Три политичке теме

недеља, 05. јул 2009.

Прва тема: Моћ слика

Запад нас је победио сликама. Сликама из филмова, сликама из телевизијских серија, сликама са спортских, модних, културних и поткултурних манифестација, сликама производа које смо могли и да трошимо. Победили су нас "Милка" чоколадама и музиком "Ролингстоунса". Победили су нас "Леви Штраус" фармеркама и "Филипсовим" музичким стубовима. Запад је одавно однео победу. Однео је победу користећи слике. Живот запакован у слике на различите начине. То је био први фронт на коме је запад напао. Заслепљујући блескови материјалног живота. Запад нам је слао поруке. Запад нам је говорио и још увек нам говори: "Ево, продајем ти "Милка" чоколаду. Купи је. Пробај је. Јел видиш како је укусна "Милка" чоколада? Видиш? Лепо. Ми смо је направили. Ми са запада. Видиш како је префињен укус "Милка" чоколаде. Замисли онда ако је тако префињен укус "Милка" чоколаде, ако смо били толико способни да направимо чоколаду тако префињеног укуса, какав је тек онда економски систем који је произвео такву сјајну чоколаду. Па, исто сјајан. Ефикасан. Па, замисли онда ако је такав наш западни економски систем, какав је тек онда наш политички систем. Исто сјајан. Слобода. Једнакост. Правда. Ред. А какав је наш живот овде на западу? Гледај "Ролингстоунсе" и видећеш какав је наш живот на западу. Велика сјајна позорница са пуно светла. Гласна музика. Гласно певање. О чему пева певач? Певач пева о занимљивим стварима. Певач пева о љубави, о телесној љубави, о интересантним догађајима из живота који изгледају сензационално управо због начина на који певач пева о њима. Хиљаде људи гледа и слуша певача и музичаре. Сви су одушевљени. Какво задовољство. Каква радост. Какви јединствени тренуци. Па, имена из песама "Ролингстоунса". Енџи. Ах, како само Мик Џегер изговара то име док пева песму. Каква осећања, каква страст. Та Енџи, то мора да је нека сјајна западњакиња, Англо-Саксонка. Вероватно је нека плавуша. Опуштена и "кул". Мора да је прелепа. Ето, то је наш живот на западу. Пробај га. Пробај "Милку". Пробај "Ролонгстоунсе". Гледај наше модне ревије. Гледај наше филмове. Гледај спортске догађаје које смо организовали. Зар није све фантастично? Толико боја, светла, лепоте, осмеха, страсти. Дођи. Дођи и ти на запад. Ма не мораш чак ни да дођеш. Доћи ћемо ми код тебе. Да и теби буде лепо као што је нама.". Тако нас је запад одавно победио сликама. Слике запада говоре кроз нас. Запад нас је прожео. Када је Војислав Коштуница рекао да му је омиљени музичар Иги Поп, то је запад говорио кроз њега. Како се не сети неког руског певача или певачице? То су слике запада, слике позападњачења говориле кроз њега. То је исти онај Војислав Коштуница који је као председник владе Србије организовао "добровољну" предају Срба Хашком трибуналу. То је исти онај Војислав Коштуница који није чврсто стао у одбрану бивше министарке за образовање Љиљане Чолић. То је исти онај Војислаш Коштуница који је заговарао улазак у Европску Унију. То је исти онај Војислав Коштуница који је уместо да одмах, без икаквих избора, направи владу са радикалима и тако бар теоретски створи могућност да се Србија ослободи канџи запада, мада је велико питање шта би и та коалиција могла да уради, али је, ипак, била могућност, пристао на изборе у коме су про-западне снаге победиле. Шта? Лоша процена политичке ситуација? Шта ћеш онда у политици? Ниси знао да искористиш јединствену шансу да створиш бар теоретске услове за политички преокрет у Србији. Или ниси хтео? Тако нас је запад победио сликама. Непрестаним емитовањем слика, непрестаним блесковима фантастичног, успешног живота. Први, фронтални удар су биле "Милка" чоколаде, "Ролингстоунси", музички уређаји, филмови, телевизијске серије, модне ревије, спортски догађаји и слике из других видова сензационалног испољавања живота. Касније наступају друштвени и економски модели које треба да прихватимо, невладине организације и кредити. Људи реагују на слике. Што је слика блештавија и сензационалнија, то је ефекат јачи. Погрешне су биле кампање такозваних патриотских политичких странака. Погрешне су и акције које спроводе неке невладине организације патриотске орјентације. Требало је платити неколико великих екрана који би стајали у центрима већих градова у Србији и на којима би се вршили директни, двадесетчетворочасовни преноси из великих, блештавих тржних центара из Москве и Петрограда, где би народ у Србији могао да гледа цео дан како Руси купују производе, како плаћају на касама, како носе пуне кесе производа, како им производи испадају из кеса. Уместо страначких промоција, требало је послати неколико људи који се баве новинарством и са камерама да преко сателита директно шаљу слике ексклузивног живота из Русије. Такође, те екипе су могле да иду ноћу по московским дискотекама и да снимају како се млади Руси проводе. Народу је требало дати сензационалне слике из Русије, требало је довести нове, младе извођаче популарне музике из Русије, требало је увести руске чоколаде које производе фабрике "Црвени октобар" и "Бабајевски" и друге нове сјајно запаковане руске производе. Требало је омогућити народу да опипа и омирише Русију. Да чује Русију. Да види Русију. Слике су моћне и на слике је требало одговорити сликама. Нема ништа од политичара који јавно говоре да им је омиљени музичар Иги Поп или неки други извођач са запада и који организују да се Срби "добровољно" предају Хашком трибуналу. Нема ништа од затворених трибина на којима се окупљају једни те исти људи, нема ништа од дељења летака по улицама. Народу требају слике сензационалног живота које ће га увести у следећи круг утицаја. Дакле, прво слике, па онда идеологија. Тако је то у овом модерном свету.

