Моја музика: А онда је Пелагеја порасла и певала са Дарјом Мароз

Read more...

Моја музика: Кад је Пелагеја била мала...

Read more...

Религиозно подрхтавање: Три занимљива питања

Прво питање: Да ли Црква треба да има имовину и ако треба колико?

У средњем веку, у руској Цркви су се јавила два правца - Јосифљани и Њестјажатељи. Јосифљани су добили назив по свом вођи Јосифу Сањину, који је био игуман богатог и врло утицајног манастира на Волоку Ламском, недалеко од Москве. Јосифљани су сматрали да Црква треба да има имања као извор прихода. Њестјажатељи, који су се груписали око Светог Нила Сорског, као носиоци аскетског идеала, су сматрали да монаси не треба да буду похлепни за земаљским добрима и, мада нису негирали улогу социјалног служења, плашили су се претварања Цркве у богату и репресивну институцију и зато су иступали против манастирског земљопоседништва. Ово размимоилажење у руској Цркви је решено тако што су споља победили јосифљани, мада не у потпуности, као што ни њестјажатељи нису доживели потпуни пораз. Овај кратак опис неслагања око питања да ли Црква треба да има имовину сам написао користећи књиге "Светитељи старе Русије" Георгија Федотова и "Историја Русије" Алексеја Јелачића.

Мој коментар би био да мислим да Црква треба да има имања, а то значи и манастири, али толико колико је потребно за нормалан живот монаха и монахиња у њима, али не преко тога. Када кажем не преко тога онда мислим на ситуацију где би Црква могла да буде као неко предузеће, што мислим да не би било добро.


Друго питање: Да ли треба у школама да постоји веронаука и ако треба у каквом облику?

"Ипак, младић уопште није знао за пут спасења. Отац је говорио како им је у школи предавана веронаука: учитељи су их терали да препричавају Свето Писмо без икакве његове примене у практичном животу, да бубају текстове, не удубљујући се у њихов смисао, да уче напамет само голим разумом догмате, заповести и историјске чињенице. У читавом предавању веронауке није се осећао никакав живот. Хришћанство се предавало само спољашње, у најбољем случају "научно", и тако је убијан његов дух у ученицима. Хришћанство се проучавало као страни, спољашњи објекат, који је требало изучавати само зато што је тако било прописано, а не зато да би човек имао руководство за нови живот по угледу на Христа.

Предавања су се у целини одвијала толико мртво и схоластички да су часови веронауке попримили карактер принудног седења - то је било "време за шале и светогрђе". И отац је често тим поводом с горчином говорио да су управо из тог разлога најгори безбожници излазили из богословских установа."

Из књиге "Остало нам је само покајање" од игумана Никона (Воробјова).


Треће питање: Да ли је требало писати књиге?

"Климент Александријски је на самом почетку Европе забринуто поставио питање: да ли да човек пише књиге? Да ли да гради систем, нешто што је по својој објективној трајној суштини изнад свега сумњиво?"

Из есеја "Спаљивање дела", из књиге "Патам" од Беле Хамваша.

Read more...

Служење потребитима: Бриљантна победа самоуправљања у Канади!

Већ дуже време доста често купујем храну у продавници "Big carrot" ("Велика шаргарепа") у Торонту. Међутим, за све то време нисам знао да је "Big carrot" самоуправљачка радња, то јест да нема приватног власника, већ су власници сви радници који раде у њој. Пре неки дан ми се јавио један човек из Србије кога су заинтересовали текстови о самоуправљању на мом интернет дневнику, а који се и сам интересује за исту тему. Он ми је послао неке адресе на којима се пише о самоуправљачким искуствима у свету и на једној од тих адреса ја сам на списку предузећа која су у власништву радника пронашао и радњу "Big carrot" у Торонту. Сјајно! И док Србија пропада у приватизацији следећи економски модел такозване чикашке школе на чијем је челу био Милтон Фридман, у далекој капиталистичкој Канади, људи показују да нема потребе да предузеће, у овом случају прехрамбена радња, буде у приватном власништву да би добро пословало. Оваква врста предузећа се на западу назива кооператива или "Co-op". Прехрамбена радња "Big carrot" је основана 1983.-ће године као радничка кооператива и постоји и до дан данас. И то не само да постоји, већ се итекако и даље развија и то без приватног власника. Данас "Big carrot" има више од 60 запослених радника. Међутим, то није све. "Big carrot" је данас само једно од низа самоуправљачких предузећа које се налазе на истој локацији, а које су део веће самоуправљачке организације "Carrot Common". У оквиру самоуправљачке организације "Carrot Common" данас се налазе и књижара, млечни ресторан, радња за продају здравствених препарата и витамина, продавница минерала, продавница одеће, радња за масажу, као и ординације за физиотерапију, ароматерапију, киропрактику и друго. Шта да кажем о продавници хране "Big carrot"? Фантастично! Ради се о поприлично великој продавници која продаје здраву, углавном, органску храну. Продавница има и своју кухињу вегетеријанске хране где се припремају јела која могу да се купе и поједу на лицу места или да их носите са собом у пластичним кутијама. Избором хране руководе четири школована нутрициониста и, колико сам ја то могао да видим, током дана је увек један од њих на распологању купцима у самој продавници. "Big carrot", такође, организује и семинаре о здравој исхрани. Пословне и све друге одлуке у "Big carrot"-у се доносе на радничким зборовима путем гласања. Што се тиче плата у "Big carrot"-у оне нису једнаке, већ висина плата зависи од одговорности у оквиру продавнице. Што се тиче употребе новца у "Big carrot"-у, 70% од годишње зараде иде радницима, а остатак се улаже у развој посла. Такође, део новца се даје у друштвено корисне сврхе, а то су помоћ развоју других самоуоправљачких, то јест кооперативних предузећа, одрживој пољопривреди и самом друштву. Иначе, сам простор где се налази самоуправљачка организација "Carrot Common" је веома лепо уређен, тако да представља праву оазу лепоте у том делу града. Када се дође у ту малу уличицу где се налази "Carrot Common", човек се, заиста, осећа лепо. Види се да ту људи раде са љубављу, а не под притиском капитализма. Ево неколико слика простора где се налази "Carrot Common", као и из радње "Big carrot":









По мом мишљењу, продавница "Big carrot" је најбоља продавница хране у Торонту. Ето доказа да су добра воља и свест људи јачи од капитализма.

Пример "Big carrot"-а и "Carrot Common"-а би могли да буду путоказ за раднике у Србији, који се налазе под ударом гвоздене пете капитализма (види књигу "Гвоздена пета" од Џека Лондона) и који би уместо да штрајкују глађу, секу себи прсте и друге деструктивне и самодеструктивне ствари које раде, могли да крену у борбу на начин како су то успешно урадили људи из "Big carrot"-а и "Carrot Common"-а или да не дозволе капиталистичким пљачкашима да упропаштавају њихове и животе њихових породица тако што ће почети да преузимају предузећа која су пред стечајем или пред продајом.

У Србији, а и у осталим деловима бивше социјалистичке Југославије, запад је спровео доктрину шока. О доктрини шока пише канадска анти-глобалистичка активисткиња Ноами Клајн у својој књизи која има исти наслов "Доктрина шока". Доктрину шока спроводе капиталистички свештеници из такозване чикашке школе на чијем је челу био Милтон Фридман. Шок је био насилни распад социјалистичке Југославије и пропаганда која се спроводила у корист неолибералног капитализма да приватизација и Европска Унија немају алтернативу. Као последицу доктрине шока, данас имамо ситуацију у Србији где влада хистерија око прихватања неолибералног капитализма и учлањења у Европску Унију. То је све резултат деловања оних који су заговарали повратак на друштвено-политички систем који је био у Србији пре Другог светског рата. Некакве реституције, приватизације и друге верске догме неолибералног капитализма. Ако Србија настави да иде тим путем, не чека је добра будућност. Међутим, они који данас упорно воде Србију ка неолибералним капитализму и Европској Унији вероватно нису ни свесни шта раде. Ако Србија оде предалеко на том путу, може бити касно да се те грешке касније исправе.

Браћо и сестре, обратите пажњу на успех самоуправљачких предузећа "Big carrot" и "Carrot Common" у Канади и не дајте се да вас сломи доктрина шока која се примењује над Србијом од стране запада и про-западних политичара у Србији. Не дајте се да вам усаде у мозак ропски начин мишљења да је неопходно да са вама управља некакав приватник или група приватника.

Браћо и сестре, борите се!

Read more...

Служење потребитима: Комунални савети у Венецуели

"Комунални савети у Венецуели

Може ли 200 породица да радикално измени демократију?

