Промене на мом интернет дневнику - заокрет ка интимној историји. Дневници.

Одлучио сам да мало променим стил писања на овом мом интернет дневнику. До сада је то, углавном, било изношење политичких и идеолошких ставова кроз цитирање разних материјала или кроз директно изражавање личног мишљења. Међутим, сада осећам потребу да више пишем о интимним стварима и да кроз њих изразим свој поглед на свет. То изражавање интимних ствари је у складу са мојим великим занимањем за такозвану интимну историју човечанства о којој се доста пише у задње време. Интимна историја човечанства је за мене, заправо, права историја човечанства. Нема ту много хронолошког бележења догађаја и често сувопарних анализа тих догађа са тачке гледишта тренутно владајуће идеологије у свету, већ се тежиште ставља на начин живота обичних људи и евентуалне психолошке и социолошке анализе. То ме веома занима и на такав приступ сам први пут наишао у књигама издавачке куће "Клио" из Београда.

Промена која следи на мом интернет дневнику ће више личити на писање класичног дневника. Можда је томе допринело и моје данашње читање књиге "Дневници из Шпандауа" Алберта Шпера. Иначе, Алберт Шпер је био министар за наоружање за време Трећег Рајха и један од главних архитеката у то време. Био је осуђен на двадесет година затвора које је провео у затвору "Шпандау" у Берлину. У затвору је водио дневник од кога је касније настала књига. У књизи се налазе веома занимљиве белешке о самом писцу Алберту Шперу, као и о људима који су били у затвору "Шпандау" са њим у то време, као што су Рудолф Хес, Валтер Функ, Ерих Редер, Балдур Фон Ширах, Констанин Фон Нојрат и Карл Дениц.

Дакле, одмах почињем са новим стилом писања.

Да, веома волим да читам књиге. Док сам био млађи доста сам читао белетристику, међутим већ дуже време уназад веома ретко читам белетристику. Углавном читам, да се тако изразим, документаристичко штиво у најширем значењу те речи. При томе, читам по неколико књига одједном, јер ме занимају разне ствари којих има много, тако да ми не одговара стил читања једна по једна књига. Тај стил читања по неколико књига одједном сам тако развио да је то сада природан стил читања за мене.

Књига "Дневници из Шпандауа" је заиста необична књига где човек може да сазна разне занимљиве детаље из живота људи који су у мањој или већој мери били део владајућег апарата Трећег Рајха, али и не само из њихових живота, већ и кратке епизоде из живота и понашања затворских стражара, официра и других људи који су били у вези са њима. То је управо једна другачија слика историје од оне стереотипне, хронолошке. То је управо једна интимна историја.

Током прошле недеље сам мало проучавао садржаје на званичној интернет презентацији британског института "Тависток" о коме је Американац Др. Џон Колман писао као о институцији која стоји у позадини психолошко-социјалног инжењеринга модерног света на основама бихејвиористичке психологије. Једна веза са званичне интернет презентације института "Тависток" ме је одвела на једну другу интернет презентацију одакле сам скинуо доста веома занимљивих материјала везаних за рад у институту. Мало ћу да проучим те материјале, па ћу онда да објавим своја запажања у вези њих.

Што се тиче занимљивих дневика, препоручио бих дневнике великог немачког мислиоца, ратника и анарха Ернста Јингера, које је овај водио за време Другог светског рата у Паризу, као и на источном фронту.

Иначе, позивам оне којима је стало да очувања србског језика да уместо речи "блог" користе реч "интернет дневник", а уместо речи "сајт" реч "интернет презентација".

Овом приликом желим и да скренем пажњу на две лепе словенске речи на које сам наишао у једном писму владике Лукијана Мушицког из књиге "Против Вука" коју је приредио Мирослав Јовановић, а то су реч "велесилије" уместо речи "енергија" и реч "благогласије" уместо речи "хармонија".

Read more...

Филм "Непокајнички". Сведочанство о некажњеном геноциду у Канади.

Ево документарног филма о страшном геноциду над староседеоцима Канаде, Индијанцима, који је извршен у двадесетом веку од стране канадске државе и неких цркава. Колико сам ја чуо нико никада није осуђен због овог страшног злочина. Садашњи председник владе Канаде Стивен Харпер се јавно извинуо Индијанцима за оно што им је урађено. Али где су јавне истраге, суђења и кажњавања учесника у овом злочину? Нема их. Канадска држава као део западне, атлантистичке цивилизације је успела да заустави покушаје да се овај геноцид третира како би требао сваки геноцид да се третира у међународној политици и у међународном праву. Многи људи у самој Канади не знају шта се дешавало у њиховој сопственој земљи, а велика већина људи у свету никада не би ни помислила да би тако нешто могло да се деси у једној земљи као што је Канада о којој се, захваљујући пропаганди, има слика узорне демократске земље у којој влада правда. Иначе, ја сам о овоме већ писао на мом интернет дневнику у овом прилогу:

Приче из Канаде: Беспризорни геноцид у Канади

Молим вас погледајте овај филм и ширите истину о геноциду у Канади.

Read more...

Филм "Човек са филмском камером". Сањарења у раном периоду совјетске Русије...

Ево сјајног филма "Човек са филмском камером" режисера Џиге Вертова који нам из специфичног угла представља рани период совјетске Русије. Изузетан експериментални филм за оно време са сјајном музиком модерног енглеског композитора Мајкла Најмана која је накнадно додата. Сањарења у совјетској Русији...

Read more...

Филм "Место звано Чијапас". Борба потомака Маја индијанаца против капитализма!

Ево документарног филма о борби потомака Маја индијанаца против капитализма у мексичкој покрајини Чијапас под вођством поткоманданта Маркоса. Ови људи себе називају запатистима и боре се за основне услове живота.

Време је за контра-напад, али не на трибинама, не писањем петиција и не у телевизијским студијима, већ напољу, на пољима!

Read more...

Филм "Узми". Заузми, пружи отпор, производи!

Ево филма. Ево енергије. Ради се о документарном филму "Узми" који су снимили позната канадска анти-глобалисткиња Наоми Клајн и њен муж Ави Луис. Филм је снимљен у Аргентини где је доста развијен покрет заузимања приватних фабрика које не раде од стране радника. Радници који треба да прехране своје породице и себе и да обезбеде нормалне услове за живот, а који су суочени са отпуштањима када фабрике вођене од стране приватника пропадну, не раде оно што се ради у Србији, то јест не штрајкују на било који начин, а посебно не штрајкују глађу угрожавајући своје здравље, већ крећу у одлучан контра-напад, а то значи да се организују, улазе у затворене фабрике у којима нема никога, пружају отпор приватницима који покушавају да поврате оно што им је дала капиталистичка верска догма и поново покрећу производњу на самоуправљачким основама. Они имају пуно природно право на то, јер како ће другачије да прехране своје породице и себе и да обезбеде услове за нормалан живот ако не раде? Да чекају да им се приватници смилују или да им држава удели милостињу? Не. Ови храбри и достојанствени људи сами узимају судбину у своје руке и боре се. Молим вас да погледате овај сјајан филм и да видите како се треба борити против капитализма, а за слободу и достојанствен живот. Атмосфера предграђа јужно-америчких градова, миран живот и топлина домова радничких породица, дух слободе и оптимизма и између остале музике која је коришћена у овом филму, електро-танго групе "Gotan Project".

Време је за контра-напад, али не на трибинама, не писањем петиција и не у телевизијским студијима, већ напољу, на улицама! Заузми, пружи отпор, производи!

Read more...

Приче из Канаде: Конкретни резултати друштвено-политичког система у Канади

Мада сам већ писао о овој теми, ево још једном са неким додатним подацима који разоткривају истину о успешности друштвено-политичког система у Канади.

- 20% становника Канаде ће искусити менталне болести током свог живота. То је сваки пети становник Канаде.
- Менталне болести погађају људе свих доба, свих степена образовања, свих висина прихода и свих култура.
- Око 8% становника Канаде ће искусити велику депресију у неком периоду свог живота. То је отприлике сваки десети становник Канаде.
- Око 1% становника Канаде ће искусити манијакалну депресију. То је сваки стоти становник Канаде.
- Шизофренија погађа 1% становника Канаде. То је сваки стоти становник Канаде.
- Процењује се да је 10-20% канадске омладине погођено менталним болестима или поремећајима. То је сваки пети или десети млади човек у Канади.
- Данас, приближно 5% мушке и 12% женске популације младих у Канади, од 12-19 година је искусило веће епизоде депресије.
- Укупан број младих становника Канаде од 12-19 година код којих постоји ризик за развој депресије је око 3,2 милиона.
- Шизофренија погађа отприлике једну од сто особа узраста од 16-30 година у Канади.
- У Канади само једно од петоро деце коме треба помоћ у вези са менталним проблемима и добија ту помоћ.

Посматрајући ове податке, потребно је имати у виду да у Канади није скоро био никакав рат, нити било каква већа политичка криза.

Извор података: Канадско удружење за ментално здравље (кликните на прве две везе: "Fast Facts: Mental Health and Mental Illness" и "Facts about Mental Illness in Youth" да бисте видели детаљније податке)

Ово је тужна истина о успешности канадског друштвено-политичког система. Иако сам више писао о животу у Канади пре неког времена и изнео своје мишљење зашто су подаци такви какви су, а они су, по мом мишљењу поражавајући за канадско друштво, опет ћу рећи шта мислим. Разлози оваквом стању менталног здравља становника Канаде су: капитализам (третирање људи и људског рада као потрошне робе), парламентарна демократија (немогућност да се изабере више од једне суштинске политичке опције иако има неколико политичких партија у Канади, али све заговарају исту суштинску политику), презадуженост људи и егзистенцијална неизвесност, употреба генетски модификоване хране, социјални инжењеринг у канадском образовном систему који од људи прави артикле на некој од полица светског тржног центра и намеће им животни стил кроз "имиџ", то јест представљање себе онаквим какви би људи желели да буду у складу са владајућим потрошачким менталитетом, а какви они уствари нису. Људи желе да имају добар "имиџ" да би неко обратио пажњу на њих или да би их "трошио". Да се изразим програмерском терминологијом, са осталим светом се комуницира преко идеализованог "интерфејса", то јест преко пројектоване жељене функционалности. А та жељена функционалност је пројектована кроз канадски образовни систем. Зато у Канади све више има млађих људи који спас од таквог система траже у разним анархистичким покретима бежећи од стварности. Пре неколико година сам шетао улицом Куин Стрит и видео сам групу веома младих људи у прљавој тамној одећи како седи или лежи на улици, играјући се са пацовима. Торонто је ишаран анархистичким слоганима. Што је најгоре, као што и стоји у налазима "Канадског удружења за ментално здравље", од менталних болести нису поштеђени ни народи других култура, то јест емигранти, јер и они у већој или мањој мери пролазе кроз машину за социјални инжењеринг. Дакле, ради се о једном друштвено-политичком систему који дроби човека у већој или мањој мери, зависно од његове способности да препозна опасност и да се одупре. Ево једног сјајног текста са интернета о животном стилу у коме се потенцира "имиџ":

"ЛИЦЕ И МАСКА

Лице је образ човеков – оно природно и особено у човеку. Маска то је нешто вештачко и механичко, оно масовно и конфекцијско. Маска скрива човека од себе и других. Култне маске у Африци по неким антрополозима служе човеку да се сакрије у обреду од злих сила и од смрти.

Маске се данас штанцују у великом броју, оне униформишу и деперсонализују човека. Грчка статуа је типизирана али без персоналности, зато не губи на лепоти ако је до данас сачувана без главе. Лица на статуама су слична као типске маске у позоришту тога времена. Античко позориште не зна за личност и зато глумци носе маске. Они нису личности већ функције и улоге које играју у представи. Тако и човек-маска модерне западне цивилизације није личност већ само функција и улога у представи која се зове живот.

То што има много маски које се могу изабрати не брише трагичност чињенице да је живот са маском улога, а не истински слободан живот слободне личности. Модерна култура западног човека има све више и више врста маски, но сви се они уклапају у основне типове. Америка је првенствено фабрика идола и живота који иде уз њих – живота-под-маском.

Човек је данас све више маска, форма и спољашност, а све мање човек - личност и лице (образ). Није случајно једна од основних моралних категорија нашег народа – “чист образ”. То значи здрав карактер и живот без маске. Владика Николај је покушавајући најједноставније и најистинитије да објасни разлику између светосавске просвете (образа – лика) и западног рационалистичког образовања (маске) рекао да наш народ сматра да је образован само онај који има образ. А образ човеков је у директној вези са оном божанском искром коју је у њему запалио Бог и која се зове образ или лик Божији.

Западна култура ствара маску као свој најсавршенији производ и механизам. Маска није само маска на лицу, већ и интелектуално образовање, технологија, мода, идеологија, бон-тон, хумор, поза, гестови, одевање... Маска је слаткоречива манипулација јер она скрива човека иза маске учености и лажне сигурности. Човек-маска је и научник који мисли да зна све знање овог света, моћник и богаташ који верују да могу све и да је свет њихов. Егзистенција маске је живот окружен предметима (одећа, куће, накит, техника, новац). Човек на крају постаје слуга своје маске. Може рећи слободно да не живи више он, већ маска на њему. Страшан би био данас живот без маске јер би се свако суочио са собом и другима онаквим какви јесу. Зато је маска “града постала средство стидљивости и самоодбране”. Западни начин живота је “суров, светски и освајачки, те морају маском да штите своје лице”, а она је “тако чврсто срасла с лицем, да заборављају на своје право лице”.

“Маска је – освештано освајање индивидуалности духа” и “право недодирљивости свог интимног осећања, скривеног иза општеприхваћене формуле”. Она је израз слабости, рањености и осетљивости душе модерног човека, али и ропства општеприхваћеној формули живота.

Западна цивилизација је мењала свој спољашњи изглед, како су се мењали идеали и идоли. Католичанство је маска псеудоврлина (милосрђа, молитве, фанатизма) после је следила учена маска хуманиста, па ренесансна мистификована заводљива Мона Лизе, па строга и ригидна протестаната, па маска свезнајућих просветитеља, па маска лажних спаситеља, охолих богаташа, сурових војничина, лукавих политичара, способних бизнисмена. Америка често мења моде маски које се носе од пуританске и бизнис, преко рокерске и хуманистичке до модерне њу-ејџ и јапи маске. Како се мењају моде мењају се и маске, и обрнуто.

Америчка цивилизација маске производи у милионским тиражима и непрестано проширује лепезу производа. То се зове имиџ (image - слика) и стил. Нарцистичка култура је човека потпуно претворила у маску, у слику коју жели да пројектује на друге. Човек себе доживљава само споља онако како изгледа, како се себи и другима “чини”. У том смислу маска је оваплоћење надуваног и тоталитарног ега, а лице (образ) личности. Маска је тријумф нарцисоидности као идеје и начина живота, и непремостива баријера између човека и Бога, човека и човека, човека и света.

У култури маске све је вештачко и осмех и пажња и лепота. Осмех се добија код зубара и вежба код куће. Филм, образовање, медији, козметика, дијете, спорт, пластична хирургија, психијатри брину за изградњу и одржавање посебних елемената свеопште маске. Живот је имиџ, живот је стил. Маска је вегетирање у виртуелној стварности, трип егзистенција и бедна симулација живота. Све је једна јефтина представа један шоу-програм који траје до смрти.

А ту је и сама суштина маске. Живот са њом и кроз њу је бекство од самог себе али и од другог, од суочавања са сопственим животом, са злом и смрћу. Бекство од слободе у добровољно ропство страстима је духовни опис тог пута. Робови маски маскама “живе”, “мисле” и “осећају”. Цивилизација-маска је створена да се избегне неминовни сусрет човека са собом, са Богом и са смрћу. Маска је лажно уточиште, нојевско завлачење главе у песак “шарених лажа”. Играти представу са маском на себи се чини лакше него се суочити са судбинском одговорношћу и питањем смисла живота.

Маска је демонско средство, обликоване страсти кроз механизме, бекства од себе и живота какав он заиста јесте. Маска је “вештачки саздан механизам који представља живог човека”. Западна култура од времена католичке схоластике претвара живот у механизам у маску, јер је формално и површно схватила хришћанске врлине и вредности. Последица је механизација живота и роботизација човека, а то је живот у паклу‑пре‑пакла. Тако уместо да човек верује у Бога, он исповеда само вербално и идеолошки, он глуми веру. Али да се не варамо, он искрено глуми. То јест прво вара себе па друге. Он има по апостолу Павлу “обличје побожности” а то значи симулацију вере – маску вере. Прича о симулацији и виртуелној реалности је старија од ових појмова. Свесно лицемерје и цинизам је вероватно производ каснијег времена. Форма хришћанске вере је идеологизована и романтична религиозност и неуротични активизам “добрих дела” који прати запад већ хиљаду година. Идеологизам, вербализам и рационализам европске културе су из тога проистекли. Прва фаза западног идеолошког механизма маске је католичанство, а последња је америчка мас култура. Масовна култура са својом репресивном идеологијом површности, култа забаве (fun), хедонизма је идеологија живота-у-маски, исто као и живот посвећен новцу и моћи.

Истински човек није подвојен на лик и маску, није цивилизацијски шизофрен или лицемер (онај који мери лице). Већ је маска (које готово и нема у односу на модерну егзистенцију човека-маске) у служби лица-образа. Форма је у служби суштине и бића, тело у служби душе. Пролазно у служби вечног, и људско у служби божанског (лика Божијег). То је пут Христове културе пут спасења човека.

Западна култура је насупрот тога пут потпуног утапања у пролазно, (тренутак) форму и површност. Живимо у времену тријумфа форме над суштином, а то значи тријумфом бесмисла и глупости. Форма је потпуно поробила суштину, затворено је небо за модерног човека. Маска је алфа и омега модерне културе. Она је постала сама себи сврха што значи и да је она и читав живот-у-маски бесмислен. Човек заробљен у кавезу его-маске се мучи и пати. Али и даље сизифовски гаји и развија своју маску (или маске). Западна култура је до крајњих граница развила и број и квалитет филигранске израде маски. Може се рећи да је у томе достигла савршенство. И тако имамо сукоб две цивилизације цивилизације-маске и цивилизације-образа, цивилизације окренуте времену и царству овог света и цивилизације окренуте вечности и Царству Небеском, цивилизације човека (натчовека и човекобога) и цивилизације Богочовека. Којем ће се од њих две човек и читав свет царству окренути, велико је питање. Све досада говори о тријумфу културе маске и форме над цивилизацијом личности и суштине, али никада нетребамо сметнути са ума да само иза једне од њих стоји Бог.

У овом веку су и Срби под утицајем запада почели да на своја лица навлаче западне маске (моде и идеје). Образа је све мање а маски је све више. Али опет и те маске српске су некако чудне. Грубље су, комичније од западних. Маске наше се разликују као глума из холивудских филмова и из хонконшких борилачких или порно филмова. Овде су страсти сировије и суровије, маске су варварскије и безобразније. Лакше их је прочитати, а и не остављају фин утисак као одмерене и естетизоване западне маске."

Као што сам већ написао међу најзначајније факторе за лоше ментално здравље становника Канаде спадају презадуженост и егзистенцијална неизвесност. Међу Србима иде прича како треба купити кућу или стан на кредит, јер ће то после да остане деци. Међутим, у Канади, а и на западу уопште, људи се охрабрују да се осамостаљују и да сами купују куће или станове на кредит, тако да свака нова генерација хоће да има своју кућу или стан, што представља нова задуживања и тако у круг. Такав животни стил да се свака нова генерација охрабрује да купи своју кућу или стан одговара интересима грађевинске индустрије и препродавцима некретнина. Са тим у вези је и прича о раном напуштању родитељског дома, која је заправо само празна прича, јер је реалност сасвим другачија. Велики број младих у Канади не може да напусти рано родитељски дом, јер нема довољно новца за самосталан живот, а ако се, ипак, одлуче на тај корак, онда се често ради о врло тешком животу, јер треба платити све те дажбине, а до добро плаћеног посла је тешко доћи. А када се и купе кућа или стан на кредит, ако људи то уопште могу да ураде, онда следи дрхтање око опстанка на послу, јер ако се изгуби посао није лако наћи нови, а од чега ће онда да се плаћају рате за стан или кућу купљену на кредит? Веома важан фактор за лоше стање менталног здравља становника Канаде је исхрана. Као што сам већ написао, готово сва храна у Канади је генетски модификована, а у то се свако ко проба храну која се продаје у Канади лако може уверити. Најбољи индикатори за то су укус и изглед хране, то јест укус је углавном лош, а изглед скоро савршен. Коришћење генетски модификоване хране доводи до поремећаја у здрављу, а што се одражава на различите начине. Један од њих је огроман број претерано дебелих људи. Неки од тих људи могу да поправе своје стање смањивањем количине хране коју једу и физичким активностима, међутим неки не могу, јер је дошло до генетских и хормоналних поремећаја у њиховом организму. Највећа опасност у коришћењу генетски модификоване хране лежи управо у могућности да дође до генетских поремећаја који би могли да се преносе са генерације на генерацију, а онда последице одлуке да се заувек исели у Канаду могу да буду јако лоше. Ово је врло важна чињеница коју сам узео у обзир када сам поменуо да је живот у Канади најлошији управо за децу. Као алтернатива коришћењу генетски модификоване хране, постоје продавнице које се баве продајом здраве хране, али тих продавница је мало и оне су мање или више скупље од регуларних продавница. Такође, није сва храна које се продаје у тим продавницама здраве хране органског порекла. Сертификати за органску храну који данас постоје су растегљиви у тумачењу, тако да се много што шта може провући као органска храна, а да то заправо није. Међутим, када говоримо о органској и неорганској храни, поставља се питање ко је уопште допустио да се појаве две врсте хране. За кога је органска, а за кога је неорганска храна? Пошто се у капитализму слобода купује новцем, испада да скупљу органску храну могу да купе имућнији, док они са мање новца не могу. То је, по мени, очигледна дискриминација и доказ да у демократско-капиталистичким друштвима где постоји више политичких партија које све мање-више имају исти политички програм, а што значи да не постоји права могућност избора, и које су тесно повезане са капиталистичким корпорацијама и које служе интересима тих корпорација, човек нема пуну слободу избора чак ни на тако основном нивоу као што је исхрана. Јер како неко ко има малу плату може себи да приушти органску храну? Не може. Он мора да купује оно што може да купи својом платом, а морање није слобода избора. А сама могућност да човек може да купи органску храну не значи ништа, ако он у реалности не може да оствари ту могућност. Систем у коме се слобода купује новцем је неправедан и лош систем. Самим тим, систем у коме се слобода купује новцем је систем који је заснован на квантитету, а не на квалитету. И овде квантитативне основе система директно воде у губитак слободе избора - немате за кога да гласате јер скоро све политичке партије имају исти политички програм који је у служби квантитета, то јест новца који зарађују капиталистичке корпорације или ако немате довољно новца, не можете да купите органску храну и то је онда директан напад на ваше и здравље ваше деце. Дакле, капиталистичко квантификаторско друштво је направило ту поделу на органску и неорганску храну и то је директна дискриминација људи по њиховој куповној моћи. Међутим, не само што се ради о дискриминацији, већ се овде ради о много важнијој ствари, а то је здравље људи. Ко сме и у име чега да угрожава људско здравље? Запад је себи дао за право да сме да угрожава људско здравље у име капиталистичких верских догми о профиту, кредитима и другим. И то је право себи запад дао узимајући силу као средство за остваривање тог права. Зато ја кажем да се западни демократско-капиталистички систем не може поправљати, јер су му основе погрешне. Тај систем треба потпуно демонтирати.

Међутим, канадски друштвено-политички систем је веома перфидан у социјалном инжењерингу који изводи над људима, јер он, следећи идеологију западне цивилизације увек има неког непријатеља који је представљен као грозан или је чак сатанизован, а са циљем да одврати просечног становника запада да размишља о алтернативама западном начину живота. Зато се, између осталог, у Србији, од стране љубитеља запада стално и понавља мантра да Европска Унија, то јест запад и западни начин живота немају алтернативу.

Овакво стање менталног здравља становника Канаде је, по мени, веома видљиво у свакодневом животу у Канади. Ја никада нисам имао кола у Торонту, тако да сам га добро упознао крећући се његовим улицама и користећи јавни саобраћај. И ја нисам једини који је приметио да је број људи са одређеним психичким и менталним поремећајима у понашању на улицама Канаде доста велики. Наравно да ми је жао тих људи и свих оних бескућника који стоје, седе или леже по улицама Торонта, али канадска држава је та која треба да им помогне, а најбоље би им помогла када би демонтирала систем на коме је заснована. Међутим, то је већ ствар становника Канаде који Канаду виде као место за стални живот. Ја ту не спадам, тако да једини начин на који могу помоћи је да напишем оно што ја видим као реалност живота у Канади. Ако би ме неко сада питао да ли да дође да живи у Канаду, ја бих му рекао - не.

Read more...

Анти-Европа: Француска револуција и масонерија као основе модерне Европе

Ево једног занимљивог текста са интернета о француској револуцији и масонерији као коментар на књигу "Апотеоза сна" од Максимилијана Волошина:

"ТАЈНА ОСВЕТА ПО ВОЛОШИНУ

“Потпуно прихватајући опште прихваћено излагање економских, социјалних и психолошких разлога који су припремали велику револуцију, не можемо да не признамо да код терора, који се, по својој суштини, јавља као израз идеје праведности и освете, постоји друкчија генеалогија од оне коју нам обично предлажу као генеалогију Француске револуције. Постоји читава књижевност, мрачна и мало позната, о освети темплара.

Двадесет први јануар 1793. године, налази се у нераскидивој вези са 18. мартом 1314. године – даном када је спаљен Велики мајстор реда темплара, Јаков Моле.

Шест година пре тога, у ноћи од 12. и 13. новембра 1307. године, завером свих држава Европе коју су иницирали француски краљ Филип Лепи и папа Климент Пети, учињен је један од најграндиознијих cups d’Etat, за који Европа зна.

Угашен је силни темпларски ред, тајно друштво које је у својим рукама држало целокупно богатство и сву власт тадашње Европе и припремало огромни религиозни и социјални преврат у европском човечанству.

Шест година трајао је процес на којем су темплари оптужени за црну магију, врачарство и сатанизам, и 18. марта 1314. године, Велики мајстор Јаков Моле спаљен је, на тихој ватри, на оном истом месту Pont-Neuf, где сада стоји биста Анрија Четвртог.

Горео је неколико сати, позивајући папу и краља да се суоче са њим на суду Божијем те исте године.

Папа је умро после 40 дана, а тело његово изгорело је када се опучио свећњак док је стајао у цркви, Краљ Француске Филип Лепи умро је после годину дана. Темпларски ред, који је основао Иг де Пајен, као земаљско оваплоћење небеског реда “Светог грала”, био је чувар езотеричног хришћанства, и има разлога да се претпостави да је припремао огромно религиозно-социјално преуређење средњевековног света.

Пред погубљење, Јаков Моле је основао четири велике Масонске ложе: у Напуљу источну, у Единбургу западну, у Стокхолму северну а у Паризу јужну.

Следећег дана после његовог спаљивања Chevalier Aumont и седам темплара, у оделима зидара, прикупили су са поштовањем пепео са његове ломаче.

Тако је рођено, по предању, тајно друштво франк-масона, које је касније, Великој Револуцији пренело своју девизу: Liberte, Egalite, Fraternite.

Да би својој тајни велике освете дозволили приступ само људима у потпуности достојним поверења, нео-темплари су оформили обичне франк-масонске ложе под именом светог Јована и светог Андреја. Те ложе су биле доступне маси. Тек међу њима бирани су они прави масони, који су могли да буду упознати са истинским учешћем у завери; они су припадали – не ложи, већ храму, а храмова је било четири у градовима које је одредио Јаков Моле.

Њихова власт и утицај у последњим годинама осамнаестог века били су огромни. Из масонских ложа произашли су сви челници Велике Револуције.