Овај интернет дневник је мој допринос великом преокрету. Овде се углавном налазе материјали који су дошли са истока. Ја на овом интернет дневнику желим да докажем да је култура истока виша од културе запада. Желим да поништим дугогодишњи утицај запада. Руске чоколаде не могу да понудим преко интернета, али сам их пробао и могу да кажем да су одличне и да се производе све нове и нове врсте. И веома лепо су упаковане. И не само чоколаде. Купујем руске производе у руским радњама овде у Торонту. Наравно да купујем и у србским радњама, али у србским радњама је све мање србских производа, а све више хрватских, словеначких, босанских и македонских. Ја чиним колико могу са своје стране и покушавам да охрабрим друге људе да раде у истом правцу.


Друга тема: Нису Русија само Путин и Медведев

Нису Русија само Путин и Медведев. Они су добри. Ја их подржавам. Али, нису само они Русија и нису Русија само "Гаспром", "Зенит" и Марија Шарапова. Шта ако једног дана неко други дође на чело Русије? Неко као што је био Борис Јељцин на пример. Шта ако једног дана пропадне "Гаспром"? Хоће ли онда престати љубав према Русији? Ако љубав према Русији будемо само везивали за моћну Русију и за интерес који можемо да имамо од моћне Русије не улазећи дубље у Русију и у биће руског народа, онда је то слабо. Онда та љубав према Русији може да буде краткотрајна. Онда то и није права љубав. То био онда био интерес. Али, ја нећу интерес. Ја хоћу љубав. Русија је већа, много већа од Путина, Медведева, "Гаспрома", "Зенита" и Марије Шарапове. Приђимо Русији без обзира колико она била моћна. Волимо Русију.


Трећа тема: Радован Караџић и Војислав Шешељ

Ја подржавам Радована Караџића и Војислава Шешеља само зато што су Срби који се налазе у затвору код србских непријатеља. Иначе их не бих подржавао. Зашто не бих? Испредале су се приче о томе где се налази Радован Караџић. Неки су га називали новим Дражом. А он човек ладно седео у Београду и бавио се тиме чиме се бавио. Ма ни то не би било толико страшно, јер човек се крио и одабрао је стратегију за коју је мислио да је најбоља. Оно што је за мене поражавајуће по Радована Караџића у целој тој причи о њему је оно на чему он заснива своју одбрану пред Хашким трибуналом. Радован Караџић отворено признаје да је имао договор са Ричардом Холбруком да га Американци неће дирати под условом да остане ван политике. Па чекајте мало. Зар Американци нису србски непријатељи? Зар ти исти Американци нису бомбардовали србске положаје за време док је Радован Караџић још увек био на челу Срба у Босни? Па, откуд онда тајни договор "новог Драже" са србским непријатељима Американцима? Зашто Радован Караџић није остао на челу србског народа у Босни до победе, а то значи до уједињења са Србијом. Немају везе са тим политичке околности које су биле тада, већ је сам Радован Караџић одлучио да уради то што је урадио. Док су многи од нас мислили да је Радован Караџић по шумама или код јатака или у Русији или ко зна на каквом херојском месту, он је био у Београду и бавио се тиме чиме се бавио. И, како он сам каже, све у договору са Американцима, србским непријатељима. Па, зар је могуће да је "нови Дража" имао договор са србским непријатељима? Па, зар је могуће да ће неко и даље да велича Радована Караџића као србског хероја? Ја ћу да наставим да га подржавам само зато што је у затвору код србских непријатеља, али Радован Караџић за мене није никакав херој. Радован Караџић је имао избор шта да уради и он је направио свој избор и то је у реду. Али и ја имам право на избор и не могу да прихватим да је Радован Караџић србски херој.

Војислав Шешељ, такође, није никакав србски херој, јер се сам предао србским непријатељима и уз трубаче отишао и Хаг. Ја знам да се трубачи позивају кад је свадба, када се иде у војску или када је нека друга прослава, али први пут чујем да се уз трубаче иде у затвор и то још код србских непријатеља против којих се Војислав Шешељ борио. Не сећам се ниједног примера из србске историје да се неки Србин предао непријатељу уз музику. Војислав Шешељ је имао избор шта да уради и он је направио свој избор и то је у реду. Али и ја имам право на избор и не могу да прихватим да је Војислав Шешељ србски херој.

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP