Служење потребитима: Комунални савети у Венецуели

"Комунални савети у Венецуели

Може ли 200 породица да радикално измени демократију?

Џош Лернер

Ретко се кошаркашка утакмица тако непосредно такмичила са револуцијом. Овог недељног поподнева у Лас Делишиасу комунални савет заузео је нагнуту асфалтну парцелу која служи и као кошаркашко игралиште и као градски трг. Одмах до импровизоване кошаркашке
утакмице, житељи овог малог предграђа Каракаса, пуног брвнара, бирали су представнике за свој савет. Њихов циљ је да задобију контролу над владиним финансијама. Један од многих гласача поносно је објаснио: "Морали смо на ово да чекамо седам година, али власт коначно бива додељена народу". Од почетка 2006. године хиљаде малих венецуеланских суседства, свако у просеку настањено са 200 породица, организују комуналне савете. Савети су део широких напора да се изгради нов политички систем партиципативне демократије у којој би грађани имали контролу
над одлукама које утичу на њихове животе. Након седам година на власти, влада Хуга Чавеза покренула је савете као "огромне моторе новог доба Револуције", "основну
ћелију будућег друштва" и "суштинску... за револуционарну демократију". Уопштеније говорећи, савети такође служе као огромна лабораторија за експерименте са политичком
партиципацијом. Партиципативну демократију свуда је тешко достићи, а посебно на националном нивоу. До сада је искуство било разноврсно. Савети помажу заједницама да препознају заједничке интересе, да прикупе више новца за основне потребе заједнице и повежу људе из хиљада суседстава. Критике, додуше, тврде да влада експлоатише добровољни рад, игнорише политичка неслагања, подржава локалну демократију на уштрб ширих интереса и да учвршћава централну контролу. Да ли ће комунални савети преживети у узбурканој политичкој клими Венецуеле? Закон о комуналним саветима донет је у априлу 2006, али прича почиње много раније. Осамдесетих је Венецуела започела опсежан процес децентрализације, расписавши изборе за градоначелнике и предајући нове
одговорности локалним владама. Пошто је изабран за председника 1998. године, Чавез је наставио процес децентрализације, али је променио његов карактер. Он је позивао на преношење власти не на локалне владе, већ директно на народне покрете. Ова "народна децентрализација" водила је ка серији експеримената у grassroots демократији. Прво су настали Боливарски кругови, савети суседстава који су званично били аутономни, али често повезани са владом и подржавани од ње. На Чавезов подстицај Боливарски кругови углавном су замењени Изборним борбеним јединицама (ИБЈ), који су мобилисали прочавезовске изборне гласове. Затим је влада покренула Локалне савете за јавно планирање, у којима је грађани, политичари и бирократе требало да на градском нивоу сарађују при препознавању локалних проблема. До 2005. већина Локалних савета за јавно планирање заглибила се у бирократији и њима су руководили политичари, крчећи пут комуналним саветима. Ови нови савети организовани су на много више локалном нивоу; обично се простиру на неколико градских блокова. Они су одговорни за уједињавање grassroots група, стварање планова за развој заједнице, имплементирање пројеката који се тичу локалних потреба и надгледање активности владе и заједнице. Или, речено боливарским правним терминима, они су "манифестација учешћа, изражавања и интеграције различитих организација у заједници, друштвених група и грађана који омогућавају организовано друштво које директно управља друштвеном политиком и пројектима који