Када је Волтер, у последњим годинама свог живота (1778) примљен у масоне, међу члановима ложе Девет сестара, коју је основао Леландом, и у коју су га иницирали Франклин и историчар Курт де Жебелен, већ су били: Бали, Дантон, Гара, Брисо, Камиј Демулен, Шамфор, Петион, Кондорсе и Дом Герл.

‘Револуција је почела заузећем Бастиље зато што је Бастиља била тамница Јакова Молеа. Авињон је био центар револуционарних зверстава зато што је припадао папи и зато што је тамо чуван пепео великог мајстора. Све статуе краљева биле су порушене да би уништили статуу Анрија Четвртог која је стајала на месту погубљења Јакова Молеа. На том месту темплари су намеравали да подигну Дива који се ногама ослања на круну и тијару.’

У истој кући, у улици Платрије, у којој је умро Жан Жак Русо, завереници који су се од времена погубљења Јакова Молеа заклели да сруше државно уређење старе Европе, основали су своју ложу. Та ложа је постала центар револуционарног покрета и један од принчева краљевске крви на том месту се заклео да ће се осветити наследницима Филипа Лепог на гробу Јакова Молеа.

Записи темпларског реда сведоче о томе да је већ Регент био Велики мајстор тог тајног друштва и да су његови претходници били херцог де Мен, принчеви Бурбон-Конде и херцог Kosse Brissac. Последњи мајстор је био Филип Орлеански који је прихватио име Егалите: заклетва темплара на освету над Бурбонима није му дозвољавала да влада над орденом, чувајући властито име. Темпларима је било потребно смакнуће краљева. Када је национална скупштина пред страхом од грађанског рата свргла краља са престола и одредила му кућни притвор у Луксембуршком дворцу, још тајнија и моћнија одлучила је друкчије. Резиденција збаченог краља морала је да буде тамница, и то ниједна друга до стари темпларски дворац који је, још, тврдо стајао са свим својим кулама и пушкарницама, очекујући царског узника.

Јакобинизам је имао своје име много пре него што су главари завере изабрали стару цркву монаха јакобита за своје окупљање. Њихово име произилази из имена Јакова – судбинског имена за све револуције. Старе пустахије Француске које су формирале жакерију, такође потичу од тог имена и тако су их и називали – “Јакови”.

Филозофа, чије су судбинске речи припремали нове жекерије називали су “Жан-Жаком”, а тајни покретачи револуције заклињали су се да поломе трон и олтар на гробници Јакова Молеа.

У тим местима, где су на зидовима цркава и здања темплара урезали своје тајне знакове и символе – страшне “знакове Риба”, у време револуције са незадрживом силином одигравала су се крвава безумља.

У време септембарских покоља некакав тајанствени старац огромног раста, са дугом брадом, појављивао се свуда где су убијали свештенике.

“Ево вам за албигојце”, клицао је он. “Ево вам за Темпларе! Ево вам за Вартоломејску ноћ! За севанске побуњенике!”

Он је секао и десно и лево, и сав је био улепљен крвљу од главе до пете. Са његове браде капала је крв и он се громко клео да ће је у потпуности опрати крвљу.

Био је то онај исти човек који је предложио m-ell Sombrej да испије чашу крви “у име народа”.

После погубљења Луја Шеснаестог, тај исти вечни жид крви и освете подигао се на гиљотину, умочио обе руке у краљевску крв и шкропио народ, кличући: “Народе француски! Крстим те у име Јакова и Слободе!”

(ТЕМПЛАРИ. Чланови витешко калуђерског реда, који је у Јерусалиму основао бургундски витез Иг де Пајен, после првог крсташког похода (око 1118.) Папа Климент Дванаести га је укинуо, уз помоћ француског краља Филипа лепог, 1312. године.

ЈАКОВ МОЛЕ. Последњи велики мајстор Темплара, спаљен је на ломачи као вештац.

БЕНЏАМИН ФРАНКЛИН (1706-1790), амерички писац просветитељ, државник и научник. Од 1776-1785 амерички посланик у Паризу.

РЕВОЛУЦИЈА ЈЕ ПОЧЕЛА. Цитат из књиге “Гробница или кратка тајна историја древних савремених посвећеника, темплара, франк-масона и илумината” Шарла Луја Каде-Гискура (1769-1821) Париз 1797.

РЕГЕНТ ФИЛИП, херцог Орлеански регент Француске (1715-1723)

ФИЛИП ОРЛЕАНСКИ, Луј Франсоа Жозе, члан краљевске породице за време револуције узео име “Филип Егалите”. Иако члан краљевске породице у Конвенту је гласао за погубљење Луја Шеснаестог. Гиљотиниран је за време терора.

ЖАКЕРИЈА је име неколико сељачких устанака у Француској четрнаестог века, од имена “Жак” како су, презриво називали сељаке. Најкрупнији међу њима је онај из 1358.

ЗНАКОВИ РИБА. У астролошкој симболици рибе су симбол мучеништва. По Волошиновом тумачењу риба је уз то, и “симбол тајне освете”.

СЕПТЕМБАРСКИ ПОКОЉ је трајао од 2. до 4. септембра. Побијено је више од 1000 људи, од којих 202 католичка свештеника.

АЛБИГОЈЦИ су Катари или Албижани, манихејска јеретичка секта која се раширила по југу Француске око града Албе, у дванаестом веку. Године 1209. Папа Иноћентије Трећи је против ње иницирао крсташки поход који је довео до пораза Албижана и разорења југа Француске.

ДА ИСПИЈЕ ЧАШУ КРВИ. Подаци из дела француских историчара Л. Блана и Ж. Л. Комба.

НАРОДЕ ФРАНЦУСКИ! Цитат из “Историје магије” Елифаса Левија, француског опата, највећeг окултисте деветнаестог века.)

Максимилијан Волошин, Апотеоза сна, стр 293-296, СКЦ, Београд 1999.

Темплари су како видимо били људи будућности, људи који су најављивали Ново доба. Волошин је вероватно у праву када каже да би они да их нису уништили започели револуционарне промене католичког средњевековног друштва. Последњи вођа Темплара је по масонској легенди оснивач масонерије, а она је како знамо прокламовала начела модерне демократије, толеранције, капитализма и светског поретка секуларних друштава. Темплари су били међународна организација (нешто као Организација европске безбедности) која је имала наднационални карактер. Са другим витешким редовима који су имали сличну интернационалну структуру и професионални састав представљају претечу NАТО-а. Он је била прва транснационална корпорација и светска банкарска мрежа (ако не рачунамо папство унутар кога је функционисала). Они су вршили трансфер новца широм континента, али и са Блиског истока. Исто тако су били прва међународна банка која је давала кредите по зеленашким каматама. Осим свега тога католичка ДБ у лику инквизитора им је на монтираном (дали?) процесу доказала бављење магијом и хомосексуализам. А и то их чини весницима Новог века."

А на следећој адреси можете наћи текст "Париска масонерија, ложа "Девет сестара" и француско просветитељство" који је написао Р. Вилијам Вајсбергер, масон 32-ог степена:

Париска масонерија, ложа "Девет сестара" и француско просветитељство

А овде можете прочитати како је просветитељство крчило себи пут ка новој, модерној Европи ка којој тежи и део Срба:

Висока Србија: Истина о француској револуцији

Read more...

Анти-Европа: Мирослав Полрајх - "Али ми Чеси немамо пара"

"Мирослав Полрајх

ЕВРОПСКА УНИЈА И НЕМАЧКИ УТИЦАЈ
У ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ

Проучавајући америчку спољну политику схватио сам да је никад нећу разумети, будући да је непредвидива. Као Чех чији је деда Немац, и као Европљанин, морао сам се бавити и немачком спољном политиком. И мада је не познајем одвише, чини ми се да је разумем. Но Чешка је одувек била део Запада, нарочито као демократска држава између два рата, кад су је окруживале Пољска Пилсудскога, Хортијева Мађарска и Хитлерова Немачка. Онда су у Минхену, 1938, Британија, Француска, Италија и Немачка одлучиле да један њен део, Судетску област, доделе Немачкој.

Данас Чехословачке више нема: подељена је на Чешку у којој живи 10 милиона Чеха и Словачку, у којој живи пет милиона Словака. Усто, на југу Словачке живи око 600.000 Мађара и 400.000 Цигана. Подела је била мирна, и непотребна. Да је одржан референдум, бар 70 посто Словака и исто толико Чеха изјаснило би се за живот у заједничкој држави. Но ипак су се раздвојили – због медија који су, још 1992, били у рукама Немаца. У мојој земљи постоји само један велики лист који би се могао назвати независним. Остале контролишу немачки интереси, било власништвом које је 90 посто немачко, било рекламама. Ваља се подсетити да новине живе од реклама и да огромне делове наше привреде данас контролишу стране корпорације. Тако су се одједном појавили бројни написи како је време да се раздвајамо, иначе ће бити рата – као што знате, новине се најбоље продају када подгревају тензију. Но чешки премијер Клаус и словачко руководство су се нагодили да се земља подели мирно. Кризе није било – Словаци су хтели самосталност, а од Чеха нико у томе није видео проблем. Чак се сматрало да ће нам без сиромашне Словачке бити боље. Проблема није било, сарађивали смо и остали пријатељи.

Чешка је данас у транзицији, што значи да се све приватизује. Али ми Чеси немамо пара. Значи, неко са стране мора да покупује све што је припадало држави. И ту се јављају Немци – наши најближи и најбогатији суседи, данас власници наших предузећа, медија, безмало свега. Нисмо очекивали да ће нам се тако нешто догодити у нашој, сувереној држави. Зато данас имамо и нову идеологију. Наш председник Хавел, заступник те идеологије, каже: “Коме су националност, нација, и суверенитет уопште битни? То су појмови из прошлости. Ми живимо у савременом свету. Важне су личне прилике, људска права и слободе. То све нема везе с националношћу”. Чешком данас владају социјалдемократи, који би, за разлику од комуниста, ваљало да поштује разлике. Но, пошто је иста партија на власти и у Немачкој, сви говоре о интернационализму, код нас преточеном у причу да треба пратити Немачку. Ваља, кажу, бити уз Немце, будући да нација није битна, нити сувернитет, пошто су се њега сви делимично одрекли у корист НАТО-а и Европске Уније.

Но појавило се нешто ново у свим источноевропским земљама – регионализам – такође противан идеји националне државе. Наводно, ни Праг ни Варшава нису битни. Поменуо сам Варшаву јер Немцима ни Мађарска ни Словачка ни Чешка не значе много. Важна им је једино Пољска, будући да има 42 милиона становника. Због тога очекујем коначну деобу Пољске посредством идеологије регионализма. То ће бити пета подела у њеној историји јер, наводно, целина нема значаја. Битне су регије, пошто је преко њих лакше контролисати пољско национално осећање. Тако видим ситуацију у Источној Европи. Многе регије су већ боље повезане са Европском Унијом него са својим престоницама.

...

Мирослав Полрајх (Miroslav Polreich) је доктор права. Као чехословачки дипломата био члан Мисије при УН. Отпуштен из службе по совјетском упаду у Чехословачку 1968, поново враћен у њу 1990. До 1992. био чешки амбасадор при ОЕБС-у. Аутор бројних стручних чланака на теме којима се бави и у овом говору."

Read more...

Лични преокрет као путоказ за моје потомке

Ево овде ћу укратко да опишем преокрет који се десио у мојим погледима на свет у протеклих 20-25 година.

Дакле, рођен сам у патријархалној породици средње класе за време социјализма у Југославији. Имам брата. Родитељи су нам пореклом са села, а касније су се доселили у град. Отац има завршен факултет, а мајка вишу школу. Родитељи су нам били строги у најбољој традицији те речи. Брат и ја смо били добри ђаци и завршили смо и факултете. Живели смо у једној мирној и здравој средини, где се имало довољно за пристојан живот. Живели смо у стану у Крагујевцу, а имамо и парче земље и викендицу недалеко од града. Све што је стечено, стечено је радом наших родитеља. Родитељи нам нису били убеђени комунисти, иако мислим да је отац био члан Савеза Комуниста Југославије. Нисмо били крштени. Брат и ја смо се самоиницијативно крстили почетком 90-тих година прошлог века. Родитељи су почели да славе славу Свети Георгије (Ђурђевдан) већ доста година уназад по пропису, а то значи да свештеник долази у кућу и да се славски колач носи у цркву.

Од детињства, социјалистичка Југославија је била окренута западу, тако да сам и ја био под тим утицајима. Слушао сам западну музику, читао западне писце и гледао на запад као на страну света којој треба тежити. Вероватно под утицајем књига шкотског писца Арчибалда Џозефа Кронина, сањао сам да једног дана одем у Балморал у Шкотској. Русе сам гледао ни позитивно ни негативно, већ незаинтересовано као људе са равним демоде шишкама на челу који немају везе са модерним светским, то јест западним стремљењима.