Џош Лернер

Ретко се кошаркашка утакмица тако непосредно такмичила са револуцијом. Овог недељног поподнева у Лас Делишиасу комунални савет заузео је нагнуту асфалтну парцелу која служи и као кошаркашко игралиште и као градски трг. Одмах до импровизоване кошаркашке
утакмице, житељи овог малог предграђа Каракаса, пуног брвнара, бирали су представнике за свој савет. Њихов циљ је да задобију контролу над владиним финансијама. Један од многих гласача поносно је објаснио: "Морали смо на ово да чекамо седам година, али власт коначно бива додељена народу". Од почетка 2006. године хиљаде малих венецуеланских суседства, свако у просеку настањено са 200 породица, организују комуналне савете. Савети су део широких напора да се изгради нов политички систем партиципативне демократије у којој би грађани имали контролу
над одлукама које утичу на њихове животе. Након седам година на власти, влада Хуга Чавеза покренула је савете као "огромне моторе новог доба Револуције", "основну
ћелију будућег друштва" и "суштинску... за револуционарну демократију". Уопштеније говорећи, савети такође служе као огромна лабораторија за експерименте са политичком
партиципацијом. Партиципативну демократију свуда је тешко достићи, а посебно на националном нивоу. До сада је искуство било разноврсно. Савети помажу заједницама да препознају заједничке интересе, да прикупе више новца за основне потребе заједнице и повежу људе из хиљада суседстава. Критике, додуше, тврде да влада експлоатише добровољни рад, игнорише политичка неслагања, подржава локалну демократију на уштрб ширих интереса и да учвршћава централну контролу. Да ли ће комунални савети преживети у узбурканој политичкој клими Венецуеле? Закон о комуналним саветима донет је у априлу 2006, али прича почиње много раније. Осамдесетих је Венецуела започела опсежан процес децентрализације, расписавши изборе за градоначелнике и предајући нове
одговорности локалним владама. Пошто је изабран за председника 1998. године, Чавез је наставио процес децентрализације, али је променио његов карактер. Он је позивао на преношење власти не на локалне владе, већ директно на народне покрете. Ова "народна децентрализација" водила је ка серији експеримената у grassroots демократији. Прво су настали Боливарски кругови, савети суседстава који су званично били аутономни, али често повезани са владом и подржавани од ње. На Чавезов подстицај Боливарски кругови углавном су замењени Изборним борбеним јединицама (ИБЈ), који су мобилисали прочавезовске изборне гласове. Затим је влада покренула Локалне савете за јавно планирање, у којима је грађани, политичари и бирократе требало да на градском нивоу сарађују при препознавању локалних проблема. До 2005. већина Локалних савета за јавно планирање заглибила се у бирократији и њима су руководили политичари, крчећи пут комуналним саветима. Ови нови савети организовани су на много више локалном нивоу; обично се простиру на неколико градских блокова. Они су одговорни за уједињавање grassroots група, стварање планова за развој заједнице, имплементирање пројеката који се тичу локалних потреба и надгледање активности владе и заједнице. Или, речено боливарским правним терминима, они су "манифестација учешћа, изражавања и интеграције различитих организација у заједници, друштвених група и грађана који омогућавају организовано друштво које директно управља друштвеном политиком и пројектима који одговарају на потребе и аспирације заједнице и стварање равноправног и правичног друштва." Закон о комуналним саветима позива савете да одлуче о сопственим географским ограничењима, али да такође прате детаљан низ упутстава. Закон препоручује да сваки градски савет садржи 200-400 породица, сваки сеоски савет макар 20 породица и сваки урођенички макар 10 породица. Све одлуке треба да буду донете на грађанским зборовима на којима би било присутно минимално 10 посто мештана старијих од 15 година. Ови зборови треба да изаберу извршне, финансијске управе и надзорне одборе, баш као и тематске одборе засноване на локалним приоритетима (здравство, образовање, рекреација, земља, безбедност, итд.). Можда је најважније да новац може да уђе у савет и изађе из њега. По закону, савети могу да буду финансирани директно од националних, државних или градских влада, сопственим скупљањем прилога или донацијама. Заузврат, савети могу доделити новчану помоћ пројектима заједнице. Ако формирају заједничку банку са саветима из суседства, такође могу да дају позајмице задругама или за друге активности. У пракси, финансирање зависи више од нахођења владиних вођа него од закона. Савети се могу пријавити за износ до 14.000 долара по пројекту (довољно за скромно поплочавање улице), иако ово ограничење у закону није изричито споменуто. Савети бивају охрабривани да подносе веће предлоге својим градским партиципативним процесима стварања буџета или окружним саветима, једини проблем је тај што они у већини градова још увек не постоје. Упркос томе, финансијски лимит касније је повећан на 28.000 долара за оне који се пријављују по други пут и неки савети су,
према извештајима, добили чак и више. Званично, комунални савети треба да предлоге
пројеката директно пошаљу Председничкој комисији народне власти, која их одобрава уколико су законски валидни. Закон не објашњава ко седи у овој комисији нити
који су критеријуми за финансирање. Комисије су на крају биле попуњене шареном групом владиних вођа, али многи пројекти били су финансирани пре него што се комисија уопште састала. Савети често шаљу пројекте својим општинама да их прво оне прегледају, али некако пројекти бивају одобрени у Каракасу. Новац се затим доставља на медијски пропраћеном спектаклу званом Gabinetes Móviles. Упркос овој конфузији, комунални савети невероватно су популарни. Осам месеци након што је закон донет, по читавој земљи већ је формирано преко 16.000 савета - њих 12.000 добило је финансије за комуналне програме. То је укупно 1 милијарда долара од националног буџета од 53 милијарди долара. Савети су формирали скоро 300 заједничких општинских банака, које су добиле 70 милиона долара за микро зајмове. Влада планира да у 2007. години пребаци још 4 милијарде долара. Захваљујући овим фондовима савети су имплементирали
хиљаде комуналних пројеката као што су асфалтирање, спортски терени, медицински центри и канализациони и водоводни системи. Владини званичници слажу се да су комунални савети основа за нови систем партиципативне демократије, али се не слажу око тога шта то значи. Бивши заменик министра Народног учешћа, Хозе Антонио Мота, предложио је да савети формирају основу политичке пирамиде по ранијим идејама комунизма савета. "Предлози треба да се исфилтрирају кроз комунални савет преко окружних савета, општинских, државних до националних". Друге вође, као што је Карлос Ескара, предложиле су да савети потпуно замене градске и државне владе или да раде паралелно са њима. Ова дебата само је једна од многих контраверзи.

Народно учешће у чему?

У малој фармерској заједници Ел Пахонал, мештани напорно раде да извуку највише од својих комуналних савета. Смештен одмах до туристичке долине у Андима, Ел
Пахонал основао је савет пре него што је усвојен национални закон. Многи од 60 сеоских домова нису имали водовод, није било аутобуских станица на једином оближњем путу и једини контејнер за отпад редовно је био препуњен. Није изненађујуће што је савет одлучио да вода, превоз и отпад буду његови приоритети. Савет се ускоро пријавио и добио новац од владе да уведе нови водоводни систем. Ипак било је довољно новца једино да се плати грађевински материјал и архитекта. Неколико недеља чланови савета носили су камене блокове за нови резервоар и почели су да граде водовод. У међувремену, очистили су простор за нову аутобуску станицу и прикупили довољно додатног новца да купе нови контејнер. Овај тежак рад водио је ка правом напретку у заједници, али да ли народ или влада треба да буду одговорни за изградњу новог водоводног система, аутобуске станице и самог контејнера, уместо да за то буду
задужени незапошљени? Или комунални савети у сваком случају треба да раде на задовољавању основних потреба, на који год начин да могу? Национални систем партиципативне демократије захтева огромно учешће и његову разноврсност. Као резултат тога, савети се суочавају са изазовом компензације: како да одлуче каква врста учешћа треба да буде добровољно народно учешће а шта треба да буде плаћени рад. За Мигуела Гонзалеса Марегота (Miguel González Marregot), јавног критичара комуналних савета, народно учешће треба да значи ангажовање у развијању широких владиних планова: "Комунални савети треба да кажу да нам требају степенице, а не да развијају пројекте за изградњу степеница." Класичне теорије о партиципативној демократији указују на то да учешће треба да се фокусира на доношење политичких одлука, биле оне мале или велике. Када људи примењују владине одлуке, на пример, обављањем јавних радова, тај рад је углавном плаћен. Код комплексних питања, линија која раздваја одлуку од примене може бити збуњујућа. За основне инфраструктурне
пројекте, са друге стране, мануелни рад је очигледно примена. Конкретан добровољни рад може бити значајан елемент народног учешћа, ако мотивише људе да учествују, ствара осећај поноса и аутономије и резултира конкретним побољшањима. У Венецуели, ипак, влада се ваља у новцу а већина добровољаца комуналних савета живи у беди. Ако би земља уобичајено плаћала извођачима за обављање јавних радова, не треба ли и комуналним саветима за исти рад дати једнаку надокнаду? У западном граду Мириди (Mérida), владин званичник на јавном скупу представља Закон о комуналним саветима са свим ентузијазмом једног водитеља телевизијског шоуа. У публици, мору прочавезовских црвених, избија аплауз. Пар посматрача стоје покуњено и немо по страни. А у Каракасу, у сиромашном прочавезовском крају 23 de Enero, нови комунални савет одржава своје уводне изборе. Огромна бетонска граðевина у којој се налазе људи из савета окречена је знаковима који позивају људе да гласају. Пре избора, кандидат признаје да је приоритет савета већ постављен: поправити покварене лифтове у згради. Убрзо након тога савет се пријавио за добијање новца за лифтове. У оба ова случаја, постоји мало простора за неслагање. У Мириди подразумева се да су комунални савети прочавезовски. У 23 de Eneru одлуке савета унапред су одређене, првенствено за јавне скупове. Није изненађујуће што се критичари жале што савети намећу прочавезовске идеје и потискују неслагања. Ово, наравно, није увек случај. Неки савети формирали су се у античавешким крајевима а одлуке се често мењају на јавним скуповима. Какогод, савети се сусрећу са озбиљним изазовом неслагања: како се односити према
истински различитим интересима и мишљењима. Влада је већ представила једно једнострано решење за овај изазов: направити тако мала и затворена партиципативна тела која би ретко доживела велика неслагања. С обзиром на то да се савети обично састоје само од пар хиљада породица унутар неколико блокова, њихови чланови теже да буду социоекономски, демографски и политички слични. Пошто мештани одлучују о границама свог сопственог савета, они сами могу да изаберу групе сличномишљеника.
Савети на овај начин стварају оно што су политички научници звали "унитарне демократије": релативно хомогене групе које доносе одлуке засноване на заједничким интересима. Није да се неслагања нужно боље решавају у унитарним демократијама, већ мање су шансе да се појаве. Ако је члановима савета 23 de Enero очигледно потребан нови лифт, због њихове заједничке ситуације и интереса, можда је у њиховом најбољем
интересу да иду ка набавци лифта без превеликог трошења времена и енергије на расправе о томе. Када се савети унутар себе сложе, они углавном избегавају венецуеланске усијане политичке и класне конфликте. Савети почињу да се носе са овим неслагањима преговарањем на малим окупљањима, саветима квартова и током процеса општинског партиципативног стварања буџета. У пракси, ипак, већина градова још увек нема савете квартова ни партиципативне буџете и остаје нејасно како би ова унакрсна сарадња савета требало да ради. На крају крајева, ови форуми мораће да се директније
позабаве антагонистичким неслагањима, да их приме к знању, прошире и трансформишу у уљудну дискусију.

Локална контрола и заједничко добро

Само пар минута на њиховом састанку, три добростојеће жене из Санта Роса де Лиме стежу песнице и на ивици су вриска. Срећни објект њихове пажње је градски члан савета њиховог предграђа општине у Каракасу. Желе од њега да заустави изградњу предложене двадесетпетоспратне стамбене зграде у њиховом нижеразредном стамбеном крају, тврдећи да би то искварило карактер њихове заједнице. Члан савета објашњава да су граду потребне нове зграде које би изашле у сусрет све бројнијим потребама за решавањем стамбеног питања, али су жене и даље непоколебљиво биле против тога. Када је члан савета одбио да се предомисли, једна од жена му каже: "Ово желе људи из краја и, као што то каже закон, морате то да поштујете". Захваљујући Закону о комуналним саветима, ове жене имају легитимнији аргумент. Оне представљају комунални савет у Санта Роса де Лими, који је одлучио да се супротстави грађењу нове стамбене зграде. Оне могу да тврде да по закону причају у име демократске воље заједнице. Ако град има мањак станова и комунални савет одлучи да се противи новим стамбеним плановима, колико је демократска одлука савета? Да ли је НУМДизам (Не у мом дворишту) усаглашљив са демократијом? Шта се догоди уколико одлуке суседства нису у најбољем интересу града и ширег друштва? Шта се догоди уколико се одлуке суседства сукобе са претходно донешеном одлуком виших нивоа владе? Раздор у Санта Роси де Лими илуструје изазов пред којим се налази федерализам: како интегрисати и уравнотежити
локалне, градске, државне и националне интересе. Комунални савети повезани су углавном са нацијом. Они се пријављују за финансирање које долази директно из
Каракаса и националне агенције одређују смернице финансирања. Критичари су упозорили да заобилажење држава и општина води ка свемоћној централизованој држави. Као што
градоначелник Chacaoa, богате општине у Каракасу, каже: "Дешава се да се сва власт концентрише у председничким рукама, а не у комуналним саветима". Комунални савети не могу да избегну средње нивое владе. Ако савети саграде пут или уграде водоводне
цеви, мора то да ураде широм града. Град и државне владе обезбеђују рекламу и техничку помоћ саветима и њихови пројекти често утичу на градске ствари. Један савет, на пример, предложио је општински референдум за смену градоначелника. У међувремену, финансирање комуналних савета директно иде на уштрб финансија које иду
граду. Истраживалачка група на Monteávila Универзитету предложила је да се путем "народног федерализма" интегришу различити нивои владе. Њен план позива на "државу у којој је регионална аутономија јака а централна држава слаба али координишућа", са фокусом на оснаживање grassroots група у заједници. Овај приступ би
партиципативну демократију као систем комуналних савета редефинисао у систем партиципације више нивоа.

Колико правила би требало да буде?

У Андима, комунални савет Los Camellones стекао је велику репутацију. Лоциран у туристичкој долини близу Ел Пахонала, настао је пре доношења Закона о комуналним саветима и ускоро је развио активно чланство. Савет је одлучио да као свој први пројекат направи информативни и културни центар и одмах се пријавио за финансије и почео да обезбеðује материјал. Проблем је, ипак, у томе што већина мештана има
друге приоритете као што је канализациони систем, водоводни систем и улично осветљење. Као што то каже Teddy Marcano из Ел Пахонала, Los Camellonesa састоји се
углавном од сиромашних фармера, али мања група специјалиста за туризам загосподарила је саветом. Мариа Габриела, портпарол Los Camellonesa, каже: "Наравно, заједница има друге приоритете него што је инфо центар, али са 30 милиона боливара нисмо могли да изађемо у сусрет многим њиховим потребама а могли смо да направимо инфо центар. Када се конфликти као што је овај појаве", рекла је узгред, "ми само слушамо, расправљамо, а затим гласамо". Los Camellones и други савети били су великим делом обликовани правилима наметнутим одозго. Да ли постоји превише или премало правила предмет је расправе. Неки људи сматрају запетљане изборне процедуре, управне
структуре и финансијске инструменте, чије постојање захтева закон, сувише ограничавајућима. Као што каже Мигуел Гонзалес Марегот: "Закони су сувише ригидни. Да би формирали комунални савет морате да их прекршите. Дизајнери нису знали како ствари заиста функционишу у пракси". Финансије ограничене на 30 милиона боливара (14.000$), на пример, сувише су мале да би се задовољила већина потреба у Los Camellonesu и другде. Други кажу да су правила недовољна и нејасна и да доводе до конфузије и неједнакости. На пример, ако постоје два комшилука исте величине, један се може поделити на четири савета да би примио четири пута више новца од других. Не постоје званични критеријуми за финансирање пројекта и смернице за начине како би савети требало да доносе одлуке. У Los Camellonesu, недостатак правила за доношење одлука могло би да помогне специјализантима за туризам да доминирају над дебатама и
изгурају остварење сопствених приоритета. Ови проблеми откривају изазов правила: како
успоставити равнотежу између премало и превише универзалних правила. Што је систем комплекснији, правила су неопходнија. У националном политичком систему, правила
су суштинска за одржавање поштене равнотеже између различитих интереса. Али колико би детаљна правила требало да буду? Ко их пише? Како би могла бити измењена? Колико
често и од стране кога? Колико би савети требало да буду флексибилни при примени ових правила? Можда не постоји пакет одговора на ова питања. Савети су експерименти који се одвијају међу ширим политичким променама, па се њихова стварност обично
мења брже него закони. Ово не значи да закони или савети у свом корену садрже грешку, већ можда само ти велики системи партиципативне демократије по природи захтевају учестало подешавање. Што су правила јаснија и рафинисанија, савети су
поштенији и стабилнији. Пар корака подузето је у овом правцу. Влада расправља о начинима да постојећа правила учини јаснијим и формализује неформална правила. Ако би
правила требало да одрже корак са променљивом стварношћу, мораће да постоји прописнији начин за њихову измену. Критичари су предлагали да сами савети играју већу
улогу у писању и мењању правила, с обзиром на то да они боље познају конкретне проблеме него било ко други.

Придобијање људи да учествују

Комунални савети настали су у великом броју у Венецуели, али не свуда. Једно вече, док је већина људи ишла кући, прегршт људи уместо тога окупило се у центру заједнице у Catia кварту Каракаса. Постер испред најављивао је први састанак за планирање новог
комуналног савета. Људи су лагано улазили унутра, али окупило се само једанаесторо људи. На крају је један од организатора започео свој уводни говор, али је одједном настала забуна. "Комунални савети? Шта је то? Мислио сам да је ово час плесне терапије". Као што се показало, већина људи грешком је дошла на час плесне терапије заказан у исто време. Показали су слабо интересовање за комунални савет упркос подстицајима организатора. Као што је жена објаснила, проблем је једноставан – савет би захтевао превише рада. Национални систем партиципативне демократије захтева веће учешће људи него било који други друштвени покрет или нека друга форма грађанског ангажмана. Венецуеланци свакако учествују у великом броју. Хиљаде заједница, ипак, тек има да покаже више интересовања за организовање комуналних савета. Слаба количина учешћа у многим крајевима поставља изазов одржања збора: како имати што више људи који учествују. Каква врста људи не учествује? Зашто не учествује? Шта је учеснике мотивисало да се прикључе? Када народно учешће није "превише потрошених вечери"? Ова питања подстичу нека много важнија питања: колико учествовање је довољно? Одговор зависи од ситуације, али најмањи збор требало би да буде довољно
велик да учесници представљају различите одлике и интересе становништва. Ако одређени тип људи није једнако или адекватно представљен, присуство је недовољно. Венецуеланска влада и комунални савети демонстрирали су неколико начина да охрабре (и у неким случајевима обесхрабре) учествовање људи. Прво, Каракас је доделио значајну власт директно комуналним саветима. Драж самоуправљања привлачи велики
број људи. Влада је такође обезбедила директне позитивне подстреке за учешће људи. Најочигледнији је новац. Много људи се прикључује, јер могу да нађу финансије за
побољшање свог суседства, али само уколико формирају савет. С обзиром на то да су савети тако мали, било која особа може да има значајан утицај на избор пројекта који
ће се развијати. Очигледно влада може да даје новац само ако га има и у овом смислу Венецуела је привилегованија него друге земље. Још један подстрек је оно што један
античавезовски бирократа подругљиво назива "piñata žurka” – спектакуларне јавне догађаје у којима влада даје новац. У Венецуели то су Gabinetes Móviles током којих Чавез и други званичници додељују финансије за пројекте савета. Ови статусни догађаји привлаче медијску пажњу и подстичу јавно интересовање. А такође и дају
подстрека разочарању, с обзиром на то да их скептици повезују са клијентелизмом и сопственим уским интересом. Често савети привуку људе тако што своја окупљања направе забавним. Неки од продуктивнијих савета на својим скуповима комбинују музику, храну и забаву. Ове ефективне журке у блоку трансформишу једну тежу страну учествовања (заморне састанке) у корисну страну (провод). Други савети имају формалније догађаје којима доминирају дугачки говори. На крају влада покушава да редукује препреке учествовању. С обзиром на то да су савети тако локални, трошкови транспортације и времена потребног за учествовање су мањи. Још један приступ је чак још амбициознији – стварање слободног времена људима тако што им учествовање постаје део њиховог посла. Како је то потпредседник Мота објаснио: "Морамо да обезбедимо да послодавци на неколико сати недељно пусте запошљеног са посла уколико ови учествују у
комуналним саветима. Ово би могла да координише држава, као неку врсту сервиса заједнице". Такав програм би посебно могао да повећа учешће запошљених стручњака као што је Мота који признаје да он још увек није имао времена да се прикључи сопственом
комуналном савету. Венецуелански комунални савети још увек су у развитку, али до сада резултати су обећавајући. Хиљаде заједница мобилише се као никада до сада искоришћавајући предност своје новостечене власти да одлучују о владиним трошковима и мерама. Током тог процеса комунални савети подстакли су главне изазове демократској
партиципацији: како одлучити у чему људи треба да учествују, како се носити са озбиљним неслагањима, како интегрисати различите нивое владе, колико правила имати и како привући што више људи да учествује. Шта ће настати од комуналних савета? Као што
неки критичари упозоравају, можда ће они углавном постати алатка за учвршћивање Чавезове контроле. Или би могли да власт преузму на себе, али без трансформисања остатка венецуеланске владе. Или ће можда свакако створити национални политички систем партиципативне демократије. Судбина комуналних савета веома је под знаком питања. Ако се Чавезова стара гарда одржи на власти, савети би могли остати веома партиципативни пратиоци централне државе. Неки од нових владиних министара, ипак,
жељни су да повећају власт комуналних савета на уштрб старих политичких структура, као што су град и државне владе. Иако је Чавез недавно реизабран од стране велике већине, опозиција је освојила трећину гласова и постаје укључена у комуналне савете. Ако опозиционе групе наставе своје васкрсавање, могли би да искористе савете као полугу за освајање политичке власти у влади. Знак успеха је да комунални савети такође живе сопственим животом. Активисти савета и grassroots покрети захтевају веће одлучивање над питањима финансирања савета, правила и власти. Ако они могу да трансформишу ове захтеве у нове политичке структуре и процесе, комунални савети могу свакако да преосмисле владавину народа.

Џош Лернер већ више година ради на партиципативном стварању буџета. Такође је проводио време и радио у Бразилу и Аргентини."

Ово је текст из "З Магазина".

Read more...