одговарају на потребе и аспирације заједнице и стварање равноправног и правичног друштва." Закон о комуналним саветима позива савете да одлуче о сопственим географским ограничењима, али да такође прате детаљан низ упутстава. Закон препоручује да сваки градски савет садржи 200-400 породица, сваки сеоски савет макар 20 породица и сваки урођенички макар 10 породица. Све одлуке треба да буду донете на грађанским зборовима на којима би било присутно минимално 10 посто мештана старијих од 15 година. Ови зборови треба да изаберу извршне, финансијске управе и надзорне одборе, баш као и тематске одборе засноване на локалним приоритетима (здравство, образовање, рекреација, земља, безбедност, итд.). Можда је најважније да новац може да уђе у савет и изађе из њега. По закону, савети могу да буду финансирани директно од националних, државних или градских влада, сопственим скупљањем прилога или донацијама. Заузврат, савети могу доделити новчану помоћ пројектима заједнице. Ако формирају заједничку банку са саветима из суседства, такође могу да дају позајмице задругама или за друге активности. У пракси, финансирање зависи више од нахођења владиних вођа него од закона. Савети се могу пријавити за износ до 14.000 долара по пројекту (довољно за скромно поплочавање улице), иако ово ограничење у закону није изричито споменуто. Савети бивају охрабривани да подносе веће предлоге својим градским партиципативним процесима стварања буџета или окружним саветима, једини проблем је тај што они у већини градова још увек не постоје. Упркос томе, финансијски лимит касније је повећан на 28.000 долара за оне који се пријављују по други пут и неки савети су,
према извештајима, добили чак и више. Званично, комунални савети треба да предлоге
пројеката директно пошаљу Председничкој комисији народне власти, која их одобрава уколико су законски валидни. Закон не објашњава ко седи у овој комисији нити
који су критеријуми за финансирање. Комисије су на крају биле попуњене шареном групом владиних вођа, али многи пројекти били су финансирани пре него што се комисија уопште састала. Савети често шаљу пројекте својим општинама да их прво оне прегледају, али некако пројекти бивају одобрени у Каракасу. Новац се затим доставља на медијски пропраћеном спектаклу званом Gabinetes Móviles. Упркос овој конфузији, комунални савети невероватно су популарни. Осам месеци након што је закон донет, по читавој земљи већ је формирано преко 16.000 савета - њих 12.000 добило је финансије за комуналне програме. То је укупно 1 милијарда долара од националног буџета од 53 милијарди долара. Савети су формирали скоро 300 заједничких општинских банака, које су добиле 70 милиона долара за микро зајмове. Влада планира да у 2007. години пребаци још 4 милијарде долара. Захваљујући овим фондовима савети су имплементирали
хиљаде комуналних пројеката као што су асфалтирање, спортски терени, медицински центри и канализациони и водоводни системи. Владини званичници слажу се да су комунални савети основа за нови систем партиципативне демократије, али се не слажу око тога шта то значи. Бивши заменик министра Народног учешћа, Хозе Антонио Мота, предложио је да савети формирају основу политичке пирамиде по ранијим идејама комунизма савета. "Предлози треба да се исфилтрирају кроз комунални савет преко окружних савета, општинских, државних до националних". Друге вође, као што је Карлос Ескара, предложиле су да савети потпуно замене градске и државне владе или да раде паралелно са њима. Ова дебата само је једна од многих контраверзи.