Деведесетих година прошлог века одмах сам пришао тадашњој опозицији у Србији која је била против Слободана Милошевића. Симпатисао сам Вука Драшковића из његове националистичке фазе, али сам постао члан Демократске странке. Духовно сам рођен у манастирима Овчарско-Кабларске клисуре. И дан данас познајем тамо доста монаха и монахиња од којих су ми неки и пријатељи. У то време сам открио и књиге Светог владике Николаја Велимировића, а преко садашњег свештеника Велибора Џомића, који је тада још био студент права у Крагујевцу, и мисао Димитрија Љотића. Велибор Џомић ми је поклонио и сабрана дела Димитрија Љотића. Тако је моја борба за промене у Србији добила и национални карактер, али је, ипак, главни противник остао Слободан Милошевић. Са још неким студентима са "Техничког факултета" у Чачку где сам студирао, учествовао сам у организацији неколико веома посећених трибина о Православљу у амфитеатру факултета, на којима су нам гости били епископ Игнатије (Мидић), блаженопочивши отац Лазар Милин и блаженопочивши епископ Данило (Крстић). Касније нам је практично забрањено од стране локалног чачанског СПС-а да организујемо трибине на "Техничком факултету" у Чачку са образложењем да на тај начин покушавамо да на мала врата уведемо веронауку у србско школство, тако да је блаженопочивши епископ Данило (Крстић) своја предавања одржао у једном чачанском биоскопу. На трибинама блаженопочившег епископа Данила (Крстића) нисам био, јер сам тада већ напустио Чачак одслушавши сва предавања. Та група студената којој сам припадао је била неформално православно братство које је било окупљено око манастира Преображење у Овчарско-Кабларској клисури. Све акције које смо предузимали су биле уз благослов старешине манастира Преображење. Ишао сам на многе митинге и демонстрације против Слободана Милошевића. Ја никада нисам шетао на тим демонстрацијама, ја сам увек демонстрирао. Иако сам био члан Демократске странке, дуго нисам био активан. Постао сам активнији крајем деведесетих година и једини циљ моје појачане активности је била борба за рушење Слободана Милошевића са власти. Био сам близак са челницима Демократске странке у Крагујевцу у то време. Учествовао сам у рату за одбрану Србије од НАТО пакта 1999.-те године у јединицима за против-ваздушну одбрану. После тога сам написао неколико текстова за крагујевачке "Погледе", за интернет презентацију "Слободна Србија", као и један текст за интернет презентацију Демократске странке. Ти текстови су били уперени против власти Слободана Милошевића. Био сам близак са неким члановима "Отпора" у Крагујевцу, али никада нисам био члан те организације. Због својих активности у то време моје име је споменуто у једном документу службе Државне Безбедности заједно са још двоје активиста "Отпора" из Крагујевца, где смо окарактерисани као они који су способни да организују отпор власти Слободана Милошевића. Ипак, никада нисам био хапшен. Овом приликом желим да кажем пуну истину о покрету "Отпор". Није тачно да је покрет "Отпор" од почетка био финансиран од стране запада и да је све време био инструментализован споља. Покрет "Отпор" је настао на Електротехничком факултету у Београду када су студенти тог факултета демонстративно шетали бунећи се против чистки које је на факултету спороводила тадашња власт Слободана Милошевића. У то време је на Електротехничком факултету у Београду излазио и студентски лист "Отпорник". Ово све знам из прве руке, јер сам преко електронске поште био у контакту са вођом студената на Електротехничком факултету у Београду, Стеваном Копривицом. Поред студената Електротехничког факултету у Београду у овим протестима су учествовали и студенти са Филолошког факултета у Београду. Касније је покрет "Отпор" инструментализован од стране тадашње опозиције у Србији и запада.

Себе сам сматрао равногорцем. Припадао сам радикалном крилу Демократске странке које је било за конфронтацију са влашћу Слободана Милошевића, али ми смо били у мањини. У предвечерје пада Слободана Милошевића, напустио сам Демократску странку и постао члан невладине организације "Г17+", јер сам веровао да они стварно желе да преко стручних пројеката помогну народу у Србији. Моја два кума и ја само направили предлог једног пројекта и предали га вођству "Г17+", али од тога није било ништа. Убрзо после тога десио се други конгрес "Г17+" и тамо је избио скандал о коме већина медија ништа није знала или није хтела да објави детаље. После тога сам напустио "Г17+". Касније је "Г17+" постао политичка партија.

Учествовао сам у рушењу Слободана Милошевића са власти 5.-ог октобра 2000.-те године у Београду. На демонстрацијама сам био сам. Био сам око Савезне Скупштине и у улици мајке Јевросиме, где смо принудили на предају групу полицијаца која се повукла у локалну полицијску станицу после жестоког обрачуна са каменицама и сузавцем, где је било и запаљених аутомобила и повређених са обе стране. Ја никога нисам повредио. Ако би ме неко питао да ли бих се опет борио против Слободана Милошевића, мој одговор је - не.

У то време сам се залагао за увођење капитализма у Србију и говорио како изнад главе сваког Србина треба да виси мач отказа да би у Србији било боље. О западу и животу на западу ништа нисам знао, осим онога што су причале тадашње опозиционе вође у Србији. Веровао сам да је социјалистичка Југославија била лоша за србски народ и да су комунисти били криви скоро за све. Те 2000.-те године је био и последњи пут да сам гласао на неким парламентарним изборима у Србији.

2001.-ве године сам се иселио у Канаду као суштински позападњачен, али са великим утицајем дела Светог владике Николаја Велимировића, као равногорац, али и са великим уважавањем мисли Димитрија Љотића. Веровао сам да је на западу боље него у Србији и да на западу влада правда, да је радна етика висока и да се поштено ради и добро зарађује.

Како је време док сам живео и радио у Канади одмицало, полако сам почео да мењам неке своје ставове у складу са оним што сам видео око себе. Како сам више улазио у систем, све више сам увиђао да је скоро све оно што сам слушао о западу у Србији неистина. Да неко не би помислио да су ти моји закључци произашли из личних разлога као што су могуће немање или тешко налажење посла или мала плата, рећи ћу да то није тако, јер за ових нешто више од осам и по година колико сам у Канади, нисам радио само првих месец и по дана, што је врло кратко. Од тада стално радим, а последње четири и по године сам и веома добро плаћен. Заправо, предузеће за које тренутно радим је и једина права светла тачка мог живота у Канади. Али, предузећа као ово за које тренутно радим су права реткост у Канади. Наћи добар посао у Канади, а то значи, посао који волиш, на коме ћеш се пријатно осећати и који ће бити добро плаћен је срећа. Систем у коме велику улогу у налажењу одговарајућег посла има срећа није добар систем. У Канади се доста људи запошљава преко везе, али то Канађани зову "мрежа" или препоруке. Што се тиче радног морала у Канади, довољно је да поменем како неки Канађани одговарају када их питате како су. Они кажу: "Almost Friday.", што значи: "Ускоро ће петак.". У Канади сам видео шта је заправо капитализам и како просечан становник Канаде живи. Капитализам је ужас, а просечан становник Канаде живи лоше. Основне и средње школе у Канади су лоше и циљ им је социјални инжењеринг на основама западне цивилизације која уништава свет у свим сегментима, политичком, економском, културном и моралном. Храна у Канади је права катастрофа. Скоро сва храна је генетски модификована. Чак и храна које се продаје као органска, врло често то није. Менталитет становника Канаде је потпуно другачији од нашег у негативном смислу, а то значи да га никако не треба примати. Ипак, мислим да живот у Канади најнегативније утиче на децу. Канадски систем преображава децу у егоистичне артикле на полицама неког од светских тржних центара. По канадским законима педери и лезбејке имају право да склапају бракове и да усвајају децу. У канадским школама, пре почетка наставе, сва деца морају да слушају канадску химну. Ја нисам чуо да се такав притисак на децу врши било где у свету. У Канади цвета национализам где се непрестано истичу канадски симболи и како је ово канадско, како је оно канадско. Канадски градови су пуни бескућника и особа са психичким проблемима. Скоро сви они су жртве система. Некада је бескућника било углавном у центрима великих градова, а сада их има скоро свуда. На жалост, имам утисак, да је таквих људи све више и више. Једном сам рекао да ако би се одједном, за тренутак, зауставили сви извори буке на улици у неком од канадских градова, да бисте могли да чујете како у позадини дише ђаво: "Хххрррр... хххрррр... хххрррр...". Канада је земља корумпираних политичара који су у тесној спрези са људима из врхова великих капиталистичких корпорација. Само у последњих неколико година су вођене истраге за разне врсте корупције против неколико бивших председника канадских влада, против Пола Мартина, Жана Кретијена и Брајана Малрунија. Нико од њих није осуђен, већ су сви они ослобођени или ће највероватније бити ослобођени. Те истраге су дуге и изгледа као да се намерно одуговлаче. Сви ти људи су и даље цењени чланови канадског друштва. Изгледа као да се све те истраге воде у циљу пропаганде која треба да покаже да је канадско друштво демократско друштво у коме постоји правна држава у којој нико није заштићен од силе закона. Али, нема осуђених. Такође, Канада је држава у којој полиција убија људе из специјалних пиштоља који се називају тејзерима и који могу да погоде људе електрицитетом и до 50000 волти. До сада је преко 20 људи убијено од стране полиције. Многи од тих људи су убијени без икаквог разлога, јер је опасност од њиховог хапшења била мала. Један Пољак који се управо исељавао у Канаду пре неколико година је брутално убијен на аеродрому у Ванкуверу, а ја бих чак рекао стрељан од стране четворице канадских полицајаца. Тај Пољак се мимоишао са својом мајком по слетању на аеродром и како није знао енглески језик, а нико се није побринуо да му помогне, почео је да баца неке ствари, али никога није ни покушао да повреди. Када су полицајци дошли, он није пружао никакав отпор. Полицајци су му показали да стане уза зид и погодили га тејзером. Пољак је пао и умро од последица електричног шока. Један од људи који је ту био случајно присутан је све снимио са мобилним телефоном. Полиција му је прво одузела мобилни телефон, а касније му га је вратила. Молим вас да пажљиво погледате шта се десило на аеродрому у Ванкуверу на овом снимку:



Касније, са доста закашњења и одлагања је покренута истрага против четворице полицајаца, али, колико ја знам, нико од њих није осуђен за убиство. Такође, колико знам, електрични пиштољ тејзер је и даље у употреби у Канади, али са неким ограничењима. Канада је земља у којој је извршен страшан геноцид над Индијанцима и то недавно, у двадесетом веку, уз учешће државе и неких цркава. Ја сам већ објавио текст о томе. Ево где можете прочитати више детаља о овом страшном геноциду:

Приче из Канаде: Беспризорни геноцид у Канади

Ипак, захваљујем се Богу да ми је дао могућност да видим какав је стварни живот на западу.

Пре негде око две године сам започео процес чишћења себе од западњаштва и почео сам са орусовљењем. Купио сам више од четрдесет књига од руских писаца из области православља, религије, философије, социолигије и геополитике. Такође сам гледао доста руских филмова и слушао доста руске музике. Почео сам да учим и руски језик. У Торонту сам куповао и сада купујем храну из руских продавница. Недавно сам први пут био и у Москви. Одушевљен сам руском културом и Русијом.

Такође, на западу сам постао поборник такозваног утопијског социјализма, али прихватам и позитивне стране класичног социјализма. На западу сам постао велики противник капитализма. Веома су ми блиске слободарске и социјалистичке идеје латино-америчких револуционара Фидела Кастра, Ернеста Че Геваре и Уга Чавеса. Такође имам и одређене симпатије према анархистичком покрету, али у домену у коме се он супротставља глобализацији и капитализму, док сам против ставова неких од њих који су уперени против религије.

Као што сам већ поменуо, ја нисам демократа и више не гласам на парламентарним изборима. Последњи пут сам гласао за нешто ван парламентарних избора, на референдуму за нови устав Србије, јер сам тада био у Србији. Никада више нећу гласати ни за шта, јер не верујем у демократију.

Такође, одбацио сам равногорску идеју јер је она атлантистичка, демократска и млака. При томе, одајем пошту генералу Дражи Михаиловићу и другим часним људима који су пали као жртве грађанског рата у Србији и туђе политике.

Дакле, темељи мојих животних и идеолошких ставова су: Православље, Србство, Русофилство, Евро-Азијство и хијерархијски самодржавни друштвено-политички системи. При томе ценим достигнућа социјализма и неке идеје анархизма. Ако бих требао да се определим да ли сам левичар или десничар, то не би било лако, јер има доста десничарских идеја које ми се допадају, али и левичарских. Ипак, рекао бих да сам десничар, али не десничар који је за парламентарну монархију или за било какве демократске десничарске варијанте. Узимајући у обзир историјске околности, а то значи правећи компромис, ја сам радикални контра-револуционарни десничар монархиста који је за самодржавну монархију и за строги хијерархијски духовни поредак. Међутим, не узимајући у обзир историјске околности, а то значи не правећи компромис, ја сам за повратак у рајско стање човечанства где нема класа ни касти или у нешто блажој варијанти за друштво са само две класе или касте, свештеничком и сви остали. Од историјских личности чије су ми идеје и начин деловања најближи издвојио бих румунског националисту Корнелија Зелеу Кодреануа и његову легију "Светог Архангела Михаила" ("Гвоздена гарда") али одбацујући његов антисемитизам, јер нисам антисемита, ни расиста. Такође, потпуно одбацујем период у раду "Гвоздене гарде" када је после Кодреануове смрти на њено чело дошао Хориа Сима. Од србских политичара издвајам Димитрија Љотића, али пре свега као идеолога. Не подржавам његово понашање и колаборацију са Немцима за време Другог светског рата.
Ето, то је пут који сам до сада прешао. Са западне странпутице сам се вратио на исток. Идемо даље.

Живела Србија, Русија и Куба!


Као додатак постављам овде и текстове који илуструју моје пређашње политичке ставове и рад:

1) Текст објављен на интернет презентацији Демократске странке

ŠTA JE PATRIOTIZAM?

Centar za komunikacije Demokratske stranke prenosi pismo Gorana Tešića pod naslovom "Šta je patriotizam?". Pismo prenosimo u celini.