Моја музика: Ману Чао (Мано Негра) - Анти-глобализам

Ману Чао је рођен 1961.-ве године у породици шпанских емиграната, који су били активистички настројени, у Паризу. Деда му је био осуђен на смрт за време Франковог режима у Шпанији, а родитељи су му пред режимом побегли у Француску. Мајка му је Баскијка, а отац, Рамон, познати писац, је из Галиције. Ману Чао, његов брат Антуан и рођак Сантјаго Касариего основали су 1987.-ме године етно-панк групу "Мано Негра". Група је добила име по тајној андалузијској анархистичкој организацији с краја 19.-ог века. Ману Чао је левичар и анти-глобалистички активиста. После распада групе "Мано Негра", Ману Чао је снимио свој први самостални албум "Clandestino" ("Избеглица"), који је посветио вођи Запатиста поткоманданту Маркосу. Иначе, Ману Чао је лични пријатељ поткоманданта Маркоса и отворено финансијски подржава Запатисте. На албуму "Clandestino" Ману Чао се, углавном, бави проблемима илегалних емиграната. Ману Чао је активан и у процесу буђења левице у земљама Јужне Америке. Тако се 2005.-те године са тадашњим боливијским председничким кандидатом Евом Моралесом, Емиром Кустурицом, који је тада снимао документарни филм о Дијегу Марадони и самим Марадоном посебним возом довезао у аргентински град Мар Дел Плата где се одржавао амерички самит и учествовао у масовним демонстрацијама које су се завршиле крвавим сукобима полиције и демонстраната. Ману Чао, такође, подржава, председника Венецуеле Уга Чавеза. Већина светских медија посматра Ману Чаоа као безопасног веселог активисту који необично енергично тражи правду у неправедном свету и често га трпа у кош такозваних "world music" музичара. Ево шта о томе каже сам Ману Чао: "Само ме немојте звати лидером, јер лидери постају корумпирани и немојте ме звати "world music" музичарем, јер је то неоколонијални израз који Британци и Американци воле да користе за музику која није на енглеском језику."

Браћо и сестре, Ману Чао!


Clandestino


Bongo Bong


Mentira...


Politik Kills


Rainin in paradize


Me Gustas Tu


Mala Vida


Machine Gun

Read more...

Служење потребитима: Контра-удар самоуправљања у Аргентини!

Дошло је време да се покаже да радници могу сами да се организују и да преузму одговорност за вођење фабрика у којима раде да би својим радом зарадили новац од кога би могли да издржавају своје породице. Нема потребе за приватизацијом, нема потребе за искоришћавањем рада радника присвајањем вишка вредности. Ја сам већ писао о фабрици "Занон" у Аргентини и ево сада новог текста о њој из "З Магазина":

"Зенон

Стварање класне свести путем самоуправљања

Мари Тригона


Аргентинске фабрике којима управљају радници представљају радницима широм света доказ да могу боље да управљају фабриком без шефа или власника. Нови феномен запошљених који преузимају своја радна места почео је 2000. године и постао снажнији док се Аргентина суочавала са најгором економском кризом 2001. године. Широм земље, хиљаде фабрика је затворено и милион људи током последњих година остало је без посла.

Као највећа опорављена фабрика у Аргентини, окупирана још од 2001. године, Зенон фабрика за керамику у патагонијској области Neuquén сада запошљава 470 радника. Приближно 180 опорављених предузећа која сада послују обезбеђује послове за више од 10.000 аргентинских радника. Зенон искуство редефинисало је основу производње: без радника газде не могу да управљају послом; без газда радници то могу боље. Иако су
ова искуства приморана да егзистирају унутар капиталистичког тржишта, она стварају
визију нове радничке културе.

Дугорочни захтев у Зенону је национална експропријација под радничком контролом. Ипак, радници су тамо водили паралелну борбу на савезном суду да правно признају
ФАСИНПАТ ("Фабрика без газде") задругу. Спровели су бројне политичке акције да притисну судове да легализују задругу. Влада је одговорила насилно, користећи различите тактике да истера раднике из фабрике. Пет пута је покушала да их избаци уз помоћ полиције. 8. априла 2003, током најскоријег покушаја избацивања, преко 5.000
чланова заједнице из Neuquén-а дошло је да брани фабрике.

У октобру 2005, ФАСИНПАТ је добио судску парницу, вршећи притисак на савезне судове да га признају као легално тело са правом на једногодишње управљање задругом. Како се ближило истицање октобарског рока, радничка скупштина изгласала је интензивирање акција и напора заједнице. 20. октобра 2006. радници су извојевали дуготрајну правну битку за признавање ФАСИНПАТ-а на савезном нивоу.

Аргентинска радничка класа прославила је привремену победу радника Зенона. Са правно решеним статусом, ФАСИНПАТ може да се концентрише на планирање производње, побољшање радних услова и реализовање пројеката заједнице. Као део ове прославе, задруга је позвала друге раднике да посете Зенон како би научили да и они, такође, могу да функционишу без шефа или власника. Радничка скупштина дошла је до закључка да је сада у позицији да поучи друге о својих четири и по година функционисања по самоуправним принципима.

Радници у Зенону изграђују националну мрежу солидарности која одржава покрет. Радници Зенона обично путују широм земље како би пружили подршку широком поретку
радничких конфликата. Као део ове иницијативе, неколико ФАСИНПАТ представника пропутовало је кроз предграђа Буенос Ајреса, држећи говоре и састајући се са локалним
радничким организацијама. Другачије од обичних политичких митинга, ови се састанци фокусирају на стварање класне свести и узајамне солидарности међу организацијама заснованим на класној борби.

Јавни и фабрички радници који живе и организују се у северним предграђима Буенос Ајреса посећују ове састанке како би у Зенону научили самоуправљање. Радници Зенона истичу да није само њихова производња самоуправна, већ да самоуправљају и својим локалним синдикатом керамичара.

Фраза "самоуправљање" која је потекла из шпанског концепта аутогестион, значи да заједница или група доноси сопствене одлуке, посебно одлуке о планирању и управљању.
Радници Зенона покрећу нови систем организације, у послу у којем радници учествују у доношењу свих одлука.

Борба у Зенону није почела преузимањем фабрике 2001. године. Покрет погонских радника касне 1998. године победио је на синдикалним представничким изборима
унутар фабрике, смењујући делегате старог синдиката који је био везан за бирократију и послодавце. 2000. године делегати из покрета обичних људи победили су на регионалним изборима Neuquén-ског синдиката керамичара. Недавно, скупштина синдиката Neuquén-ских керамичара изгласала је нови синдикални статут, оживевши демократске
принципе и смернице за синдикат.

Аргентина је присуствовала повратку борбе унутар радног места, користећи за своје ослобођење историјска средства радничке класе: директну демократију, штрајк, саботажу, преузимање фабрика. Аргентинске радничке борбе у подземној железници Буенос Ајреса, јавним болницама, јавним универзитетима, банкарском сектору, и опорављеним предузећима резултирале су новим визијама и победама радничке класе. Данас су радници организовали унутарње комисије које функционишу аутономно од традиционалних синдиката како би захтевали плате од којих се може живети и
побољшали друштвене околности.

Радничке организације широм Латинске Америке доказују да се могу организовати ефектно и демократски. Аргентински радници у подземној железници заједно са
запошљенима у јавним медицинским установама, учитељима у јавним школама, телекомуникационим радницима, железничарима и незапошљеним радничким организацијама, формирали су коалицију grass-roots радничких организација: Movimiento Intersindical Clasista (MIC, или Покрет Коалиције Синдиката за Класну Борбу). MIC ради на координисању радника који се боре широм Аргентине. 14. принцип MIC-а објављује посвећеност демократском организовању и јединству међу радницима који се боре против
експлоатације. Радници који учествују у овој коалицији дефинишу себе као класно засноване, супротстављене и критичке према синдикалној бирократији. Ова коалиција иде и ка стварању дугорочне синдикалне школе у Буенос Ајресу. MIC-ов први едукациони курс фокусирао се на стратегије компаније за флексибилне радничке стандарде и
синдикате.

Три Зенон радника 12. августа посетила су синдикални простор за организовање у области регије Буенос Ајреса по имену Сан Мигуел, 30 километара северно од Буенос
Ајреса. Радници који су били отпуштени због својих активности око синдикалног
организовања у неколико различитих фабрика, укључујући и Pepsi компанију, Snacks и Jabon Federal (северноамеричка хемијска компанија) присуствовали су догађају.
Представници Зенона са неких 100 локалних радника поделили су своје искуство
у грађењу класне свести кроз самоуправљање.

Савези радничке класе

Омар Виљабланка радио је у фабрици девет година. Недавно се пребацио из фабричког погона за производњу керамичких плочица у ФАСИНПАТ-ову комисију за штампу, где координише све, од саопштења за штампу па до ученичких посета фабрици. Један од кључева за успех Зенона био је укључивање радничке борбе у заједницу. Поред производње керамике, фабрика се посветила пројектима као што су донирање керамике
комуналним центрима, стварању кућа за породице из радничке класе, угошћавању студентских путовања и штампању керамичког алфабета за школе.

Зенон је постао оно што је данас јер су радници опоравили фабрички унутрашњи трговински синдикат. Да нисмо освојили синдикат, Зенон не би функционисао под радничком контролом. Радници Зенона научили су из лекција унутрашњег синдиката и
слушајући раднике из других фабрика. Било је потребно пуно рада да би се превазишли страхови. Било је потребно пуно рада да би се пресекла пупчана врпца која их је спајала за шефове. Нити један радник Зенона 2001. године није имао идеју о преузимању
фабрике и покретању производње. Грађење чврстог ослонца, размењивање стратегије и дискутовање је оно што нам је омогућило да дођемо до ФАСИНПАТ-ових постигнућа.

Свака акција предузета у Зенону разматрана је на скупштини. Чињеница да се не оглушавамо о директиве изгласане на скупштини је оно што нас доводи до онога где смо данас. Постоје радници пријатељи који су учествовали у синдикату керамичара који смо опоравили 1998. године. Али данас они више не раде са нама јер су се продали шефовима и управи. За раднике који су издали своје пријатеље раднике нема места у нашој фабрици.

У фабрици имамо различите идеологије и начине мишљења, али имамо заједнички циљ: да бранимо наше послове и наставимо са радничком контролом унутар фабрике. Ово је примарни циљ за 260 радника који су окупирали фабрику и 480 радника који сада раде
у фабрици. Објашњавамо сваком новом раднику како смо замислили радничко самоуправљање у Зенону. Оријентишемо их у нашим циљевима и упознајемо их с чињеницом да рад у Зенону није обичан посао. Рад у Зенону није ограничен само на улагање
осам сати свог радног времена и одлазак кући. Морамо такође и да се боримо. Нећемо стати док не остваримо свој циљ: дефинитивну експропријацију и национализацију Зенона под радничком контролом.

