседовањем новог аутомобила. Док су моји родитељи на неки мистериозан начин наследили “стари” морал, већина људи њихових година, а поготово млађи од њих, дијаметрално се разликују од генерације њихових родитеља. Они су деца државе социјалног благостања и потпуно су свесни социјалних програма на које имају “право”. Они не размишљају о томе одакле ове бенефиције долазе, али су врло сумњичави према политичарима за које сумњају да би могли да их њима одузму. “Промена” је убрзо постала ружна реч, јер она означава промену система од кога људи паразитски зависе. За ову генерацију, некада општеприхваћени став да производња мора да претходи потрошњи, замењена је веровањем да постоји неповредиво и природно “људско право” на социјалне услуге које обезбеђује држава. Посредовањем утицајних синдикалних организација, запослени Швеђани добијали су повишице сваке године, независно од стварне продуктивности и са временом годишње повећање плате постало је уобичајено. Људи који нису добили повишицу сматрали су себе “кажњеним” од стране злог послодавца и све чешће захтевали судску помоћ у борби против послодаваца. Размишљање је ишло отприлике овако: човек има “право” на већу плату следеће године, као што овогодишња плата мора бити већа од прошлогодишње. Промени у схватању, као што смо видели, претходила је промена у вредностима. Друштвена промена довела је до промена у филозофији и такође до појаве нових, деструктивних теорија. Деца ове генерације, рођена у 1970-им, 1980-им и 1990-им годинама углавном су расла “слободно” (у складу са идеалима из 1968. године), што у суштини значи детињство “без правила” и “без одговорности”. За ову генерацију уопште не постоје узроци и последице у друштвеном животу. Шта год да урадиш, ниси одговоран за последице--чак ни ако је то одлука да се има дете. Ова генерација--то су одрасли људи у Шведском друштву данас.


Унуци државе благостања

И ја припадам тој, другој по реду генерацији одраслој и формираној у држави благостања. Значајна разлика између моје генерације и претходне је да већину нас уопште нису подигли наши родитељи. Подигла нас је државна власт у државним обдаништима од најранијег детињства. Потом смо прошли кроз државне основне школе, државне средње школе и државне факултете. А онда смо се запослили у државним предузећима и придружили моћним синдикатима и прошли кроз њихове образовне организације. Држава је увек и свуда присутна и за многе је једини начин да опстану - а њени социјални програми једини начин да се стекне независност. Разлика у односу на старије генерације је очигледна. Генерација моје баке (тј. родитеља мојих родитеља) живела је у морално и филозофски потпуно другачијем свету, а моји родитељи још имају остатке тог “старог” осећаја за правду и разлику између доброг и лошег. Док је генерација мојих родитеља “донекле покварена” (што је довољно лоше), моја генерација је потпуно упропашћена. Одрасли без здравих резона наших деда и бака, и уместо тога под патронатом државе-дадиље, унуци државе благостања немају појма о томе како функционише економија. Уобичајено схватање правде међу “унуцима” је да појединци (индивидуе) имају вечито право да им друштво обезбеди шта год сматрају за потребно (или пријатно). Недавно је Шведска државна телевизија преносила дискусију у којој су представници генерација деце и унука државе благостања дискутовали проблем незапослености и друге проблеме са којима се суочавају млади приликом одрастања и уласка на тржиште рада. Захтев представника генерације “унука” дословно је био да “стари људи” (рођени у касним 1940-им, 1950-им и 1960-им годинама) треба да се склоне (то јест, да престану да раде) јер њихов рад „краде“ посао младима! ”Логика благостања” којом се објашњавају овако бесмислени захтеви иде отприлике овако. Премиса је да сваки појединац има право на угодан живот. Будући да је живот угодан само онда када човек не мора да брине о материјалном богатству, неопходно је постојање програма социјалног благостања за стицање финансијске “независности”. Даље, финансијска независност захтева престижан, добро плаћен и не превише захтеван посао. Тако се долази до закључка да је добро радно место људско право. Старији људи који имају посао дословце заузимају нечије место и према томе представљају препреку - свако од њих крши моје право на посао. Према томе, свако ко има више од одређеног броја година и истовремено има посао крши моја права и зато је криминалац. А сви знамо шта се ради са криминалцима: треба их бацити иза решетака. Овакву пресуду захтева за сада малобројна, али све бројнија група младих људи у Шведској - за власнике фирми који не желе да их запосле или за старије људе који заузимају позиције које они прижељкују. Појављује се “потреба” за прогресивнијим законодавством. Међутим, ову идеју не заступа само неука омладина. На дан 14. маја, национални синдикат изнео је захтев да држава “прерасподели” радна места тако што ће људима у шездесетим годинама живота понудити државне пензије ако се повуку а њихови послодавци запосле младе, сада незапослене људе уместо њих. Према калкулацијама синдиката, оваква мајсторија би “створила” 55,000 нових радних места. Ово показује да “ослобађање” старијих људи од њихових радних места младима изгледа као једини замислив начин да за себе обезбеде радна места. Чињеница је да радних места нема довољно и да незапосленост расте иако истовремено расте и потражња за производима и услугама - све ово се дешава захваљујући државној регулацији тржишта. Држава благостања прави проблеме и сукобе на свим нивоима друштва, присиљавајући људе да се између себе боре за део све мањег “колача” богатства. А као решење за ову ситуацију се нуди још више државне регулације која доводи до још споријег развоја економије. То је оно што се догађа онда када и у јавном и у личном моралу на место врлине и искуства ставимо потребе и жеље.


Захтеви да друштво преузме одговорност

Деформисани морал и одсуство разумевања стварног и природног поретка ствари је очигледно и у ситуацијама које захтевају личну одговорност и поштовање за своје суграђане. Стари људи сада су више третирани као баласт него као људска бића и блиски рођаци. Припадници младе генерације осећају да имају “право” да буду ослобођени бриге за своје родитеље, деде и баке, и зато сада захтевају да их држава ослободи овог терета. Као последица тога, већина старих у Шведској или живе сами и депресивни, чекајући крај живота у својим домовима или су смештени у државне старачке домове како не би били на терету радно активној млађој генерацији. Неки од њих виде своје унуке и рођаке тек на сат-два за Божић, када њихове породице учине напор да посете своје “проблеме”. Ипак, стари људи нису једини који се налазе на периферији друштва благостања у држави која брине о запосленом становништву. Исто се дешава и најмлађима које родитељи предају држави на бригу и старање, уместо да их сами подижу и образују. Моја мајка, предавач у средњој школи, суочавала се са захтевима родитеља да “уради нешто” у вези са њиховом напетом породичном ситуацијом. Они захтевају да “друштво” преузме одговорност за подизање њихове деце јер су они већ уложили “превише година” у бригу о њима. (“Брига” се обично односи на остављање деце у државном обданишту у 7 ујутро и узимање у 6 увече.) Они бучно захтевају “право” да буду ослобођени овог терета. Очекују да проблеме са неваспитаном и непослушном децом изазване код куће треба да решавају наставници у школским учионицама и васпитачи у вртићима. ”Деца треба да се виде, али не и да се чују” и ни на који начин не смеју да ометају права родитеља на успешну каријеру, дуга летовања у иностранству и уживање у изласцима и забавама. Да би обезбедила одраслу популацију која ради и производи богатство које се може опорезовати (пореска стопа већ за ниске зараде сада је око 65%), Шведска држава благостања непрестано покреће напредне програме заштите од свих могућих неугодности и проблема. Слобода у држави благостања је егзистенција без проблема, без одговорности и са пуно погодности које ствара та држава. Стање које сада можемо да видимо у Шведској је савршено логична последица државе благостања. Када држава испоручује услуге социјале и тиме отклања потребу да појединац буде одговоран за свој живот, тиме се ствара нова врста појединца - незрео, неодговоран и несамосталан. Држава благостања створила је тако становништво које се састоји од психолошке и моралне деце - исто као што родитељи који никада не дозволе да се њихова деца суоче са проблемима, преузму одговорност и сама их реше, стварају неспособно, размажено и бескрајно захтевно потомство. Аналогија са размаженом децом показује се тачном и у свакодневном животу људи који раде у јавним службама и сусрећу се са захтевима становништва. Сазнајем да није реткост да млади родитељи приговарају наставницима због “непотребног “ оптерећивања деце домаћим задацима. Деца имају право на знање, али изгледа да им није потребно образовање, јер оно захтева напорно учење. Очигледно је да они мисле да се улога наставника састоји у томе да испоруче деци знање које могу да усвоје без потребе да мисле (а камоли да уче). ”Угњетавање” је по њима кад човек нешто мора сам за себе да уради. “Обавеза”, чак и када је последица закона природе, потпуно је неправедна и представља кршење права човека на безбрижан живот. Чак и сама природа, са својим законима, постаје “терет”.


Економија зависности

Можда овакав менталитет објашњава све већу популарност теорија супротстављених реалности, као што су скептицизам и постмодернизам, према којима ништа не може бити одређено. Логика је, тврди се, само друштвена конструкција која нема никакву везу са реалним светом (ако он уопште постоји). Величина ових теорија огледа се у чињеници да не могу бити ни доказане ни побијене. Шта год да кажеш, никада не мораш да преузмеш одговорност за своју изјаву - нико не може да утврди њену тачност, нико не може да је критикује, и никоме није ни од какве користи. Твоја је и постоји само за тебе - и истинита је само за тебе. Бескорисност такве теорије требало би да буде очигледна. Такође би требало да буде очигледно да заступници оваквих теорија одређене ствари, као што је обезбеђење услова живота, сматрају унапред решеним - они никада не темеље своје стварне животе на сумњи и на “знању” да се ништа не може знати, односно да ништа није онако као што изгледа. У томе је, изгледа, лепота дотичних теорија. Они на неки начин премису Аустријске школе економије о “субјективним вредностима” узимају сувише дословно. У овим “модерним” теоријама, субјективност је (као принцип) основа реалности, а не начин на који се реалност схвата или тумачи. Ово “схватање” директно је изведено из релативности морала и релативности логике деце и унука државе благостања. За њих не постоји потреба да неко нешто прво произведе да би онда неко то могао да троши - и стога уопште није неопходно да неко поднесе терет обезбеђивања погодности које су мени потребне да бих имао “угодан” живот. Коначно, угодан живот је људско право. А право је једина чврста тачка у заувек променљивом и субјективно заснованом свету. Из перспективе објективног посматрача (каквим себе сматрам) ипак има смисла у овом лудилу: учити људе да не треба да брину о последицама њихових дела од њих ствара добровољно зависне поданике. Држава благостања створила је саможиве наказе од којих је тврдила да нас штити - давањем привилегија и услуга свима на “ничији” рачун. Градитељи државе благостања очигледно никада нису узели у обзир могућу промену у моралу и схватању - једноставно су желели систем који гарантује сигурност свима. Систем у коме способни желе и могу да раде и издржавају себе, али у коме и неспособни могу да живе достојанствено. Ко је могао да замисли да ће се прогресивне реформе са почетка 20. века, са циљем да обезбеде права запослених и напредак за све, изродити у своју моралну и филозофску супротност? Требало би да је очигледно да се ништа није догодило као што је било очекивано - развој друштва не може се предвидети као што је било предвиђено. Нови морал је очигледна супротност моралу претходних генерација. То је морал заснован на тврђењу да се независност може стећи преношењем одговорности на друге и да се може бити слободан само ако сви живимо у ропству. Последица тако деформисаног морала је пропаст друштва: економска, друштвена, психолошка и филозофска. Али ово је исто тако и лична трагедија за хиљаде Швеђана. Изгледа да човек не може да ужива у животу ако за своје изборе и за своја дела није он сам одговоран и да не може да буде поносан и независан ако сам не управља својим животом. Држава благостања ствара несамосталне људе потпуно неспособне да пронађу праве вредности у животу. Такви људи нису у стању да осећају понос, поштовање, неспособни су за разумевање и саосећање. Ова осећања, као и средства да се живи смислени живот, конфисковала је држава благостања. Можда се овим може објаснити раширено коришћење антидепресаната у млађој популацији, без којих су практично неспособни да нормално функционишу у друштву. И можда то објашњава зашто је број самоубистава међу младима који никада нису заиста упознали своје родитеље у драматичном порасту (док је укупан број самоубистава остао приближно исти). Људи нису у стању ни да препознају проблем нити да нађу решење. Као размажена деца, они опет траже “помоћ” од државе. Ово моја покојна бака никада не би могла да разуме."


Пер Билунд

Превод: Андреј Станимировић

Read more...