"1389. se desila Kosovska bitka u kojoj su se sudarile dve velike vojske, srpska i turska. U toj velikoj i krvavoj bici pobedu je odnela turska vojska. Komandant srpske vojske knez Lazar Hrebeljanović je slavno poginuo, a sa njim i mnoge srpske vojvode i velikaši. Poginuo je i turski sultan Murat, a na njegov upražnjeni presto je došao njegov sin Bajazit. Kneza Lazara Hrebeljanovića je nasledio njegov tada još maloletni sin Stefan. Pošto on nije mogao tada još uvek da donosi pravosnažne odluke, njegova majka i Lazareva žena, kneginja Milica je odlučila, uz prethodnu saglasnost patrijarha srpskog i celog sabora sveštenih lica, da svoju najmlađu kćer Oliveru da za ženu novom sultanu Bajazitu, "da bi bilo spašeno hristoimenito stado od vukova, koji su ga klali”. Zajedno sa svojom sestrom sultanu je pošao i mladi knez Stefan Lazarević da bi se silom prilika poklonio novom gospodaru i od tada Srbija postaje deo velikog i narastajućeg Osmanskog carstva, kao vazalna država. Od tada, svake godine, Stefan i njegov brat Vukan su odlazili na poklonjenje turskom sultanu. Ovakva odluka je bila donesena iz razloga da se sačuva srpski narod od potpunog uništenja i propasti, kao i srpska država (despotovina). Pri tome je mladi knez Stefan pokušavao da balansira između jake Osmanske imperije i hrišćanske Ugarske države. Jednom prilikom kada je tajno pokušavao da sklopi nekakav dogovor sa Ugrima, našli su se u srpskom narodu neki velikaši koji su pretendovali na Stefanov položaj i potkazali su ga turskom sultanu. Po savetu svoje majke kneginje Milice, mladi Stefan sam odlazi kod sultana gde izgovara sledeće reči: "Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje pred tvojom moći, sam ću izneti sagrešenje moje, koje carstvu tvome neki za mene behu saopštili kako sam odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. Rasudivši opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moći i zakletve i dođoh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci; šta hoćeš učini.” Posle ovakvog nastupa sultan Bajazit je prihvatio mladog kneza kao pravog zastupnika srpske despotovine a mladi knez je veštim manevrom uspeo da se održi na vlasti. Pored toga, knez Stefan Lazarević, učestvovao je 1394. na strani velikog i moćnog Osmanskog carstva sa srpskom vojskom u borbi protiv hrišćana Ugrovlaha koje je predvodio veliki vojvoda Jovan Mirča. U toj bici, Turci se bili poraženi, a pored kneza Stefana Lazarevića, kao vazal u turskoj vojsci je učestvovao i kralj Marko (u narodnim pesmama poznat kao Kraljević Marko). Tada je kralj Marko rekao sledeće: “Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu.”. Tako je i bilo. Hrišćani su odneli pobedu, a kralj Mrako je poginuo. U bici kod Nikopolja se ponovila ista situacija. Mladi knez Stefan opet sa srpskom vojskom učestvuje na strani Turaka da bi opstala srpska despotovina i da srpski narod ne bi izginuo. Takođe, 1402. Stefan Lazarević sa srpskom vojskom učestvuje u bici kod Angore (Ankare) na strani turske imperije u borbi protiv mongolskog zavojevača Tamerlana. Tu bitku Turci takođe gube a sam Bajazit biva zarobljen. Knez Stefan sa svojom odabranom vojskom iskazuje veliku hrabrost i ratnu veštinu i uspeva da se izvuče iz te bitke sa minimalnim gubicima. Na povratku u Srbiju, Stefan Lazarević posećuje vizantijskog cara koji mu daje despotsku titulu, a ubrzo zatim, kao despot, Stefan Lazarević se ženi sa jednom od kćeri carevog tasta. To je bio dokaz koliki je ugled Despot Stefan Lazarević uživao u pravoslavnom hrišćanskom svetu. U tom vremenu opadanja turske moći Despot je pobedio Turke u bici kod Gračanice oslobađajući srpske teritorije. Nadalje, Despot Stefan Lazarević izgrađuje dosta ruiniranu srpsku državu u svakom pogledu: političkom, vojnom, arhitektonskom, kulturnom… 1427, Despot Stefan umire, a nasleđuje ga njegov nećak Despot Đurađ Branković. Srbija nastavlja da živi do 1459. kada konačno pada pod tursku vlast. Dakle, 70 godina posle poraza srpske vojske na Kosovu Polju živi srpska država (despotovina) zahvajujući mudroj politici Despota Stefana Lazarevića.

Takav je bio Despot Stefan Lazarević.

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Stefana i prepodobnu Evgeniju (Lazaravić) 1. avgusta po novom kalendaru (19. avgust po starom).

Od tada, 1389., prošlo je 610 godina. 1999. dogodio se napad NATO pakta, najveće svetske sile u istoriji na Kosovo i Srbiju. Ali, na čelu Srbije nije bio Despot Stefan Lazarević, već jedan drugi čovek."

2) Текст објављен на интернет презентацији "Слободне Србије"

Subota, 6. novembar 1999.

Pismo iz Kragujevca
Pozdrav svima,

Kao što je Vuk Drašković 19. avgusta doživeo demokratiju (što je svakako korisno za postizanje krajnjeg cilja - demokratske Srbije), tako je neophodno da demokratiju što pre dožive i lideri Saveza za promene. Zašto? Zbog toga što su pricali jedno, a uradili gotovo sasvim suprotno, i time su ujedno šanse za promenu režima sve manje.

Na žalost, SZP gubi inicijativu u političkom životu Srbije. Protivnici promena su uspeli da otupe našu, u početku britku, oštricu. Zašto? Zato što se srpska opozicija disciplinuje na izborima, što se pokazalo prethodnih 10 godina. Nema promena na izborima, ništa se nije promenilo u biračkom telu (mozda oko 5-10%) što je ipak nedovoljno. I sam sam bio u ratu i video sam šta misle obični ljudi. Nema promena, nema "donjeg praga"... Narod želi samo pečenje i pivo ili rakiju... A ako i želi "nesto drugo" onda to nije dostižno "mirnim šetnjama" nego žestokim demonstracijama koje treba da pritiskaju režim iz sata u sat, iz dana u dan...

SZP polako (a sada sve brže) pada u svojim nastojanjima da preko mitinga nešto ostvari. Nije tačna procena da (ovakvi kakvi su) mitinzi poboljšavaju rejting SZP. Samo tvrdo opoziciono jezgro još uvek podržava te mitinge koji sve više blede i slabe i kojih uskoro neće ni biti, na žalost, krivicom lidera koji su potcenili narod. Zašto? Zato što se ništa nije desilo ni 19. avgusta ni 21. septembra iako je bilo mnogo ljudi na ulicama (na primer u Kragujevcu preko 10.000). SZP-u mogu da pomognu samo žestoke demonstracije na kojima se sprovodi akcija, ovo nikako...

SZP samo priča, a slabo radi prave stvari. Velika je greška što idemo u pregovore sa Vukom Draškovićem, jer će se takav, pa makar i labavi savez raspasti na korist srboubice Slobodana Miloševića. Velika je greška što SZP hoće da ide na okrugli sto sa zločincima jer time praktično kolaborira i ruši sve što je prethodnih meseci stvarao. Velika je greška što čelnici (svi sem Vuka Obradovića) nisu otišli u Luksemburg, pokusavajuci da pridobiju svoje nepostojeće birace. Možete čelnici SZP-a da pričate šta hoćete, kako ste vi jedini partner EU i tako dalje, i tako dalje, ali se pokazalo da ste se poneli isto kao i srboubica Milošević u Rambujeu.

Niste nijednom rizikovali. Ako ste rekli: "Sad il' nikad, Mi ili oni..." onda se to ne radi tako. Mi smo pokušali da utičemo u Kragujevcu na sve ovo od samog početka, jos letos, ali bez rezultata. Odbornici Demokratke stranke ne izlaze na mitinge, što automatski znači da oni više nisu odbornici Demokratske stranke. Vi se plašite zapravo SPS-a i JUL-a, čelnici SZP-a, a takvi ljudi ne dobijaju rat sa njima, jer to je rat i taj rat ce biti, ali ga vi nećete voditi jer nemate hrabrosti.

Morate da shvatite da mi ne želimo izbore sa onima koji su ih jednom pokrali i onima koji su ubili Slavka Ćuruviju i pokušali da ubiju Vuka Draškovića. Izbore želi manji deo naroda koji je za demokratsku opoziciju apsolutna manjina u ukupnom skoru.

Sve ankete koje govore u prilog tome da SZP ili tzv. demokratski opozicioni blok (SPO nije opoziciona stranka, jer kakva je to opoziciona stranka koju postrojavaju Amerikanci da bi ih prinudila da se bore protiv Slobodana Miloševića) vodi su lažne i cilj im je disciplinovanje te i takozvane opozicije na izborima.

Ali, mi ćemo nastaviti da se borimo svom snagom protiv zločinackog režima Slobodana Miloševića. Naš cilj je demokratska Srbija u kojoj svi ljudi mogu iskreno reći sve što misle ljudima koji vode politiku, računajući i stranke, i Demokratsku stranku i SPO i Socijaldemokratiju i sve ostale, a da ne budu optuženi da su provokatori. Protesti u Kragujevcu su nekoliko puta zaustavljeni od strane čelnika DS-a kad je narod spontano krenuo prema prostorijama SPS-a i takav gest je proglašen za delo provokatora. Laž! To znaju svi koji su bili u toj koloni. Posle toga broj ljudi se stalno smanjivao, a samo jezgro protesta se polako raspalo. Zar vi mislite da ce "tapšači" i "aplauderi" pokrenuti SZP u napad? Nikad... A možda vi i ne želite da krenute u napad...

Mi smo to pokušavali da saopštimo čelnicima SZP iz Kragujevca, zato što smo se nadali da će obećanja biti ispunjena, ali ona nisu ispunjena, već pogažena usled nesposobnosti tih istih čelnika, i njihove želje za vladanjem - kao i kod Slobodana Miloševića, isti sindrom je u pitanju, isti podsvesni model ponašanja, isti kodeksi, samo su strane suprotne, ali i to je samo prividno.

Ne možete da promenite ovu činjenicu lideri SZP, iako vam ne ide u prilog...

3) Оставка на чланство у Демократској странци

Ostavka na clanstvo u Demokratskoj stranci

Ja, Tesic Goran, diplomirani inzenjer elektrotehnike, podnosim ostavku na clanstvo u Demokratskoj stranci iz sledecih razloga:

Neispunjena obecanja o neizlasku na izbore sa kradljivcima glasova iz 1996/97 i ubicama Slavka Curuvije data javno pred narodom od strane predsednika i celnika stranke iz Beograda, kao i od strane celnika DS u Kragujevcu, krajem leta i pocetkom jeseni 1999.

Neispunjeno obecanje predsednika stranke da ce podneti ostavku ako do Nove Godine ne izdejstvuje odlazak Slobodana Milosevica sa vlasti ili bar prevremene izbore u tom roku. Predsednik stranke, Dr. Zoran Djindjic, u maniru najcrnjih “Slobista” i njihovih prethodnika, inscenira klicanje baze: “Zoki ostani, mi te volimo!” i opet se kandiduje za predsednika, bez imalo stida i srama. Podanicko predsednistvo prihvata nekakav izvestaj o uspesnom radu predsednistva, zato sto je pitanje odlaska Slobodan Milosevica podignuto na “jedan visi nivo i zato sto o tome sada svi pricaju”. Pa o tome se prica vec 10 godina i nista. Znaci, razlog je potpuno sracunat na “vadjenje” rukovodilaca stranke za svoj cisti neuspeh u bavljenju opozicionarstvom u Srbiji u zadnjih 10 godina.

Sprecavanje celnika DS u Kragujevcu da narod “zavrsi posao” kako su oni to imali obicaj da nazivaju proteste u Kragujevcu u vise navrata.

Vredjanje mitingasa u Kragujevcu od strane vodje protesta u tom gradu izjavama da su provokatori oni koji pokusavaju da se krecu drugom marsrutom od one koju su oni zamislili u svojim opozicionarskim pametnim glavicama i koju su uredno prijavili svojoj “braci i sugradjanima” policajcima koji nas evo vec 10 godina bratski i sugradjanski odrase od batina svaki put kad se “drznemo” da trazimo ostavku Slobodana Milosevica.

Jedan od celnika DS u Kragujevcu je otvoreno, pred oko samo 150 clanova stranke koji su bili pozvani na nekakav zakasneli sastanak da bi se celnici DS u Kragujevcu navodno konsultovali sa “bazom” oko daljih poteza (kada je gungula sa protestima vec polako jenjavala i kada se videlo da od rusenja Milosevica do Nove Godine nece biti nista) izjavio da je DS izasao na ulice da bi predupredio pojavu novih Bogoljuba Arsenijevica-Makija, Novkovica ili Dinkica. Znaci, njemu nije bio cilj da narod zivi bolje nego da oni budu prvi koji ce poneti tzv. “baklju slobode” kroz porobljenu Srbiju. Njemu je bilo bitno da on bude prvi koji je izasao na ulicu, znaci veoma separatni cilj je u pitanju, a ne kako da se sto pre zavrsi vladavina zlocinackog rezima Slobodana Milosevica. Zato i nisu opozicione stranke podrzale nijednu “solo”-akciju moralnih i samopozrtvovanih ljudi poput Makija, Novkovica ili Dinkica, osim na konferencijama za stampu ili ako su bili prinudjeni da to urade kao u slucaju Mladjana Dinkica, ali da bi mu brze-bolje okrenuli ledja cim njihova stranacka taktika “jedinih spasioca” nadje za shodno da je dosao pogodan trenutak za to.

Odbornici DS u skupstini grada Kragujevca nicu podneli ostavke na svoja mesta niti su celnici DS u tom gradu preduzeli bilo kakve mere za njihovo smenjivanje, zato sto ti odbornici nisu izlazili na mitinge sa narodom koji ih je birao, vec su “imali pametnija posla”. Kad se pitanje smenjivanja tih odbornika povelo na tom besmislenom, neobavezujucem sastanku sa clanstvom, vecina clanova stranke je sa burnim odobravanjem pozdravila takav predlog.

Zbog svega toga, zbog negativne kadrovske politike koju vode, zbog nedemokratskih metoda kojima se koriste u odlucivanju, zbog gledanja iskljucivo licnih interesa, zbog nezainteresovanosti za prave promene, zbog toga sto su DS i njihovi prijatelji iz SPO-a vec 10 godina “tampon-zona” izmedju naroda i zlocinackog rezima Slobodana Milosevica, kao i zbog novih poraza koji nas cekaju sa Milosevicem ili bez njega, ja sam odlucio da podnesem ostavku u DS i to je jedan od mojih doprinosa demokratskoj i zdravoj Srbiji.

Borbu za slobodnu, demokratsku i zdravu Srbiju cu nastaviti drugim sredstvima.


Dole Slobodan Milosevic
Zivela SLOBODNA SRBIJA

4) Оставка на чланство у Г17+

Ostavka na clanstvo u G17+

Clan G17+ sam postao krajem 1999. prakticno od Osnivacke Skupstine, posle cega je ubrzo usledilo osnivanje lokalnih kancelarija po Srbiji od kojih je kragujevacka kancelarija bila prva. G17+ je osnovana kao nevladina organizacija ciji je cilj (bar na papiru) bila pomoc gradjanima Srbije preko projekata koji bi bili finansirani od strane donatora. Takodje, G17+ je aktivno ucestvovala u pobednickoj kampanji DOS krajem 2000.

Prijem clanstva u G17+ je bio organizovan preko testiranja i kasnijeg intervjuisanja potencijalnih kandidata. U pocetku rada G17+ su postojale dve grupe: clanovi i saradnici, koji su na taj nacin bili podeljeni po internim pravilima osnivaca G17+.

U pocetku postojanja G17+ postojala je direktiva da clanstvo pise predloge projekata ili cak citave projekte, koji bi se kasnije procenjivali da li mogu da se ponude nekom donatoru cime bi ti projekti bili realizovani. Mnogi od clanova su pisali projekte ili samo predloge projekata.

U cemu je zapravo problem? U tome da je u G17+ bilo aktivno zaista samo otprilike 5% clanstva ukljucujuci i sam vrh organizacije (koji je zapravo jedino i funkcionisao i to veoma uspesno). Svi ostali su bili samo jedna grupa (mahom fakultetski obrazovanih) ljudi koji nisu radili nista osim sto su posecivali nekakve sastanke na kojima se objektivno nista nije radilo, osim sto su se vodile beskonacne rasprave o profilisanju organizacije i slicno. Sve to traje vise od godinu dana i nista se za to vreme nije promenilo i dalje clanstvo G17+ stoji ("stojeci clanovi G17+" jer nema dovoljno stolica da bi svi eksperti mogli da sednu) na besmislenim sastancima gde se mahom kontemplira o "raznim pitanjima koja su neobicno vazna za razvoj Srbije".

Cak ni sva ta besmislenost takve organizacije i cak samog postojanja G17+ ne bi bile toliko strasne da se nije desila prva Skupstina G17+ godinu dana posle Osnivacke Skupstine. To je bilo u decembru mesecu 2000. u beogradskom Domu sindikata. Na toj Skupstini posle bljestavog uvodnog dela gde su defilovali bubnjari Dragoljuba Djuricica, gde su se delile clanske karte sa brojem nula (Rambo Amadeus), gde su se prikazivali filmovi o uspesima G17+, gde su se drzali prigodni govori (govorio je i norveski ambasador), bilo je predvidjeno da u drugom delu bude odrzana radna sednica na kojoj bi se donele odredjene odluke u vezi sa funcionisanjem G17+ u buducnosti. U tom drugom delu koji je bio zatvoren za novinare (jer je stvar trebalo da bude internog karatera) pokazalo se pravo i objektivno raspolozenje clanstva G17+. Inace, na samoj skupstini smo saznali da od tada postoje samo clanovi a ne vise i saradnici i obrazlozenje toga je bilo da eto G17+ umesto da se siri (kao neke tamo politicke stranke) on se "zgusnjava" otpisujuci saradnike zbog toga sto se eto oni nisu pokazali u svom radu a G17+ je veoma ozbiljna organizacija. To naravno nije bilo tacno, cak su se mnogi saradnici daleko vise angazovali (najcesce uzaludno) nego oni koji su spadali u clanove. Po mom licnom misljenju to je bila uvreda tih ljudi koji su cista srca i sa zeljom da budu deo neceg obecavajuceg (zaista obecavajuceg) pristupili G17+. Medjutim, sve to je bila "decija igra" za ono sto je sledilo. A to je bio pokusaj samog vrha G17+ da preko jednog naizgled bezazlenog predloga ispravke statuta pokaze svoje pravo lice. A to je bilo lice pravih totalitarista koji su zapravo odigrali zaista sjajnu igru manipulisanja velikim brojem ljudi koji su ipak svi mahom sa fakultetskim diplomama (dosta je i doktora nauka medju njima, magistara) koji imaju neki profesionalni i licni kredibilitet. Cela ta prica oko promene statuta (a koja se svodi da je vrh G17+ iz cistog nepoverenja prema tim i tako odabranim clanovima svoje organizacije preduzeo korake "zastite" organizacije, citaj lika i dela Mladjana Dinkica i ostalih " velikana" od samih clanova organizacije) izazvala je ubrzo prvo pojedinacno a uskoro zatim i slozno, spontano zestoko negodovanje skoro svih clanova koji su bili u tom trenutku prisutni u salu Doma sindikata u Beogradu. Medjutim, na opste zaprepascenje vecine prisutnih umesto da se rukovodeca ekipa povuce odmah, doslo je do sasvim neocekivane situacije da se ekipa za stolom koja je predsedavala Skupstinom grcevito bori prakticno protiv vecine svog clanstva da zadrzi kurs koji je zamislila. To je trajalo jako dugo i bilo je veoma neprijatno sedeti u sali gde su do malopre odjekivali "pobednicki i slavljenicki" bubnjevi Dragoljuba Djuricica i njegovih bubnjara. Kad je vec bilo jasno da se "duh koji je 5.oktobra izasao iz boce" ne moze vratiti nazad, Skupstina je prekinuta "do daljeg" bez izglasavanja bilo kakve odluke, gde je jedan od celnika cak izrazio svoje cudjenje reakcijom vecine prisutnih (sto je dodatno rezigniralo ionako rezignirano clanstvo koje je za taj dan doslo iz cele Srbije u Beograd sa nadom da je G17+ ipak nesto drugacije od dosadasnjih stranaka i njihovih rukovodstava). Time je prva Skustina G17+ dozivela klasicni fijasko (cak katastrofu). Medjutim, iza zatvorenih vrata vrhuska G17+ je bez prisustva clanstva odrzala zatvoreni sastanak gde je izabrala novog izvrsnog direktora i ostale funkcionere a to vece i sutradan mediji su javili da je Skupstina odrzana i da je na njoj izabran novi izvrsni direktor, predsednik Upravog Odbora i tako dalje i tako dalje…

Povrh svega toga, napori velike vecine clanova G17+ koji su slali svoje predloge projekata i cak citave projekte ostali su ne samo bez odgovora sta se misli o tim idejama i predlozima, nego cak i bez najkurtoaznije zahvalnice za ucinjeni trud, a sto je svakako deo najosnovije kulture u ophodjenju sa ljudima od profesije.

Moj licni zakljucak (sa kojim se slaze vecina mojih kolega sa kojima sam razgovarao iz G17+) je da se radi o zaista sjajnoj manipulaciji grupe ljudi koja je sve to preduzela iz politickih razloga (a uopste ne sumnjam da su kao profesionalci zaista strucni, ali ova prica nema veze sa strucnoscu) da bi se licno promovisali i u tome su uspeli oni licno sto je svakako jako dobro, ali onda nisu trebali da pricaju te price o "novim ljudima za novo doba", o projektima, o velikim planovima i slicno. Trebali su da se zadrze na toj maloj i zaista uspesnoj grupi ljudi i da to i ostane sto je bilo u pocetku i time bi sve bilo u redu, a ne da ovako ispadne da se vise od godinu dana prica jedna prica (sasvim lazna u kontekstu uloge clanstva G17+ u celom tom radu) a da je istina sasvim druga i jos da se sami rukovodioci G17+ pokazu u takvom svetlu u kakvom su se pokazali.

Prema tekucem razvoju situacije u G17+ i njene reorganizacije ispada da clanovi G17+ treba da budu ponosni zato sto su clanovi G17+ ili zato sto imaju clansku kartu G17+ (sindrom "dva prsta da viri iz dzepa") ili iz nekog sasvim drugog razloga. Moj licni razlog ulaska u celu tu pricu nije bio taj, niti sam licno ponosan sto su Mladjan Dinkic ili Miroljub Labus postigli to sto su postigli. Licno smatram da su ti ljudi veoma sposobni i sasvim je u redu da imaju licne ciljeve, ali to nema veze sa razlogom zasto su nas "pozvali" da se prikljucimo takvoj jednoj organizaciji.

Zbog svega toga sto se desilo i zato sto to traje vec isuvise dugo, a bez nagovestaja da ce se stvari poboljsati ne zelim vise da budem clan takve jedne organizacije. Cak se nadam da ce mozda ova moja ostavka nekog u G17+ bar malo zamisliti da li je bas moralo sve da bude tako kako je bilo.

Ako ne onda nista…

Ovime ujedno podnosim ostavku na clanstvo u G17+ a na ovaj nacin zato da bi neka buduca politika ili bavljenja oko politike bile sa postenjem i nepritvornoscu, da bi Srbija isla napred a ne da se primenjuju stari sabloni i stari nacini ponasanja u politici i oko politike koji su nas i doveli dovde.


Tesic Goran

5) Отворено писмо тадашњем, а и садашњем градоначелнику Крагујевца, Верољубу Стевановићу објављено у часопису "Погледи"

Otvoreno pismo Veroljubu Stevanoviću i SPO,

Gospodine Stevanoviću obraćam vam se ovim pismom sa željom da aktivno doprinesem demokratizaciji Srbije. Ja sam za Srbiju u kojoj svakom političaru bio on na poziciji ili u opoziciji njegovi sugrađani mogu da kažu javno šta misle o njegovom javnom delovanju.
Vaš stranački vođa je 19. avgusta doživeo demokratiju ali se nije poneo kao Nikola Pašić svojevremeno, već se poneo kukavički. Tada ste prošli pored mene (takođe sam bio na tom istom mitingu) sa izrazom lica veoma razočaranog čoveka u pratnji svojih vernih glavoklimača i aplaudera koji su isto tako izgledali. Zašto? Zato što je preko 100.000 mitingaša tog dana izviždalo vašeg stranačkog lidera, zbog otvorene kolaboracije sa uništiteljem srpskog naroda Slobodanom Miloševićem. Posle tog mitinga vi ste izjavili da su to učinili članovi Demokratske stranke i da je ¾ mitingaša napustilo taj veličanstveni skup kada je vaš stranački lider napustio miting.. Te iste noći vaši glavoklimači i aplauderi su ostavili četrdesetak mitingaša iz Kragujevca bez prevoza usred Beograda samo zato što su pripadali prvom autobusu Demokratske stranke. Zbog ovakve stvari vi treba da se stidite.
Vi niste monarhistička ni ravnogorska stranka što je pokazao vaš stranački lider optužujući svojevremeno Velimira Ilića rečima: “Veljo, nemoj da budeš moj Kalabić”. Gde je posle toga otišao Velimir Ilić a gde vaš stranački lider? Velimir Ilić je krenuo u borbu sa Slobodanom Miloševićem a vaš stranački lider je krenuo u otvorenu kolaboraciju sa uništiteljem srpskog naroda Slobodanom Miloševićem. Šta znači ta rečenica “…nemoj da budeš moj Kalabić”? U mozgu Vuka Draškovića znači da je on Draža Mihajlović i da je Nikola Kalabić, komandant Gorske garde izdao Dražu Mihajlovića. Ta rečenica ima međutim drugo značenje. To je izjava političkog komesara partizanskih odreda ili portparola Mike Špiljka. Da neko ima obraza da poredi sebe sa Dražom Mihajlovićem govori samo o mentalnom sklopu te ličnosti i o njegovom moralu, a izjava da je Nikola Kalabić izdao Dražu Mihajlovića govori o njegovom poznavanju ravnogorske istorije koju je očigledno učio iz knjiga posleratnih komunističkih “pisaca” i govoreći javno takve izmišljotine on ima očigledno za cilj diskreditovanje ravnogorske ideje i širenje komunističke laži o izdaji Draže od strane velikog junaka i anti-fašiste i anti-komuniste Nikole Kalabića. Ako se deklarišete kao opozicionar i kao ravnogorac onda vi ne možete podržavati takav stav.
Vi ste svojevremeno izjavili da je vaš stranački lider zaslužan za to što ste vi gradonačelnik Kragujevca. To nije tačno, vas su birali građani Kragujevca verujući da ćete učiniti nešto što će biti različito od vaših prethodnika. Na žalost, samo se u prvo vreme činilo da će to zaista tako biti, ali kada ste uskoro preuzeli vlast u svoje ruke, pokazali ste svoje pravo lice. Pozapošljavali ste svoje aplaudere i glavoklimače i što je još gore pozapošljavali ste ljude koji nisu iz Kragujevca po partijskoj liniji (primer Vodovoda), dok Kragujevčani ostaju bez posla i odlaze u Kanade, Nove Zelande, Australije, Južnoafričke republike… Time ni malo ne odudarate od ustaljenog običaja u Kragujevcu da Kragujevčani ostaju bez posla a da na njihova mesta dolaze ljudi iz Raške ili sa Kosova ili iz Bosne, kao što je pre par godina bio slučaj na Katedri za motore i motorna vozila na Mašinskom fakultetu u Kragujevcu kada je između dva kandidata (jedan je bio iz Kragujevca i bio je bolji student i imao sve ostale uslove bolje za prijem na mesto asistenta a drugi nije bio iz Kragujevca) izabran kandidat koji nije bio iz Kragujevca a naš Kragujevčanin je “izviso”. Vi ste gospodine Stevanoviću samo pokazali da ste isti soj kao i vaši prethodnici ili kao maloprepomenuti profesori sa Katedre za motore i motorna vozila na Mašinskom fakultetu u Kragujevcu, time što ste postavili te i takve ljude da upravljaju našim gradom i da rade takve stvari. Vi morate da snosite odgovornost zbog ovakvih postupaka.
Vas gospodine Stevanoviću nema na ulici kod Krsta zato što ste vi poslušnik u svojoj propaloj stranci koju Amerikanci postrojavaju da bi je naterali nekako da počne da se bori protiv zločinačkog režima Slobodana Miloševića. Na ulici kod Krsta su građani Kragujevca već skoro tri meseca zato što loše žive i zato što im je dosta Slobodana Miloševića, zato što im je dosta lažiranih izbora, zato što ti isti građani Kragujevca neće još jednom ići na vaše i njihove najdemokratskije izbore do sada.
Vi i vaša stranka optužujete one koji su na ulicama da hoće građanski rat i da oni ustvari srozavaju ugled srpske opozicije. Ugled srpske opozicije srozavaju oni koji nisu na ulicama i oni koje Amerikanci postrojavaju da bi ih naterali da se bore protiv Slobodana Miloševića. Vi i vaša stranka ste izjavili da ćete izaći na ulice ako režim ne prihvati uslove za izbore. Ko onda hoće građanski rat preko ulice? Ovi sadašnji mitingaši ili neki budući koje ćete vi navodno izvesti na ulice. Ni jedni ni drugi nego vi i vaš stranački lider hoćete da se igrate politike i opozicije u Srbiji time što ćete reći: “Kad ja kažem da se ide na ulice onda će se ići na ulice”.
Gospodine Stevanoviću, vi i vaš stranački lider virite ispod Miloševićevog šinjela i zadah od toga se širi Srbijom već evo 10 godina. Diskreditovali ste ideje monarhizma, ravnogorstva, demokratije i poštenja. Ali, znajte jednu stvar gospodine Stevanoviću – SRBIJA JE VEČNA DOK SU JOJ DECA VERNA, a vi i vaš stranački lider niste nasledili kao dedovinu tapiju na vođstvo u borbi za oslobođenje srpstva. Puna je Srbija verne dece i uskoro će vaskoliko srpstvo sijati plamenom slobode i demokratije.