Народно учешће у чему?

У малој фармерској заједници Ел Пахонал, мештани напорно раде да извуку највише од својих комуналних савета. Смештен одмах до туристичке долине у Андима, Ел
Пахонал основао је савет пре него што је усвојен национални закон. Многи од 60 сеоских домова нису имали водовод, није било аутобуских станица на једином оближњем путу и једини контејнер за отпад редовно је био препуњен. Није изненађујуће што је савет одлучио да вода, превоз и отпад буду његови приоритети. Савет се ускоро пријавио и добио новац од владе да уведе нови водоводни систем. Ипак било је довољно новца једино да се плати грађевински материјал и архитекта. Неколико недеља чланови савета носили су камене блокове за нови резервоар и почели су да граде водовод. У међувремену, очистили су простор за нову аутобуску станицу и прикупили довољно додатног новца да купе нови контејнер. Овај тежак рад водио је ка правом напретку у заједници, али да ли народ или влада треба да буду одговорни за изградњу новог водоводног система, аутобуске станице и самог контејнера, уместо да за то буду
задужени незапошљени? Или комунални савети у сваком случају треба да раде на задовољавању основних потреба, на који год начин да могу? Национални систем партиципативне демократије захтева огромно учешће и његову разноврсност. Као резултат тога, савети се суочавају са изазовом компензације: како да одлуче каква врста учешћа треба да буде добровољно народно учешће а шта треба да буде плаћени рад. За Мигуела Гонзалеса Марегота (Miguel González Marregot), јавног критичара комуналних савета, народно учешће треба да значи ангажовање у развијању широких владиних планова: "Комунални савети треба да кажу да нам требају степенице, а не да развијају пројекте за изградњу степеница." Класичне теорије о партиципативној демократији указују на то да учешће треба да се фокусира на доношење политичких одлука, биле оне мале или велике. Када људи примењују владине одлуке, на пример, обављањем јавних радова, тај рад је углавном плаћен. Код комплексних питања, линија која раздваја одлуку од примене може бити збуњујућа. За основне инфраструктурне
пројекте, са друге стране, мануелни рад је очигледно примена. Конкретан добровољни рад може бити значајан елемент народног учешћа, ако мотивише људе да учествују, ствара осећај поноса и аутономије и резултира конкретним побољшањима. У Венецуели, ипак, влада се ваља у новцу а већина добровољаца комуналних савета живи у беди. Ако би земља уобичајено плаћала извођачима за обављање јавних радова, не треба ли и комуналним саветима за исти рад дати једнаку надокнаду? У западном граду Мириди (Mérida), владин званичник на јавном скупу представља Закон о комуналним саветима са свим ентузијазмом једног водитеља телевизијског шоуа. У публици, мору прочавезовских црвених, избија аплауз. Пар посматрача стоје покуњено и немо по страни. А у Каракасу, у сиромашном прочавезовском крају 23 de Enero, нови комунални савет одржава своје уводне изборе. Огромна бетонска граðевина у којој се налазе људи из савета окречена је знаковима који позивају људе да гласају. Пре избора, кандидат признаје да је приоритет савета већ постављен: поправити покварене лифтове у згради. Убрзо након тога савет се пријавио за добијање новца за лифтове. У оба ова случаја, постоји мало простора за неслагање. У Мириди подразумева се да су комунални савети прочавезовски. У 23 de Eneru одлуке савета унапред су одређене, првенствено за јавне скупове. Није изненађујуће што се критичари жале што савети намећу прочавезовске идеје и потискују неслагања. Ово, наравно, није увек случај. Неки савети формирали су се у античавешким крајевима а одлуке се често мењају на јавним скуповима. Какогод, савети се сусрећу са озбиљним изазовом неслагања: како се односити према
истински различитим интересима и мишљењима. Влада је већ представила једно једнострано решење за овај изазов: направити тако мала и затворена партиципативна тела која би ретко доживела велика неслагања. С обзиром на то да се савети обично састоје само од пар хиљада породица унутар неколико блокова, њихови чланови теже да буду социоекономски, демографски и политички слични. Пошто мештани одлучују о границама свог сопственог савета, они сами могу да изаберу групе сличномишљеника.
Савети на овај начин стварају оно што су политички научници звали "унитарне демократије": релативно хомогене групе које доносе одлуке засноване на заједничким интересима. Није да се неслагања нужно боље решавају у унитарним демократијама, већ мање су шансе да се појаве. Ако је члановима савета 23 de Enero очигледно потребан нови лифт, због њихове заједничке ситуације и интереса, можда је у њиховом најбољем
интересу да иду ка набавци лифта без превеликог трошења времена и енергије на расправе о томе. Када се савети унутар себе сложе, они углавном избегавају венецуеланске усијане политичке и класне конфликте. Савети почињу да се носе са овим неслагањима преговарањем на малим окупљањима, саветима квартова и током процеса општинског партиципативног стварања буџета. У пракси, ипак, већина градова још увек нема савете квартова ни партиципативне буџете и остаје нејасно како би ова унакрсна сарадња савета требало да ради. На крају крајева, ови форуми мораће да се директније
позабаве антагонистичким неслагањима, да их приме к знању, прошире и трансформишу у уљудну дискусију.