Знамо ко су наши непријатељи: влада и судије, јер су они ударили на раднике. Једини савезници које имамо су радници, опорављено делегатско тело и борбени синдикати који искрено бране раднике као нпр. CGT [Национална конфедерација рада, национални синдикални центар] а не синдикати који су нас издали. Наши савезници су радници из Jabon Federal, подземне железнице Буенос Ајреса, БАУЕН хотела, и осталих опорављених предузећа. Део наше борбе је изградња савеза и промовисање наших конфликата. У октобру, имамо важну борбу, а циљ је дефинитивна експропријација за чије остварење
смо се борили пет година.

Виљабланка је изјавио да су радници Зенона недавно инаугурисали дом који су изградили за породицу која је свој дом изгубила у пожару. Рекао је да су радници, савладани емоцијама, плакали на инаугурацији због обезбеђивања решења за радничку
класу. Суседство има само један луксуз: цркву. Нема поплочаних улица, гасовода или здравствених клиника. Закључио је рекавши да влада не жели да реши неједнакост: радници мора да реше свој сопствени проблем независно од државе, политичких партија или институција.

Синдикално организовање

Карлос Виљамонте има за собом дугу историју у Зенон фабрици, иако има само 35 година. Учествовао је у напорима да се за обичне раднике освоји место у синдикату, организујући се тајно касних деведесетих. Иако има доста искуства у организовању и партиципацији у генералним скупштинама у својој фабрици, пре говора у Сан Мигулеу
није се обраћао групама радника на јавним догађајима.

Радио сам у фабрици 17 година у погону за пећ. То је био мој први посао. Био сам тамо још од кад смо освојили унутрашњи синдикат и поносан сам што могу да кажем да сам овде од самог почетка. Било је веома тешко освојити унутрашњи синдикат у фабрици
јер смо то морали да радимо тајно. Компанија је имала врло репресиван систем. Нису дозвољавали да идете у друге секторе, да причате са колегама радницима или да користите тоалет. Много пута смо морали да комуницирамо размењивањем цедуљица
под столом у кафетерији или идући кроз сваки сектор одређујући тајно време и место за сусрет. Нашли смо начин да избегнемо контролу од стране шефа и бирократског синдиката.

Када сам почео да радим у Зенону, никада нисам помислио да ћу имати одговорност заједно са групом радника који воде фабрику. Нисмо напречац донели одлуку да преузмемо фабрику. Околности су нас натерале да донесемо одлуку. Док смо месецима
камповали изван фабрике, развили смо везе са заједницом и другим групама радника. Судија је пресудио да смо могли да продамо залихе које су преостале од фабричког затварања. Када смо продали све залихе нису нам остали никакви ресурси. Тражење
солидарности на улици нас је замарало. Рачуни су само пристизали а није било начина да их платимо. Нисам могао да објасним ћерци, која је тада имала 10 година, да је њен отац остао без посла и да чека шефа да се врати.

Када су залихе исцрпене, одржали смо скупштину. Одлучили смо једногласно да окупирамо фабрику и покренемо производњу. Ушли смо унутра и лагано почели с радом. Првог месеца произвели смо 20.000 квадратних метара црепа. Данас, производимо преко 400.000 квадратних метара. Одувек смо имали подршку заједнице.

Док смо камповали, људи из заједнице су нам доносили храну и донирали новац у наш штрајкачки фонд. Чак су и затвореници из затвора лоцираног иза Зенона изразили солидарност с нама донирајући своје следовање хране Зенон радницима. Након овог конфликта постао сам зрелији.

Када завршимо с експропријацијом фабрике, наша се борба ту неће завршити. Дан сваког радника Зенона завршава се борбом за наш главни циљ: да радници преузму контролу над сопственом судбином тако да нема искључења или маргинализације. Свако би требало да има право да ради и доноси хлеб у свој дом.

Зенон: лабораторија за радничке снове

Многи радници Зенона имали су прилику да путују у иностранство и тамо пренесу своје искуство. Радници у Италији, Немачкој и Шпанији експериментишући у радничким задружним моделима су се жељно сусрели са радницима Зенона да би разменили информације и стратегије. Синдикати и друштвене организације у Европи изразили су солидарност с наставком рада ФАСИНПАТ-а. У марту ове године, Шпанска национална конфедерација рада (CGT), анархистички синдикат, фабрици је донирала аутобус за превоз радника.

Алехандро Куирога, радник Зенона који је прошле године путовао у Италију, истакао је да је статут демократског синдиката фундаменталан за радничке ослободилачке борбе. Синдикат Neuquén керамичара је прошле године гласао у корист новог статута, којег Зенонове новине Nuestra Lucha сматрају заслужним за револуционисање синдиката. Под новим статутом, синдикални делегати и обични радници плаћени су истом платом, генерална скупштина је владајући орган, а придруживање је добровољно, уз плаћање чланарине.

Раднички сан се трансформирао у оно што је ФАСИНПАТ данас (фабрика без шефа). То је била радикална и значајна промена за обичног радника. Касних деведесетих националне и
провинцијалне владе спроводиле су политику која је отуђила раднике. Много пута радници нису вољни да се боре, уче, оспособљавају, размишљају о правима која имамо и размењују знања. 1998. године, када је унутрашња комисија освојила унутрашњи синдикат, почели смо да преиспитујемо синдикални статут за фабрику. Стари бирократски
синдикат у фабрици није размењивао било какве информације са радницима. Почели смо да откривамо своја права за која нисмо ни знали да их имамо. Открили смо статут који је био архивиран и којег су шефови уз помоћ делегата старог синдиката сакрили од радника. Нови унутрашњи синдикат поделио је све ове информације са радницима. Тако смо окупили раднике: постали су мотивисанији и почели су да преиспитују рад компаније
и разговарали су о новим облицима организовања. Имали смо пуно успеха са синдикалним вођством које је било јако, представничко и шаренолико. Овај синдикат обичних радника у фабрици дао нам је снагу да победимо на регионалним синдикалним изборима
2000. године.

Још од 1998. године борили смо се против плана Зенон предузећа да затвори фабрику у складу са владином политиком. План Луиса Зенона је био да отпусти раднике, затвори фабрику и поново је отвори са новим радницима и новим флексибилним радним стандардима. Надао се да ће када радници буду отпуштени, сваки радник или радница отићи својим путем, да се запосли на другом месту. А када фабрика буде поново отворена, он би наметнуо нове радне услове са мањим платама, непоузданим радним статусом и већим бројем радних обавеза.

У октобру 2001. суочили смо се са одложеним исплаћивањима плата, а затим и са масовним отпуштањима у новембру. Увек смо знали да борба није лака. Имали смо снажно вођство и подршку радника. Скоро сви оригинални Зенон радници окупирали су фабрику, изузимајући 40 радника из вођства старог бирократског синдиката. Број радника је са 256 нарастао до данашње цифре од 480 активних радника: то је нешто на шта смо поносни.

Ми нудимо огромну промену у начину управљања фабриком. Фабрика је у нашим рукама, и морамо да је одржимо у раду. Доказујемо да је наш пројекат радника који управљају
фабриком одржив и склон побољшању. Многе чињенице доказују да смо у стању да постигнемо оно што газде нису могле: стварање послова, повећање производње и побољшање односа између радника у фабрици и заједнице. Изградили смо нове друштвене односе у фабрици. Изградили смо савезе са универзитетима, синдикатима и незапосленим
радничким организацијама. Ово није изоловано искуство или луда идеја којом се занела група људи. Зенон је конкретно искуство које је група радника покренула. Многи људи
говоре о Зенону као о лабораторији за експериментисање са радничким сновима. Након пет година, ово није само лабораторија: ми показујемо економску алтернативу ономе што нам нуди капиталистички модел. То је нешто за шта сам ја мислио да неће функционисати, и поносан сам што функционише. Радници широм света гледају на оно што
су радници у Патагонији остварили. Гледају на ФАСИНПАТ као модел који би да копирају у сопственим земљама. Очигледно, ово је последица класне солидарности, с обзиром на то да знамо ко су нам непријатељи, како да се организујемо против њега и ојачамо
наше борбе. Не ради се само о томе да знамо одакле наш непријатељ долази, већ и о стварању заједничких стратегија за одбрану радничке класе.

Мари Тригона (Marie Trigona) је ауторка и преводилац. Живи у Буенос Ајресу. Део је Grupo Alavio, филмског колектива. Можете јој писати на mtrigona@msn.com. За више информација о Зенон фабрици посетите www.obrerosdezanon.org и www.agoratv.org."

Read more...

Лицем ка истоку: Кина

И-Кинг
XXV - VI в. пре Хр.

Из књиге преображаја

Смисао се јавља у знаку Зачетника.
Испуњава у знаку Благог.
Допушта да се сагледа у знаку Привидног.
Натерује на служење у знаку Мајке.
Обрадује у знаку Ведрог.
Бори се у знаку Дејства.
Задаје труда у знаку Бездана.
Завршава у знаку Мирноће.

Сва се бића појављују у знаку Зачетника.
Знак Зачетника је на Истоку.
Испуњавају се у знаку Благог.
Знак Благог је на Југоистоку.
Потпуноћа значи да се сва бића појављују
чиста и потпуна.
Знак Привидног значи светлост.
Зато могу бића да се сагледају.
То је знак Југа.
Знак Зачетог значи земљу.
Она се брине да сва бића исхрани.
Зато пише: натерује на служење у
знаку Мајке.
Знак Ведрог значи средину јесени, којој се
сва бића радују.
Зато пише: обрадује у знаку Ведрог.
Бори се у знаку Дејства, јер знак Дејства
је на Северозападу, где се мрачно и светло
луче.
Знак Бездана значи воду.
Тај знак је потпуно у Северу, у знаку
Напора, коме сва бића иду.
Зато пише: задаје труда у знаку Безданог.
Мирноћа је знак Североистока, где се
завршава свих бића почетак и завршетак.
Зато пише: завршава у знаку Мирноће.

...

Лао-Це: Тао-Те-Кинг
VI в. пре Хр.

Из књиге о смислу и врлини

Најдубљи смисао није смисао, који се даје
замислити.
Име, које се може изрећи, није вечно име.
Без имена, он је порекло неба и земље.
Са именом, он постаје родитељ свих бића.
Зато се смисао може назрети само без ствари.
Са стварима дознаје се само видљиво.

Гледа се за њим и не види се: он је
прозрачно.
Ослушкујемо га и не чујемо: он је нечујно.
Маша се за њим и не дохвата се: он је
бестелесно.
То троје се не да оделити, тако су замршено
и једно.
Површина му није бистра.
Дубина му није мрачна.
Вечно утиче, па ипак му имена нема.
Враћа се у ништа и значи магловито.
Иде му се у сусрет и не види лице.
Прати се и не виде му се леђа.