Dole Slobodan Milošević
Dole lažna Miloševićeva opozicija
ŽIVELA SLOBODNA I DEMOKRATSKA SRBIJA


Tešić Goran – diplomirani inženjer elektrotehnike, sa željom da doprinese što skorijem odlasku Slobodana Miloševića i njegovog zločinačkog režima

6) Ауторски чланак објављен у часопису "Погледи"

Ukorenjivanje

ISTORIJA

Postoje dve istorije. Prva je “politička” ili “posledična” i satkana je od niza događaja i datuma i njihovih površinskih tumačenja (“Istorija je kaleidoskopsko svetlucanje na površini magijske zbilje” – Ernst Jinger). U ovoj istoriji uzroci za istorijske događaje se traže u svetskim dešavanjima i pisci ove istorije imaju “naučni” pristup u analizi istorijske građe.

Druga istorija je “sveštena” ili “uzročna” istorija. Naime, ne upravljaju sudbinom sveta i čoveka “prirodni zakoni”, jer su “prirodni zakoni” samo posledica Božanskog ustrojstva sveta u materijalnom smislu. “Prirodni zakoni” samo opisuju kako određeni segementi tog sveta fukcionišu. U “prirodnim zakonima“ mi vidimo savršenstvo “Božanske arhitekture”. Kad bi sudbinom sveta i čoveka vladali “prirodni zakoni”, onda bi čovek bio mašina ili robot. Ali, čovek to nije. Čovek je duhovno, moralno biće. U osnovi sveta i života i njegove dinamike je moralni zakon. On je aksiom, sve ostalo su posledice tog jedinog zakona. Po svojoj prirodi zakon daje svesno biće svesnom biću. Bog je dao ljudima moralni zakon (videti “Nauka o zakonu – Nomolgija”, vladika Nikolaj Velimirović).

Kako ljudi ispunjavaju moralni zakon po njihovoj slobodnoj volji (Bog ih neprestano usmerava na put poštovanja moralnog zakona na različite načine, ne zadirući u čovekovu konačnu odluku i ne uskraćujući čoveku slobodu odlučivanja), tako im kasnije biva u životu. To je ono što se dešava na mikro planu, u svetu individue, u mikrokosmosu svakog pojednica. Skup pojedinaca je društvo, nacija. Nacije tokom svog istorijskog postojanja formiraju države. Kad većina pojedinaca u jednoj naciji koja ima formiranu državu krši moralni, Božiji zakon, onda se to u “političkoj” istoriji manifestuje kao opadanje te države kroz različite vidove: ratovi, porazi u ratovima, smene vladajućih garnitura, politička ubistva, prevrati, političke krize… Kroz ovaj “mehanizam” se ispoljava sintagma da je svaka vlast od Boga. Kako narod koji pripada jednoj državi poštuje i ispunjava Božiji, moralni zakon, tako mu u političkoj istoriji i sleduje. Na njegovo čelo dolaze njegovi, u tom istorijskom trenutku, reprezentativni predstavnici koji sprovode politiku koja je odraz moralnog stanja tog naroda.

Iz ova dva kratka opisa dva tipa istorije, možemo zaključiti da je zapravo “sveštena” ili “uzročna” istorija, ustvari ona prava istorija – “učiteljica života”.

POLITIČARI

Shodno prethodnom razmatranju i prihvatajući “sveštenu” ili “uzročnu” istoriju za onu pravu, narodne prvake ili političare koji kreiraju nacionalnu, državnu politiku možemo procenjivati kao uspešne ili neuspešne.

Nije slučajnost da se tokom poslednja dva veka o politici i političarima u većoj ili manjoj meri uvrežilo mišljenje, koje se ukratko može izreći sledećom parolom – POLITIKA JE BLUDNICA, A POLITIČARI SU BLUDNIČARI. Takva razmišljanja sasvim odgovaraju svetu koji se formirao posle Francuske revolucije i koji je u dvadesetom veku skoro uspeo da nametne svoja pravila vaskolikom čovečanstvu. Oni koji su bili prvi utemeljitelji tog sveta, vođi Francuske revolucije, da bi postavili temelje svoje nove države, primenili su najkrvaviju silu i najužasniji teror protiv ne samo svojih političkih neistomišljenika nego i protiv čitavog Francuskog naroda odanog idealima patriotizma, vere, monarhizma i tradicije. Za vreme Francuske revolucije, revolucionari su na zverski način ubili preko 700.000 ljudi (videti “Istina o francuskoj revoluciji”, Dr. Marko S. Marković). Utemeljivači demokratije su preko zločina i ubistava ponudili svetu jednu novu (?) perspektivu. Na njihovom revolucionarnom tragu, sledeći ih u stopu, su bili oktobarski revolucionari. Isti metodi, ista sila, ista ideološka podloga, isti “mesijanski” pristup.

Iz takvog novonastalog miljea izrasta jedno od najstrašnijih čudovišta – liberalizam. Liberalizam nastupa kroz svoje, pre svega, ekonomske oblike, prikrivajući time svoju ideološku suštinu, a to je rušenje sveta u kome vladaju hrišćanske vrline, aristoktratska hijerarhija na čelu sa monarhom, poštovanje poretka i moralnog zakona. U dvadesetom veku, liberalizam konačno otkriva svoje pravo lice, naročito krajem dvadestog veka, kroz svoje neposredne oblike – totalitarizam demokratije i otvoreni poziv čitavom čovečanstvu na jedno gotovo nezapamćeno moralno posrnuće.

Liberalizam je ustvari novovremenski izraz za nekulturu, za nevaspitanje, za moralni pad, za laž, za vlast besprizornih. Gorespomenuta parola, samo je logičan sled u shvatanju uloge politike i političara i kroz takvo ponašanje onih koji su trebali da budu primer ostalima trebalo je da se pokaže da je sve dozvoljeno, da slobodu treba tretirati na takav način i da takav model treba da postane pravilo.

Međutim, stvari ne stoje tako, to je samo obmana liberalizma. Stvari stoje ovako - POLITIKA JE SVETA I STRAŠNA SLUŽBA SVOM NARODU I SVOJOJ OTADŽBINI. Političari treba da budu prvi na barikadama sprovođenja svojih političkih koncepata koji treba da budu na tragu nacionalne tradicije (ne odbacujući ono što može da doprinese boljitku svog naroda a što donosi moderni svet), oni treba da budu vođeni poštenjem, odgovornošću, ne kršenjem datih obećanja i nacionalnih zaveta, nepotkupljivošću, oni treba da se žrtvuju za svoj narod i za one ideale i vrednosti koje žive u istorijskom narodnom biću iz koga su i sami potekli.

IZVORIŠTA SNAGE - UKORENJIVANJE

Ali, postavlja se pitanje – kako doći do takvih narodnih prvaka i političkih lidera? Odgovor na to pitanje se može potražiti ako se postavi možda novo pitanje: Šta je srpski narod danas? Zašto baš ovo pitanje? Zato što da bi smo napravili nešto bolje, moramo prvo da vidimo gde smo i šta smo danas. Srpski narod danas je jedna beslovesna, hipnotisana gomila članova formalno nepostojeće komunističke partije Jugoslavije. To je jedna potpuno dezorjentisana, obezbožena masa ljudi koja srlja u nove katastrofe i nove poraze, koju jedna strašna matica nosi i odnosi u istorijska bespuća.

Zašto je to tako? Zato što je veća odgovornost, a samim tim i neka vrsta kazne, na onome ko je nekada držao veru pravoslavnu i poštovao moralni zakon Božiji, a takav je nekada bio srpski narod, a kasnije je odbacio sve te velike i neprolazne vrednosti svoje, zarad zadobijanja carstva zemaljskog, komunističkog, titoističkog, srboubilačkog.

I što je još gore, srpskom narodu ne pada na pamet da se pokaje za svoja velika sagrešenja, da se zaustavi u tom padu. On nastavlja da se kreće stranputicom, a na njegovom čelu su sadašnja pozicija i opozicija, dva oka u glavi istog čudovišta rođenog 1789., 1917., 1945. i 1985. Zato se nastavlja raspad, do skoro potpunog uništenja jedne nekada velike i ponosne nacije. I opet, kao što su uspon i slava zapisani u poštovanju moralnog zakona Božijeg, tako su pad i gubitak slave zapisani u nepoštovanju tog zakona.

Pa da li ipak ima nade za spas? Ako se vratimo na rečenicu ispred prethodne, dakle na tvrdnju - uspon i slava su zapisani u poštovanju moralnog zakona Božijeg, a pad i gubitak slave su zapisani u nepoštovanju tog zakona, jasno je da spas postoji.

Povratak istinskoj duhovnosti pravoslavlja, povratak srpskim manastirima, povratak srpskoj tradiciji koja je neodvojivo povezana sa pravoslavljem, ponovno i ponovno osmišljavanje velike srpske istorije, uranjanje u zlatnu srednjovekovnu srpsku književnost su pravac kojim treba krenuti i sigurna investicija za ma koje doba pa bilo to i ovo danas. Jednom rečju, ukorenjivanje onih koji su bez korena ostali je jedini način da pobedimo sve teškoće kojima smo ophrvani. Moramo se vratiti korenima svojih otaca i dedova, moramo izbaciti iz sebe kal komunizma, titoizma, kratke pameti, ateizma, liberalizma, nepoštenja, kukavičluka…

Zar se može zamisliti bolja literatura za ova današnja vremena Kosovske pogibije i opšte propasti srpskog naroda, nego što su žitija Despota Stefana Lazarevića, koja ne samo da podrobno opisuju život naslednika kneza Lazara, već stičemo detaljan uvid o vremenu u kom je on vladao, o političkom okruženju Srbije, o opštim prilikama u Evropi i svetu u to doba, kao i o potezima koje je Despot Stefan povlačio kao državnik i srpski vladar. Ta knjiga je recimo tipičan primer kako se iz srpske istorije mogu povlačiti pouke, čak i modeli ponašanja, za mnoge današnje nedaće kojima je izložen srpski narod.

Nema te metodologije ni ljudskog zakona koji lošeg čoveka može naterati da bude dobar dok se on iznutra ne preobrati, preobrazi, pokaje, izbori sa onim lošim u sebi. Ne možemo dobiti preko noći bolju vlast i opoziciju, zato jer se narod iz koga potiče ta vlast i opozicija ne može preko noći promeniti. Treba prestati slušati nadri-Srbe i nadri-političare, nadri-četnike i nadri-opozicionare, treba prestati po vasceli dan slušati preglasne damare Titovih i Slobinih sledbenika i njihovih vodonoša.

Taj naopaki kolektivizam koji oni svesrdno šire, direktni proizvod liberalizma zapravo, uništava svaku indiviudalnost. Dvosmislene poruke tipa “Free your mind” ili “Open mind”, zapravo poručuju – napustite svoje korene i sve ono što je bilo sveto i blagosloveno i prepustite se liberalnom ugođaju svoje sopstvene propasti. Takav način razmišljanja i delovanja prija ljudskoj slabosti, prija gordosti, stvara privid samovažnosti, privid različitosti. Njegov stvarni cilj je da razbije odbranu ljudske duše, oslabi volju i odlučnost da se ide ka dobru, da uništi moć razlikovanja dobra od zla na osnovnom nivou i otvori prostor za loše misli, loša dela i sve ono što takve stvari prati.

U toj borbi za povratak korenima nema objektivnih okolnosti i subjektivnih slabosti, nema odlaganja. Da bi se iz srpskog naroda iskorenilo zlo i moralna palost, treba da bude “borba neprestana” od strane svakoj pojedinca. Svaki dan, svaki svesni trenutak treba da bude utrošen na taj cilj. Izgovor da se nema vremena zbog neprestane i surove borbe za opstanak ne stoji, jer evo u čemu bi se sastojala ta svakodnevna “borba neprestana”: ne ulazite preko reda kod lekara, za hleb, mleko ili ulje, ne prelazite preko ulice kada je crveno, ne psujte Boga i svetinje, krstite se i krstite svoju decu, venčavajte se u crkvi, posećujte crkvu što je moguće češće, postite, molite se Bogu, ne idite na slave samo zbog čašćavanja i ne govorite na slavama samo o politici, ne gledajte informativne emisije RTS-a, ne učlanjujte se u SPS, JUL, SRS, SPO, DS ili ma koju drugu stranku da biste dobili posao, radite na svom radnom mestu ma kakvo ono bilo pošteno i predano dajući sve od sebe iako vam je plata možda mala zbog sebe i svog ličnog kredibiliteta, ne obmanjujte druge, ne obmanjujte sebe, ne pokušavajte da nepravedno steknete bolji položaj u odnosu na svoje kolege, ne ulazite u politiku radi lične koristi nego zato da biste svojim kvalitetima doprineli opštem dobru…

Samo na taj način će se formirati narod koji će jednog dana moći da bude temelj za obnovu monarhije, srpskog prirodnog državnog poretka. Samo na taj način će se stvoriti uslovi za “akciju koju će preduzeti elite kojima je draža opasnost od robovanja” (Ernst Jinger).