Локална контрола и заједничко добро

Само пар минута на њиховом састанку, три добростојеће жене из Санта Роса де Лиме стежу песнице и на ивици су вриска. Срећни објект њихове пажње је градски члан савета њиховог предграђа општине у Каракасу. Желе од њега да заустави изградњу предложене двадесетпетоспратне стамбене зграде у њиховом нижеразредном стамбеном крају, тврдећи да би то искварило карактер њихове заједнице. Члан савета објашњава да су граду потребне нове зграде које би изашле у сусрет све бројнијим потребама за решавањем стамбеног питања, али су жене и даље непоколебљиво биле против тога. Када је члан савета одбио да се предомисли, једна од жена му каже: "Ово желе људи из краја и, као што то каже закон, морате то да поштујете". Захваљујући Закону о комуналним саветима, ове жене имају легитимнији аргумент. Оне представљају комунални савет у Санта Роса де Лими, који је одлучио да се супротстави грађењу нове стамбене зграде. Оне могу да тврде да по закону причају у име демократске воље заједнице. Ако град има мањак станова и комунални савет одлучи да се противи новим стамбеним плановима, колико је демократска одлука савета? Да ли је НУМДизам (Не у мом дворишту) усаглашљив са демократијом? Шта се догоди уколико одлуке суседства нису у најбољем интересу града и ширег друштва? Шта се догоди уколико се одлуке суседства сукобе са претходно донешеном одлуком виших нивоа владе? Раздор у Санта Роси де Лими илуструје изазов пред којим се налази федерализам: како интегрисати и уравнотежити
локалне, градске, државне и националне интересе. Комунални савети повезани су углавном са нацијом. Они се пријављују за финансирање које долази директно из
Каракаса и националне агенције одређују смернице финансирања. Критичари су упозорили да заобилажење држава и општина води ка свемоћној централизованој држави. Као што
градоначелник Chacaoa, богате општине у Каракасу, каже: "Дешава се да се сва власт концентрише у председничким рукама, а не у комуналним саветима". Комунални савети не могу да избегну средње нивое владе. Ако савети саграде пут или уграде водоводне
цеви, мора то да ураде широм града. Град и државне владе обезбеђују рекламу и техничку помоћ саветима и њихови пројекти често утичу на градске ствари. Један савет, на пример, предложио је општински референдум за смену градоначелника. У међувремену, финансирање комуналних савета директно иде на уштрб финансија које иду
граду. Истраживалачка група на Monteávila Универзитету предложила је да се путем "народног федерализма" интегришу различити нивои владе. Њен план позива на "државу у којој је регионална аутономија јака а централна држава слаба али координишућа", са фокусом на оснаживање grassroots група у заједници. Овај приступ би
партиципативну демократију као систем комуналних савета редефинисао у систем партиципације више нивоа.

Колико правила би требало да буде?

У Андима, комунални савет Los Camellones стекао је велику репутацију. Лоциран у туристичкој долини близу Ел Пахонала, настао је пре доношења Закона о комуналним саветима и ускоро је развио активно чланство. Савет је одлучио да као свој први пројекат направи информативни и културни центар и одмах се пријавио за финансије и почео да обезбеðује материјал. Проблем је, ипак, у томе што већина мештана има
друге приоритете као што је канализациони систем, водоводни систем и улично осветљење. Као што то каже Teddy Marcano из Ел Пахонала, Los Camellonesa састоји се
углавном од сиромашних фармера, али мања група специјалиста за туризам загосподарила је саветом. Мариа Габриела, портпарол Los Camellonesa, каже: "Наравно, заједница има друге приоритете него што је инфо центар, али са 30 милиона боливара нисмо могли да изађемо у сусрет многим њиховим потребама а могли смо да направимо инфо центар. Када се конфликти као што је овај појаве", рекла је узгред, "ми само слушамо, расправљамо, а затим гласамо". Los Camellones и други савети били су великим делом обликовани правилима наметнутим одозго. Да ли постоји превише или премало правила предмет је расправе. Неки људи сматрају запетљане изборне процедуре, управне
структуре и финансијске инструменте, чије постојање захтева закон, сувише ограничавајућима. Као што каже Мигуел Гонзалес Марегот: "Закони су сувише ригидни. Да би формирали комунални савет морате да их прекршите. Дизајнери нису знали како ствари заиста функционишу у пракси". Финансије ограничене на 30 милиона боливара (14.000$), на пример, сувише су мале да би се задовољила већина потреба у Los Camellonesu и другде. Други кажу да су правила недовољна и нејасна и да доводе до конфузије и неједнакости. На пример, ако постоје два комшилука исте величине, један се може поделити на четири савета да би примио четири пута више новца од других. Не постоје званични критеријуми за финансирање пројекта и смернице за начине како би савети требало да доносе одлуке. У Los Camellonesu, недостатак правила за доношење одлука могло би да помогне специјализантима за туризам да доминирају над дебатама и
изгурају остварење сопствених приоритета. Ови проблеми откривају изазов правила: како
успоставити равнотежу између премало и превише универзалних правила. Што је систем комплекснији, правила су неопходнија. У националном политичком систему, правила
су суштинска за одржавање поштене равнотеже између различитих интереса. Али колико би детаљна правила требало да буду? Ко их пише? Како би могла бити измењена? Колико
често и од стране кога? Колико би савети требало да буду флексибилни при примени ових правила? Можда не постоји пакет одговора на ова питања. Савети су експерименти који се одвијају међу ширим политичким променама, па се њихова стварност обично
мења брже него закони. Ово не значи да закони или савети у свом корену садрже грешку, већ можда само ти велики системи партиципативне демократије по природи захтевају учестало подешавање. Што су правила јаснија и рафинисанија, савети су
поштенији и стабилнији. Пар корака подузето је у овом правцу. Влада расправља о начинима да постојећа правила учини јаснијим и формализује неформална правила. Ако би
правила требало да одрже корак са променљивом стварношћу, мораће да постоји прописнији начин за њихову измену. Критичари су предлагали да сами савети играју већу
улогу у писању и мењању правила, с обзиром на то да они боље познају конкретне проблеме него било ко други.