...

Ко се успне на врх празнине,
биће сасвим тих.
Сва бића процветају и прецветају.
Врате се своме пореклу.
Вратити се своме пореклу значи почивати.
Почивати значи свој удес испунити.
Свој удес испунити значи бити вечан.

...

Што се више чува побожност,
тим више сиромаши народ.
Што више прилике за добит,
тим већа збрка у држави.
Што више људи зна занате,
тим чудноватије ствари искрсну.
Што више закона и одредаба,
тим више лопова и разбојника.
Не уздижу ли се способни,
народ се неће свађати.
Не цене ли се блага необична,
народ неће красти.
Не показује ли се нешто достојно жуди,
народ се неће узнемирити.

Ко друге позна тај је мудар,
Ко себе позна тај је просвећен.
Ко друге победи снажан је.
Ко себе победи јунак је.
Тежити спољашњем је воља.
Ограничити себе је изобиље.
Испунити свој удес значи:
трајати кроз сва времена.
Умрети, а пролазност избећи: то је
Вечност.

...

Има нешто, што све заврши,
што претходи постанку и неба и земље.
Тако тихо.
Тако празно.
Самостално и непроменљиво.
Може се сматрати мајком свих ствари.
Не знам му имена.
Ја га зовем Тао.
И само, јер не налазим речи,
из нужде, назвао бих то нешто:
Велико.

Из књиге "Лирика", поглавље "Антологија кинеске лирике", од Милоша Црњанског.

Read more...

Далека села: Милетићево - родно село мога оца

Почињем серију записа о селима у општини Пландиште, близу Вршца, у Банату. То су мала села, која, углавном, нису толико позната, али историјат ових села је веома занимљив и у њима се откривају судбине људи који су живели своје животе на ивици "великог света који подрхтава на ногама од глине". Иначе, сви записи потичу са радија "Бумбар" из Пландишта за који не знам да ли још увек постоји.

Серију почињем са родним селом мога оца - Милетићевом.


Милетићево

Пустара Рарош није била позната као насељена кроз прошлост све до краја 19 века. По писању Јездимира Марковића крајем 19 века где је данас село Милетићево постојало је насеље Рарош које је за време револуције 1948. године спаљено.

Насеље Рарош било је на бановском путу. По причању старијих људи, написао је Јездимир Марковић, ово насеље је било лепо и велико село у којем су живели Словаци. Остаци села Рароша названи су Рарош-пуста.

Пустаре Рарош и Абазија - око 10 до 12 хиљада катастарских јутара - пре Првог светског рата припадали су мађарског грофу Јенеји Карачонију, које су обрадјивали Хајдучичани. Након рата пустаре су колонизиране добровољцима, али без насеља. Подаци потичу из "Хајдучица измедју 1809. и 1929" (Хајдушица од р. 1809 до р.1929), аутора прф. Михал Рапоша (Мицхал Рапош), објављено у Народном календару 1929.године.

Имање грофа Карачонија граничило се са тадашњим селима Ђерђхаз-данашњом Великом Гредом, Сеченфалвом-Дужинам, Зичидорфом-Пландиштем, Ујфалом-Марковићем и румунским селима Партошем, Соком, Банлоком, све до варошице Дете.

Центар економије грофа Карачонија био је у Рарош-пусти. На пустарама је имао своје руководиоце који су се називали Ишпани. Радници са породицама становали су у становима грофа Карачонија на пустари Абазија где је тада живело око 40 породица, на пустари Биосег где је било око 50 породица и на пустари Рит где је било 30 породица. У Рарош-пусти живео је агроном, директор, благајник и књиговођа. Овде је била и основна школа са једним учитељем. Поред тога у Рарош-пусти постојала је и радионица за мајсторе разних струка.

Имање је било лепо уређено, испресецано путевима уз које су били однеговани дрвореди. Тако је према Великој Греди водио пут ораха, према Милетићеву пут јаблана, према Марковићеву пут јасена. Имање је било повезано ускотрачним пругама које су ишле кроз поља. Тим пругама у такозваним "лорама" превожена је летина до најближе железничке станице.

Након Првог светског рата аграрном реформом грофу Јенеју Карачонију одузето је имање. На одузети посед 1920. по Јездимиру Марковићу, а по Феликсу Милекеру 1921. године почело је насељавање првих добровољаца који у се борили за ослобађање Југославије у ратовима 1912. па до 1918. Сваки борац је добио по 5 хектара обрадиве земље. Подељене су пустаре Абазија, Рит и Рарош-пуста, а Топоље је остало неподељено из разлога што се рачунало да ће бити државно добро. Топоље је тада имало млин, огледну економију, риболов и засејана поља пиринџом. Насељавање српских колониста масовно је почело у пролеће 1921. На добијену земљу. колонисти су долазили из Босне, Лике, Кордуна, Херцеговине, Далмације, Срема, Славоније, Санџака, Србије и оптанти из мађарске Батање и Румуније, по народности Срби.

Економија Рарош-пусте експрописана је за изградњу села за добровољце који су добили земљу на пустарама Абазије, Рита, Биосега и Рароша као и на поседу велепоседника у Кривој Бари, односно данашњем Марковићеву.

У септембру 1922. подељени су плацеви за изградњу кућа. За прво време досељеници су смештени установе и штале слуга грофа Карачонија: око 100 породица у Абазији, 50 у Риту и 35 у Кривој Бари. За надзорника колоније Рарош-пусте постављен је 27. 02. 1921. Јездимир Марковић који је по овлашћењима из Закона о аграрној реформи приступио исељавању из станова спахијских слуга за усељавање породица досељеника. Исељавање спахијских слуга, по писању Јездимира Марковића, ишло је врло тешко. Стари становници ових пустара мислили су да је то воља поменутог Марковића па су му на Божић 1922. бацили бомбу у собу, у којој он, на срећу тада није био.

Насеље Рарош ново име добија 1922. године по ондашњем министру за аграрну реформу Крсти Милетићу.

Превоз породица нових насељеника из родног краја био је ослобођен плаћања железници па су доносили читаве куће (дрвене), стоку, инвентар. Из старих крајева дрвене куће су донели Миле Ћалић, Миле Илић, Милош Чикара, Тепавац и други, а прву кућу од дрвета направио је 1922. Милош Чикара у данашњој улици Гаврила Принципа која више не постоји.

"Насељеници приликом досељавања били су и сувише сиромашни, голи, боси, слабу су исхрану имали, са много нејаке деце на сиси. Међу насељеницима постојала је мржња, требало их је сродити, научити на овдашње услове живота и климу, као и исхрану. Били су забринути за тамошњим рођацима, комшијама и пријатељима, тешко су заборављали тамошњу природу. Требало је научити на рад у равничарским пределима јер су они махом сви дошли из брдских крајева.

Овдашњи Срби, то јест стари Банаћани јако су мрзели досељенике као да су им нешто отели, нису им хтели указивати помоћ. Насељеници су оскудевали у храни и намирницама. Нису имали стоке и запрегу за обраду земље, атакође и пољског инвентара. И ону стоку коју су са собом дотерали нису имали за њу смештај. Све ове неприлике су утицале да је народ који је доселио почео да жали за својим крајем, недостајала им је шума, дрва, свеж планински ваздух. Завладало је неповерење о родности ове земље коју су сматрали за црну иловачу и да на њој неће ништа родити. Добровољци који су дошли из Америке даноноћно су пили и картали се, а мало обраћали пажњу раду. У прво време досељеници своју земљу давали да се ради на пола старим Банаћанима, Румунима, Мађараима и Немцима. Настојао сам колико је било у мојим могућностима да им улијем поверење да ће им бити овде боље, саветовао сам их да запну да раде и да не слушају оне бунтовнике који настоје да се врате, написао је Јездимир Марковић у брошури "О постанку села Милетићева" из 1964. године.

Пустара Рарош је припала сеченовској општини (данашње Дужине) након завршетка Првог светског рата. Српска војска је у новембру 1918. ушла у Сеченово, данашње Дужине, 1919. ово насеље се припаја торонталско-тамишкој жупанији, када је и пустара Рарош која је припадала партошкој општини (данашња Румунија), припала сеченовској општини.

Споразумом потписаним 1923. године са Румунијом у састав Југославије ушли су Велики Гај и Марковићево, тадашња Крива Бара. Овим разграничењем изгубљен је велики простор земљишта који је требало да припадне селу Милетићеву. Село је изгубило око 1800 јутара ораница са огледном економијом Топоље. Овим губитком земљишта, по Марковићу, отпало је насељавање још 250 породица.

Село је планирано према старој граници са Румунијом, близу тврдог пута, али померањем државне границе село које је већ било у изградњи, по Марковићу, остало је одвојено од свих комуникација и нашло се у једном забаченом делу.

По подацима Феликса Милекера, Рарош односно Милетићево је 1927. године имало 1015 становника и 200 кућа. Ондашњи атар обухватао је површину од 3851 ланац.

Милетићево се први пут у попису становништва јавило 1931. године и тада је бројало 1344 становника. Највише становника имало је 1948 - 1528. Од тада број се стално смањује. Тако је 1953. године у Милетићеву пописано 1510 становника, 1961 - 1323, 1971. године - 1025 по попису из 1981. Милетићево је имало 811 становника, а по последњем из 1991.године Тај број је смањен за 161 лице и износи 650 становника.

По етничкој структури задње пописне године у Милетићеву највише је живело Срба - 630 у процентима 97,1 посто. Поред Срба, пописано је 8 Македонаца, 7 осталих, 3 Југословена, 1 Румун и 1 Мађар. Слично је било и прве пописне године за ово насеље - 1931. кад је у Милетићеву живело 1336 Срба у процентима 99,41. Од осталих било је 4 Словака, 2 Мађара, 1 Немац и 1 који се изјаснио као остали.

Милетићево је по старости становништва старо насељо. Средња старост становништва 1981. била је 41,1 годину, а 1991. 45,3 година. Индекс старости је све већи, 1981. био је 0,91, а по последњем попису чак 2,13.

Што се тиче школе, ово насеље је има од настанка. Још у Рарош пусти, као што смо већ рекли, постојала је школа са једним учитељем - зграда школе била је у данашњој пошти и нешто ниже, на месту куће Дане Мркобрада.

У Записницима Месног школског одбора у Сеченову наишли смо на податке које говоре да су подизање школе у Милетићеву помогли Државна хипотекарна банка Нови сад и да је на дан 31. децембра 1930. Фонда за подизање школе у Милетићеву имао 17.292 динара. Из истог извора сазнали смо да је школске године 1931/32 било 15 ђака из пустаре Абазија српске народности који су припадали школи у Сеченову, али је предложено да се прикључе школи у Милетићеву где је настава била на државном језику, односно српском.

Нова школа сазидана је 1934/35 а почела је са радом 1939. И данас ова зграда има исту намену. Настава је била организована од 1 до 4 разреда на српском језику. У овом насељу је била и прва нижа гимназија у општини. Школа је престала са радом 1973. године када је, због централизације школства, укинута. Поново се отвара 1986. до четвртог разреда, а налази се у саставу Основне школе "Јован Стерија Поповић" у Великој Греди.

Црква је изграђена 1935. Још 1928. године формиран је Грађевински одбор Српске православне цркве у Милетићеву на чијем челу се налазио Јездимир Марковић, потпредседник био је Стеван Марић, а чланови Јово Кресоја, Миле Радаковић, Бранко Павлица, Дмитар Гутеша, Сава Максимовић - ондашњи учитељ и Јован Пудар као деловођа. Задатак Грађевинског одбора био је прикупљање средстава и потребне документције за изградњу православне цркве. Мештани из ондашње Криве Баре, Сеченова и Милетићева су у кукурузу, житу и новцу помагали подизање новог храма. Градња цркве отпочела је 19. јуна 1934. а камен темељац је освештан на светог Илију, 7. августа исте године. Њену градњу помогли су, поред мештана ова три села и краљ Александар, Министарство пољопривреде, епископ банатски Георгије, Народна скупштина и сенат, Цветковић, Бан и патријарх.

Освештана је 1935. на светог Илију на најсвечанији начин, написао је ондашњи парох Блажо Јовановић, у Летопису СПЦ маргитске парохије, пред око 10.000 гостију из Вршца и целог Баната. Први кум цркве био је Влада Илић, зет грофице Олге Јовановић Дунђерски из Хајдучице, иначе председник општине Града Београда. После освештења, Влада Илић са владиком банатским и осталим угледним гостима отишао је у посету госпођи Дунђерски.

Црква је зидана у византијском стилу, а изнад врата на плочи је писало "Спомен црква Благопочившег Краља Александра и Ујединитеља. Подигоше његови ратни другови на челу са свештеником Блажом Јовановићем 1934/35." Плоча је након Другог светског рата поломљена. Привремени звоник је подигнут 1936. а његову изградњу помогла је грофица Олга Јовановић Дунђерски. Нови звоник је подигнут 1976. по пројекту Живе Трњавчева.

Из записника Црквеног одбора СПЦ у Милетићеву сазнали смо да од 1936. године јереј Георгије Вучковић преузима предавање веронауке у народној школи у Милетићеву, а у народним школама у Кривој Бари и Сеченову обучава школску децу у појању. Од тада је вођен и Летопис парохије у којој је по одлуци Црквеног одбора требала да се нађе цела историја парохије од настанка Милетићева, Криве Баре и Сеченова. Летопис, на жалост, није пронађен.

Први црквени појац био је Вељко Дачић, послужитељ цркве Симо Марјановић, а путари Стеван Марић, Давид Латковић и Макса Дачић.

Матице рођених, крштених и умрлих вођене су од јануара 1936. у СПЦ у Милетићеву.

Године 1935. рођено је укупно 44 беба од чега 27 дечака. Родитељи деце били су углавном ратари, помиње се само један трговац. Годину дана касније рођено је 74 деце, дечака 40. Родитељи су ратари, два трговца, 1 ковач и 1 свештеник. Године 1937. рођено је 59 беба, 1938- 47, 1939 - 44 и пред Други светски рат 1940 - 53 и тако даље.

По протоколу умрлих 1935. је умрло 17, 1936 - 16 лица, 1937 - 24 касније без неких већих одступања у броју. Занимљиви су подаци наведених узрока смрти - највише је умрлих од запаљења плућа, младих и доста деце, затим од грчева у стомаку, грознице и сличног. Ови нам подаци говоре да се у том периоду у насељу веома тешко и сиромашно живело. Већ педесетих година ситуација се мења и све је више умрлих због старости.

И још једна занимљивост. По молби ондашњег управитеља школе дозвољено је да послужитељ школе може звонити у цркви свако јутро ради "обзмане" поласка ђака за школу.

Гробље је на истом месту од настанка насеља. Ограђено је у октобру 1937. Током Другог светског рата из Милетићева већи број мушкараца је одведен у немачко ратно заробљеништво. Већина се вратила 1945/46.

Насеље телефон добија 1950.године када и пошту, струју 1964.г, а асфалтни пут 1966.

Након Другог светског рата изграђен је Дом културе који је сада доста оронуо.

Село је гасифицирано 1988.

Централни водовод је изграђен 2000. године.

Најстарија зграда у селу је зграда поште која је недавно реновирана. Била је власништво грофа Карачонија.

Милетићево има два споменика борцима оба рата у дворишту порте СПЦ. Ово село је имало 220 ратника солунаца добровољаца.

У Милетићеву је изграђено 8 избегличких кућа за 16 породица.

Село се налази у северном делу општине од државне границе са Румунијом 500 метара. Асфалтним путем је повезано са Марковићем (3км) на северу и Банатским Соколцем (5км) на југу.

Лоцирано је у Иланџанској депресији, а апсолутна висинаје 78м. Сличне је надморске висине и целокупни атар.

Атар има облик неправилног трапеза, а правац пружања му је југозапад-североисток. Највећа дужина атара је 5,5км, а највећа ширина 2,5км.

Насеље има типичан четвороугани облик, а све улице се секу под правим углом. Правац пружања насеља је југозапад-североисток. Дужина села је 1400, а ширина 1000 метара. Има девет улица, од којих су 6 дужних и три попречне. Куће припадају панонском типу, али има и оних које одступају од оваквог типа.

У Милетићеву постоје пошта, месна канцеларија, амбуланта и основна школа до четвртог разреда. ИТП "Плантекс" има нижу организациону јединицу која тренутно не ради и ДД "Милетићево" које је у саставу Холдинг компаније "Агробанат". Има две угоститељске радње и четири продавнице. Занатских радионица нема.

Подаци су коришћени из Летописа подунавских области Феликса Милекера, из Географске монографије војвођанских општина мр Лазара Лазића, из брошуре "О постанку села Милетићева" Јездимира Марковића, из Летописа СПЦ маргитске парохије коју је водио парох Блажо Јовановић, из записника Грађевинског одбора СПЦ у Милетићеву и записника Црквеног одбора СПЦ у Милетићеву, из Матица рођених, крштених и умрлих СПЦ у Милетићеву од 1935. до 1948. године.

Read more...

Која је земља била више домаћинска, Краљевина Југославија, социјалистичка Југославија или нова про-западно орјентисана Србија?

Мислим да горња слика све говори. Поредећи социјалистичку Југославију и нову про-западно орјентисану Србију, све предности иду у корист социјалистичке Југославије и њене планске привреде. Приче из 90-тих година прошлог века које су биле лансиране од стране демократски и про-западно орјентисаних политичара да се добар живот у социјалистичкој Југославији заснивао на страним кредитима, падају у воду погледом на горњи графикон. Пре свега треба рећи да су многе земље у свету данас задужене, а ту спадају и западне земље. Па, од чега се живи на западу, него од дугова? Ја живим у Канади нешто више од 8 година и могу да кажем да су многи људи задужени. Куће, станови, кола, летовања, зимовања и друго. Многе од тих ствари људи имају захваљујући задуживању. Дакле, многи узимају кредите и тако живе. Не разумем зашто је онда некима сметала задуженост социјалистичке Југославије.

"Од распада бивше СФРЈ прошло је 17 година, а од тада до данас, земље наследнице направиле су 6,5 пута већи дуг него што су наследиле приликом деобног биланса". Иначе, подаци на горњем графикону су из 2008.-ме године.

Они који су узимали стране кредите за време социјалистичке Југославије, бар су знали како да их употребе за добро народа. Међутим, руководство нове демократске, капиталистичке и про-западно орјентисане Србије, иако се многоструко пута више задужује од социјалистичке Југославије, не зна или неће да тај позајмљени новац употреби за добро народа. Хоћете да узимате стране кредите? Рецимо, добро, али онда обезбедите да народ има користи од тих кредита. Ево шта о томе пише Небојша Катић у свом тексту "Носталгија и дужничка фактографија" у рубрици "Економска политика" на интернет презентацији "Нове српске политичке мисли":

"Лакоћа задуживања последњих година подсећа на веселе седамдесете, када је Југославија радо узимала иностране кредите, када се добро живело, и када је постојала свест да се живи добро – превише добро. Тог осећаја данас нема, иако се Србија задужује више него седамдесетих, а спољни дуг упорно и безнадежно расте (28,4 милијарде долара крајем марта).

Југославија је свој динамични послератни развој делом заснивала на новцу који је стизао са Запада – прво у виду помоћи, а касније и у облику кредита. Крајем шездесетих година, када су југословенски гастарбајтери похрлили у Западну Европу, почеле су пристизати и дознаке из иностранства. Комбиновани прилив иностраног новца омогућавао је да Југославија инвестира, а да при томе не жртвује животни стандард, како су то чиниле остале социјалистичке земље.

Обиље капитала и „мека” кредитна политика створиле су амбијент у коме су се инвестиционе одлуке, често политички инспирисане и усмераване, доносиле олако. Предузећа нису превише бринула о обртним средствима, рачунајући на помоћ банака које су биле претворене у сервис привреде. Циљ је био да се предузећа, без обзира на њихову рентабилност, одржавају „изнад воде”, и то по сваку цену. Губици привреде су били социјализовани кроз банкарски систем и стални инфлаторни притисак је био неминовна последица овакве политике.

Постојала је, међутим, и друга, светлија страна. Део кредита које је Југославија добијала усмераван је за изградњу инфраструктуре, дакле наменски и селективно. Послове су, наравно, обављала домаћа предузећа. Тако се поред изграђене инфраструктуре и нових радних места стицало и искуство које се касније продавало земљама Трећег света.

Део иностраних кредита је кроз банкарски сектор усмераван привреди. Бољи и ефикаснији део привреде се убрзано модернизовао и био је у стању да тржишту (домаћем, понекад и страном) понуди довољно производа – не врхунских, али сасвим солидних. Банке су кредитирале искључиво куповину домаће робе, па је и то помагало да она буде конкурентна, бар на домаћем тржишту.

Економска политика није била либерална, али је (то се данас јасније види) свакако била добра за грађане Југославије. Велики број људи је био запослен, мада се није претрзао од рада. У сваком случају, сиромаштво и очај нису били масовна појава као данас. Држава је обезбеђивала бесплатно школство, здравство, улагала је у културу, војску, неразвијена подручја, а да при томе није ништа продавала. Коначно, тај систем је створио предузећа и друштвено богатство од чије се продаје и данас живи и опстаје. Да није било ратова деведесетих, да се имовина није (транзиционо) продавала у бесцење, стварне размере тих вредност би биле много видљивије.