Read more...

О скраћивању времена по Рене Генону и о техничкој цивилизацији

Скраћивање времена при крају историје је једна од најинтересантнијих ствари које се помињу у Светом Писму. У тексту који следи ћу покушати да бацим светло на ово питање из другог угла и при томе ћу користити цитате Беле Хамваша и Рене Генона. Такође, мало ћу повезати тему о скраћивању времена са метафизичком природом техничке цивилизације користећи запажања руског философа Николаја Берђајева и руског езотеричара Георгија Гурџијева.

У овом тексту ће доста бити заступљен поглед на свет који се заснива на цикличним кретањима, а што је у вези са хиндуистичком доктрином. Када се говори о цикличном кретању света, онда је неизбежно да се помену четири велика доба унутар једног циклуса земаљског човечанства који се назива - манвантара. Та доба унутар једног циклуса земаљског човечанства се називају - југе. Ево како Бела Хамваш описује југе:

"Хинду баштина учи да златно раздобље, Крта-југа траје четири хиљаде божјих година. Једна божја година износи шездесет хиљада Сунчевих година. Богови бораве међу људима, међу људима влада једнакост, оно не знају за власништво ни за Ја, непрекидно живе у изобиљу и ведро. Жива бића су браћа и сестре. Главно занимање им је проучавање Веде и тапас, самопрегор. Основно осећање живота јесте радост. Нема огрешења, греха и зла. Цело човечанство говори једним језиком који разумеју богови, животиње, птице и биљке. Сви су задовољни, искрени и учени. Људска бића су слично боговима лепа, снажна, здрава, јер је болест непозната на земљи. Просечни животни век је четири хиљаде година.

Друго раздобље је Трета-југа, сребрно раздобље. Просечан животни век људи је три хиљаде година. Појављују се патња, болест и грех. Али се још могу победити самопрегором и урањањем у божанско знање. Људи више нису онако лепи као што су били у златном раздобљу. Губи се братство међу људима, већ постоје две касте: духовна и недуховна. И жива бића су се одвојила, човек иступа из велике заједнице осталих бића. Снага истине опада, и појављује се лаж. Богови још станују на земљи, али већ траже далеке планине, усамљене шуме, морске хридине. Благостање и изобиље полако нестају, јављају се глад и сиромаштво.

Треће раздобље је Двапара-југа. Просечни људски век је две хиљаде година. Двапара-југа траје две хиљаде божјих година. Веда постаје забрањена за поједине људе. Самопрегор се све мање сматра највећим задатком живота. Богови одлазе са земље. Све је већа оскудица, глад и сиромаштво. Човечанство се дели на три касте. Појављује се новац, неправедност, свесна суровост. Жртва и ритуал су већ само привилегије духовне касте. У првом раздобљу болест је била само духовна и само нарушени смисао, замагљеност у глави; у другом раздобљу се шири на удове. Сада, у трећем раздобљу болест је већ запосела труп и постала телесна.

Четврто раздобље је Кали-југа, тамно раздобље, гвоздено раздобље. Просечан људски век све се више смањује испод хиљаду година, на крају раздобља није већи од десет година. Људи су све више згурени, све су мањи, постају све мршавији и ружнији. На крају раздобља не достижу висину ни од једног метра, жене постају мајке у трећој години и прецветају у петој. Веду више нико не чита и нико не практикује самопрегор, сви сулудо јуре како би напунили свој стомак, јер је на земљи завладала глад и оскудица. Нестају касте, јер сви постају обескашћени, избачени. Не зна се више за истину. На земљи бесне ужасни ратови, и од насиља и суровости само је већа завист, грамзивост, пожудност и поквареност појединих људи. Болест се већ раширила на цело тело и стално наступају нове, мучне и ужасне болештине од којих се људи злопате дуги низ година, све док смежурани и трули не умру. Безверје је опште, нико неће ни да зна за богове, цео дух постаје лицемерство. Култура назадује, изумиру добро васпитање и добро понашање. Људи, заслепљени страшћу, газе једни друге. Владајући тон у браку јесте раздор. Пријатељство постаје непознато, велике епидемије десеткују човечанство. По трагу унутарње и спољне нечистоте општи постају духовно затамњење и одвратна спољња појава. Окончава се кружно кретање света.

Међутим, на крају Кали-југе неколицина ће опет открити Веду, почеће да је читају и почеће да живе самопрегорним животом. Оно што ће човек постићи у унутарњој просветљености, почиње да се јавља и у спољашњости: животни век се продужује, стас и лице се пролепшавају, човек почиње да разуме и да одржава истину, право, почиње да одстрањује насиље, грамзивост, завист, настају пријатељства, бракови постају срећнији. Зима опет прелази у пролеће, старост се подмлађује, тама се разведрава, земља обилније сипа своја блага, и Кали-југа достиже Крта-југу, од гвозденог постаје златно раздобље."

У својој књизи "Мрачно доба" Рене Генон каже да се ми сада налазимо у четвртом добу, то јест у Кали-југи или у "мрачном добу". Даље, Рене Генон каже да се у Кали-југи налазимо "већ више од шест хиљада година, то јест од времена које извесно претходи свим познатим датумима "класичне" историје. Почевши од тог времена, свима доступне истине постају скривеније и неприступачније. Они који их поседују све су малобројнији и премда се благо "не-људске" мудрости не може никада изгубити, оно се, ипак, увија све непрозирнијим веловима који га скривају од погледа и под којим га је изузетно тешко открити."

Што се тиче питања скраћивања времена, Рене Генон то тумачи на следећи начин:

"Прва од тих примедаба јесте да не само да свака фаза једног временског циклуса, уосталом било ког, поседује свој сопствени квалитет који утиче на одређивање догађаја већ и брзина са којом се ти догађаји одвијају јесте нешто што зависи исто тако од тих фаза те је, следствено томе, више квалитативне него стварно квантитативне категорије. Тако, када се говори о тој брзини догађаја у времену, по аналогији са брзином тела које се премешта у простору, треба извршити извесну транспозицију овог појма брзине, који тада више не допушта да буде сведен на квантитативни израз попут оног израза који се у механици придаје брзини у правом смислу речи. Оно што желимо да кажемо јесте да се, пратећи различите фазе циклуса, међусобно упоредиве серије догађаја не испуњавају у квантитативно једнаким трајањима; ово се нарочито јасно јавља када је реч о великим циклусима, категорији у исто време космичкој и људској, и један од најзначајнијих примера налазимо у опадајућој пропорцији датих трајања четири Југаса, чија укупност образује Манвантара. Управо зато се догађаји одвијају брзином за коју претходне епохе не пружају пример, брзином која ће се без престанка убрзавати и која ће тако наставити да расте све до краја циклуса; овде постоји једна врста прогресивне "контрадикције" трајања, чија граница одговара "тачки заустављања", на коју смо већ направили алузију; мораћемо касније да се посебно вратимо на ова разматрања и да их потпуније објаснимо.

Друга примедба се односи на силазни правац кретања циклуса, уколико се он разматра као хронолошки израз једног процеса појавности који подразумева постепено удаљавање од принципа; али о овоме смо већ доста често говорили да бисмо допустили да на томе поново инсистирамо. Ако ово питање овде још помињемо, то је нарочито зато што, у спрези са оним што је управо било речено, пружа повода једној просторној аналогији довољно достојној интересовања: повећање брзине догађања, у оној мери којој се приближавамо завршетку циклуса, може се лако упоредити са убрзањем које постоји у покрету падања тела које поседује тежину; садашње кретање човечанства заиста личи на кретање тела пуштеног низ косину, које иде тим брже што је ближе доњој тачки; чак иако неке реакције у супротном смеру, у оној мери у којој су могуће, ствари чине нешто мало сложенијим, ово зато не представља мање тачну слику цикличног покрета узетог у његовој општости.

Најзад, трећа примедба је следећа: будући да се силазно кретање појавности и, следствено томе, кретање циклуса чији израз оно представља, обавља од позитивног или есенцијалног пола постојања ка свом негативном или супстанцијалном полу, из њега произлази да све ствари морају да приме вид све мање и мање квалитативан а све више и више квантитативан; и зато последњи период циклуса мора посебно да тежи да се потврди као "владавина квантитета"."

Ево и једног мог запажања о "владавини кванитета" у временском смислу у времену у коме живимо. У Канади су недавно извршена "унапређења" на две тачке у јавном саобраћају. На семафорима на улици су постављени бројачи који откуцавају време уназад до паљења следећег светла. Значи, ако је упаљено светло које значи да пешак може да пређе улицу, после неколико секунди бројач почиње да броји секунде уназад: 10, 9, 8, 7, ... 3, 2, 1, 0, када се пали сигнал који значи да пешак не може да пређе улицу. Друго "унапређење" је бројач на екранима у метроу који, такође, одбројава уназад у минутима до наиласка следећег воза. Овде су могућа два тумачења. Једно је прогресистичко, то јест у светлу верске догме о непрестаном прогресу, према коме су се људи потрудили да дају пешацима на улици и путницима у метроу више информација о томе када ће моћи да наставе даље да ходају или да уђу у следећи воз, а друго је непрогресистичко, које посматра ова "унапређења" као знаке времена у коме влада квантитет, где се све мери некаквим јединицама са циљем да се дефинише на некаквој скали или на некаквом графикону и где ће суме тих јединица уствар бити мера квалитета. За мене је појава бројача уназад на пешачким прелазима и на екранима у метроу онеспокојавајућа појава. Штоповање времена - кад крећем на посао, колико ми треба да стигнем на посао, колико радим на послу до паузе за ручак, пауза за ручак, до када настављам да радим после ручка, када завршавам радни дан, када идем кући, колико ми треба до куће, колико имам слободног времена кући, када идем на спавање и све изнова. Сат је увек на руци или при руци или стоји на месту где могу лако да га видим. Сад су ми убацили сат-бројач уназад и на пешачки прелаз и у метро да могу боље да прорачунам време које ми треба за то и то. Шта да кажем на све то? Јел ти журиш негде, побратиме? Ако журиш, жури, трчи, уклизавај на аутобуским станицама и на станицама метроа, јуришај, штопуј време... Нико ти то не брани. Али, остави мене, брате, на миру да идем својим темпом. Немој да ме убацујеш у временску машину. Немој да ме подсећаш на оно што је теби важно, јер ја нисам ти. Не желим да обраћам претерану пажњу на време. Знам где и када треба да стигнем, али нећу да будем у временској машини која ме непрестано убрзава и подсећа на то колико је секунди остало до краја нечега. Ја нећу "прогрес" - брже, више, јаче. Ја хоћу прогрес - спорије, онолико колико ми је неопходно, мирније.

Ево шта даље каже Рене Генон о феномену скраћивања времена у својој књизи "Мрачно доба":

"Једна друга значајна последица која се може извући из ових разматрања јесте та да је завршетак циклуса "непролазан" исто као и његов почетак, што изискује неумољива аналогна сагласност која постоји између ова два крајња појма; и тако завршетак, за човечанство тог циклуса, представља успостављање "примордијалног стања", на шта, с друге стране, указује симболичан однос "Небеског Јерусалима" са "Земаљским Рајем". То је такође и повратак "средишту света", које је, на два краја циклуса, споља изражено датим облицима "Земаљског Раја" и "Небеског Јерусалима", са "осовинским" дрветом које се уздиже у средишту једног као и у средишту другог; у сваком раздобљу, другим речима у самој дужини циклуса, ово средиште је напротив скривено, и то све више и више, јер се човечанство кретало поступно се удаљавајући од њега, што у основи представља прави смисао "пада"."

Дакле, нема никавог прогреса. Прогрес је само једна обична, лажна верска догма и та лажна верска догма о прогресу представља знаке краја времена. Прогрес је тесно повезан са квантификацијом, а квантификација са наплатом. Владавина теоретичара важности новца, обртача новца и трговаца. Капитализам у овом или оном облику. Одвратно. Владавина треће касте на лествици духовне хијерархије - владавина ваишија.

Ево шта о прогресу, то јест о владавини технике пише велики руски философ Николај Берђајев:

"Али, сада када смо ушли у техничку епоху, постоје и друге страшне теме. Ако се човек раније плашио демона природе, иако га је Христ тога ослободио, данас се он плаши светског механизма природе. Власт технике је последња метаморфоза царства Ћесара. Она не захтева такву сакрализацију какву је царство Ћесара захтевало у прошлости. То је последњи стадијум секуларизације, распадање центра и образовање издвојених, аутономних сфера.

...

Криза коју човек преживљава повезана је с његовом неодговарајућом душевном и физичком организацијом, са савременом техником. Душа и тело човека обликовали су се када је његов живот још био у сагласности с ритмом природе, када је за њега још постојао космички поредак. Човек је био повезан са мајком-земљом. Власт технике означава крај телурске епохе.

...

Космос у античком, грчком смислу речи, космос Аристотела, Томе Аквинског, Дантеа - више не постоји. Природа више није Богом установљени хијерархијски поредак на који је могуће ослонити се. Та промена започела је са Коперником.

...

Појављује се нова реалност, различита и од природне неорганске, и од природне органске реалности. Та нова реалност представља организовану реалност. Човек има посла не с природом као творевином Бога, него с новом реалношћу, коју су изградили човек и цивилизација, с реалношћу машина и технике, којих у природи нема. Машина се ствара помоћу материјалних елемената, узетих из старе природе, али с њом настаје нешто потпуно ново, нешто што није природно, што не припада старом космичком поретку."

А ево и на крају једне врло интересантне мисли руског езотеристе Георгија Гурџијева који каже да "то што људи из природе извлаче електрицитет и коришћењем га уништавају, представља један од основних узрока скраћивања људског живота".

Read more...