Придобијање људи да учествују

Комунални савети настали су у великом броју у Венецуели, али не свуда. Једно вече, док је већина људи ишла кући, прегршт људи уместо тога окупило се у центру заједнице у Catia кварту Каракаса. Постер испред најављивао је први састанак за планирање новог
комуналног савета. Људи су лагано улазили унутра, али окупило се само једанаесторо људи. На крају је један од организатора започео свој уводни говор, али је одједном настала забуна. "Комунални савети? Шта је то? Мислио сам да је ово час плесне терапије". Као што се показало, већина људи грешком је дошла на час плесне терапије заказан у исто време. Показали су слабо интересовање за комунални савет упркос подстицајима организатора. Као што је жена објаснила, проблем је једноставан – савет би захтевао превише рада. Национални систем партиципативне демократије захтева веће учешће људи него било који други друштвени покрет или нека друга форма грађанског ангажмана. Венецуеланци свакако учествују у великом броју. Хиљаде заједница, ипак, тек има да покаже више интересовања за организовање комуналних савета. Слаба количина учешћа у многим крајевима поставља изазов одржања збора: како имати што више људи који учествују. Каква врста људи не учествује? Зашто не учествује? Шта је учеснике мотивисало да се прикључе? Када народно учешће није "превише потрошених вечери"? Ова питања подстичу нека много важнија питања: колико учествовање је довољно? Одговор зависи од ситуације, али најмањи збор требало би да буде довољно
велик да учесници представљају различите одлике и интересе становништва. Ако одређени тип људи није једнако или адекватно представљен, присуство је недовољно. Венецуеланска влада и комунални савети демонстрирали су неколико начина да охрабре (и у неким случајевима обесхрабре) учествовање људи. Прво, Каракас је доделио значајну власт директно комуналним саветима. Драж самоуправљања привлачи велики
број људи. Влада је такође обезбедила директне позитивне подстреке за учешће људи. Најочигледнији је новац. Много људи се прикључује, јер могу да нађу финансије за
побољшање свог суседства, али само уколико формирају савет. С обзиром на то да су савети тако мали, било која особа може да има значајан утицај на избор пројекта који
ће се развијати. Очигледно влада може да даје новац само ако га има и у овом смислу Венецуела је привилегованија него друге земље. Још један подстрек је оно што један
античавезовски бирократа подругљиво назива "piñata žurka” – спектакуларне јавне догађаје у којима влада даје новац. У Венецуели то су Gabinetes Móviles током којих Чавез и други званичници додељују финансије за пројекте савета. Ови статусни догађаји привлаче медијску пажњу и подстичу јавно интересовање. А такође и дају
подстрека разочарању, с обзиром на то да их скептици повезују са клијентелизмом и сопственим уским интересом. Често савети привуку људе тако што своја окупљања направе забавним. Неки од продуктивнијих савета на својим скуповима комбинују музику, храну и забаву. Ове ефективне журке у блоку трансформишу једну тежу страну учествовања (заморне састанке) у корисну страну (провод). Други савети имају формалније догађаје којима доминирају дугачки говори. На крају влада покушава да редукује препреке учествовању. С обзиром на то да су савети тако локални, трошкови транспортације и времена потребног за учествовање су мањи. Још један приступ је чак још амбициознији – стварање слободног времена људима тако што им учествовање постаје део њиховог посла. Како је то потпредседник Мота објаснио: "Морамо да обезбедимо да послодавци на неколико сати недељно пусте запошљеног са посла уколико ови учествују у
комуналним саветима. Ово би могла да координише држава, као неку врсту сервиса заједнице". Такав програм би посебно могао да повећа учешће запошљених стручњака као што је Мота који признаје да он још увек није имао времена да се прикључи сопственом
комуналном савету. Венецуелански комунални савети још увек су у развитку, али до сада резултати су обећавајући. Хиљаде заједница мобилише се као никада до сада искоришћавајући предност своје новостечене власти да одлучују о владиним трошковима и мерама. Током тог процеса комунални савети подстакли су главне изазове демократској
партиципацији: како одлучити у чему људи треба да учествују, како се носити са озбиљним неслагањима, како интегрисати различите нивое владе, колико правила имати и како привући што више људи да учествује. Шта ће настати од комуналних савета? Као што
неки критичари упозоравају, можда ће они углавном постати алатка за учвршћивање Чавезове контроле. Или би могли да власт преузму на себе, али без трансформисања остатка венецуеланске владе. Или ће можда свакако створити национални политички систем партиципативне демократије. Судбина комуналних савета веома је под знаком питања. Ако се Чавезова стара гарда одржи на власти, савети би могли остати веома партиципативни пратиоци централне државе. Неки од нових владиних министара, ипак,
жељни су да повећају власт комуналних савета на уштрб старих политичких структура, као што су град и државне владе. Иако је Чавез недавно реизабран од стране велике већине, опозиција је освојила трећину гласова и постаје укључена у комуналне савете. Ако опозиционе групе наставе своје васкрсавање, могли би да искористе савете као полугу за освајање политичке власти у влади. Знак успеха је да комунални савети такође живе сопственим животом. Активисти савета и grassroots покрети захтевају веће одлучивање над питањима финансирања савета, правила и власти. Ако они могу да трансформишу ове захтеве у нове политичке структуре и процесе, комунални савети могу свакако да преосмисле владавину народа.

Џош Лернер већ више година ради на партиципативном стварању буџета. Такође је проводио време и радио у Бразилу и Аргентини."

Ово је текст из "З Магазина".