Србија и данас, као некада, добија финансијску помоћ, има висок прилив девизних дознака, агресивно се задужује, а поврх тога, распродаје све што се може продати. Узалуд. Све мањи број грађана има стални посао, економска криза је континуирана, а осећање живота, чини се с разлогом, све је трагичније. Иако економски систем апсорбује огромне количине иностраног капитала, инвестира се мало. Озбиљних инвестиција у инфраструктуру нема, сем у предизборним обећањима.

Један од важних узрока оваквог стања у вези је и са банкарским системом, начином како он данас функционише, као и његовом власничком структуром. Банке бескомпромисно и искључиво следе сопствени профитни интерес, и то најчешће краткорочни. Камате и провизије у Србији су међу највишим у Европи. Кредити се најрађе усмеравају тамо где банка може зарадити највише (нпр. кеш кредити), и тамо где се повраћај кредита најлакше може осигурати – хипотекарни кредити, хартије од вредности Народне банке итд. На листи приоритета финансирање производних инвестиција, као најризичније, на самом је дну.

Кредитна политика је рационална из угла банкарског сектора, али је погубна за неразвијено друштво. Сви ови трендови су погоршани власничком структуром банака. Стране банке у малој земљи су недодирљиве и могу чинити што им је воља. Природно је да инострани власници банака не осећају одговорност за домаћу економију, али је опасно да финансијски систем мале и неразвијене земље буде доминантно у страном власништву. Банкарство је крвоток привредног система, а не бизнис као „сваки други”. Из социјалистичке крајности у којој је банкарски систем био потпуно подређен интересима привреде, отишло се у другу, још гору.

Нема успешног модела аутономног привредног развоја који су финансирале иностране банке. Нема ни успешног развојног модела без чврсте и стабилне спреге привреде и банкарског сектора – дакле без савеза пословних елита. Ваља подсетити да ова симбиоза није социјалистички изум. Реч је о финансијском моделу који је био у центру немачког и јапанског привредног „чуда”, а на таквом финансијском темељу почивао је и развој југоисточне Азије и Кине. Србија ће тек зажалити што је уништила домаћи банкарски сектор – то није питање носталгије, већ економске фактографије."

Што се тиче живота у старој демократској, капиталистичкој и про-западно орјентисаној Краљевини Југославији, ја мислим да је политика која се водила у оно време била веома слична политици која се води у новој демократској, капиталистичкој и про-западно орјентисаној Србији. Ја сам већ писао на овом свом интернет дневнику о томе, а сада ћу изнети неке нове податке:

- Ипак је од 1919. до 1924. спроведен свеобухватан преображај у структури страних инвестиција, који се заснивао на непосредном учешћу у акционарским друштвима и капиталу банака. Године 1938. било је 51,5% укупног југословенског акцијског капитала у страном власништву, од тога 25% француског, 17% енглеског, 15% америчког, око 11% немачког, а остатак других европских земаља. Највећи удео страног капитала био је у хемијској и машинској индустрији, као и у рударству.

- У међуратном периоду дечји рад се усталио на средњој вредности од око 10% свих запослених, при чему су посебно велики удео имале прехрамбена предузећа, као и фабрике текстила и обуће.

Стално се покушавало да се дечји рад прикрије и представи као шегртовање, што је за предузетнике била најуноснија могућност уштеде трошкова за надницу.

- Нишка инспекција рада је јавила још 1923. да се четвртина предузећа која је од ње добила дозволу налази у лошем или рушевном стању, док још 9% стоји толико лоше да их треба затворити. Под оваквим околностима, није било гарантовано но довољно проветравање, ни грејање. Неретко, због слабе вентилације, горела је отворена жеравица, а проветравању просторија није готовно нигде поклањана довољна пажња. Уз то су радионице биле претрпане особљем. То су биле "обичне рупе, без прозора, без пода, без тавана, без светлости, без зрака...".

Стање није било много боље ни у погледу испуњавања сигурносних техничких захтева у предузећима. Често су радионице биле тако претрпане машинама, "да је често немогуће кретати се између њих". Зупчаници и погонски ремени су радили без заштитног кућишта, тако да је рад био физички опасан по живот особља.

Из свих делова земље стизали су извештаји о неподношљивим хигијенским условима. Многе фабрике су располагале завидном машинском опремом, али нису имале вентилацију, нити санитарне уређаје.

"Многа наша фабрика има и спољашњи изглед и техничку опрему, машинерију, модерне фабрике, али су све без модерних мера за заштиту радничкога здравља, чак и без најобичнијих и најнужнијих... Готово без изузетка оне немају никаквих мера против несразмерно високе или ниске температуре, против прашине, влаге, дима и отровних гасова, против опасности од повреда и професионалних болести...".

У Београду су инспектори 1921. нашли једва педесет предузећа у којима је под чишћен само једном недељно. Све четири српске окружне инспекције нашле су у целој Србији само пет фабричких купаоница.

- Једна београдска радничка породица је 1931. имала просечно 1,5, а две године касније само 1,3 собе на располагању. У неким четвртима становало је шест до осам осова у једној соби.

Године 1935. у Београду 6500 малих станова није одговарало ниједном минималном хигијенском захтеву. Више од 40% радничких четврти је било сувише мрачно, нездраво и пренасељено. У сиротињским четвртима, као што је била Јатаган-мала, преко 84% свих кућа је, према једној анкети, морало да се сврста у групу толико бедних да се беди могло стати у крај само моменталним рушењем колиба.

Чак и у становима фабрике шећера на Чукарици, која је имала дугу традицију, услови су били "испод сваке критике".

"Радници су спавали на поду или на дрвеним креветима, са или без сламарице. Своју прљаву и поцепану одећу, а често и храну, држе испод места за спавање, јер немају где да је сместе. У истим собама су и јели. Разумљиво је да се овде није могла одржавати чистоћа."

О сличном, неподношљивом стању хигијене извешатавају истраживања о здрављу Управе града Београда: 23% радничких станишта подигнуто је на голој земљи, у 48% станова је велика влага, преко 50% је слабо осветљено и лоше проветрено, у 61% спава се и једе у истој просторији, 69% нема никакве санитарне уређаје, 87% је подигнуто од материјала склоног паду. Ово није важило само за периферију већ и за многе делове у центру града."

Сви ови подаци су из студије Мари-Жанин Чалић, које је она користила у одбрани своје дисертације у лето 1992.-ге године на Универзитету у Минхену, а које сам ја нашао у књизи под насловом "Социјална историја Србије 1815-1941", која је издата од стране издавачког предузећа "Цлио", из Београда. Књига има преко 550 страна и бави се, као што и сам наслов каже, социјалном историјом Србије од 1815.-те до 1941.-ве године.

Дакле, у принципу исто као и данас у Србији, демократија, капитализам и про-западна орјентација, то јест беспризорно искоришћавање радника и трпање новца у властите џепове од стране мањине капиталиста и веома лош положај радника, то јест оних који су стварали вишак вредности. Данас је ситуација у Србији нешто боља, али, пре свега, захваљујући тековинама које је остварило друштво социјалне правде за време социјалистичке Југославије, тако да модерни капиталисти не могу баш до те мере да тако лако искоришћавају раднике као за време Краљевине Југославије. А наслушали смо се прича опозиционих вођа из деведесетих година прошлог века о некаквој домаћинској Србији. Ако су они у тим својим причама под домаћинима подразумевали капиталисте који су тако немилосрдно искориштавали раднике, онда су, можда, мислили на куће у којима су живели ти капиталисти, али свакако не на куће и станове у којима су живели радници.

Из свега овога, ја извлачим закључак да је најдомаћинскија између Краљевине Југославије, социјалистичке Југославије и нове демократске, капиталистичке и про-западно орјентисане Србије била социјалистичка Југославија.

Read more...

Ингмар Бергман - "Зимско светло"

Ингмар Бергман је шведски филмски режисер кога многи сматрају за највећег филмског режисера свих времена. На мојој листи најбољих филмова које сам икада гледао, Бергманов филм "Зимско светло" се налази на другом месту, одмах после филма "Андреј Рубљов" Андреја Тарковског. Филм "Зимско светло" је, за мене, најбољи западни филм икада снимљен.

Оно што је Освалд Шпенглер написао у својој књизи "Пропаст запада", Ингмар Бергман је приказао у својим филмовима, а посебно у филму "Зимско светло". Велики Швеђанин је дубоко осећао дух времена који се преламао и кроз њега и његов лични живот и у великом броју својих филмова је приказао тај духовни суноврат Европе. Ингмар Бергман се у великом броју својих филмова бавио људима и њиховим животима. Кроз његове филмове стално провејава дух опадања, религиозне сумње, тешкоће у мушко-женским и људским односима уопште и све је то приказано на један драматичан начин. Посебно место у Бергмановим филмовима заузима болест, физичка и ментална, као последица губитка вере, као последица обездуховљења, болест као резултат и знамење епохе суноврата Европе која се огледа у дезинтеграционим процесима међу људима, где нестају љубав и блискост, где нестаје поверење, а напредују мрак и тама у облику чудовишних политичких, економских и социјалних теорија. Ингмар Бергман у својим филмовима показује праву историју Европе, њену интимну историју. Ингмар Бергман се у својим филмовима бави људском душом и тако доказује да је људска душа вреднија од целог света. И приватни живот Ингмара Бергмана је био пун трзавица. Женио се неколико пута и имао је пуно деце. Пред крај живота се повукао на острво Фаро где је живео сам у својој кући. Као да је желео да се повуче из те опадајуће, онеспокојавајуће Европе. После све те светске славе и гунгуле, желео је да нађе свој мир на острву које је одувек волео, на острву Фаро.

Филм "Зимско светло" је филм о свештенику у малом месту у унутрашњости Шведске, кога глуми сјајни Гунар Бјорнстранд и о жени која га воли, али којој он није у могуђности да узврати љубав, а коју глуми сјајна Ингрид Тулин. Наизглед једноставна прича, али ту управо лежи мајсторство Ингмара Бергмана да од тих наизглед једноставних прича дође до суштине проблема који постоје међу људима у свету. Онима који нису имали прилике да погледају Бергманов филм "Зимско светло", топло препорујучујем да то учине. Филм је диван, глума је фантастична, цела атмосфера у филму је обојена зимским сивилом Шведске, једном речју, филм "Зимско светло" је, за мене, ремек-дело.

Ево два одломка из филма "Зимско светло":

Read more...