Која је земља била више домаћинска, Краљевина Југославија, социјалистичка Југославија или нова про-западно орјентисана Србија?

Мислим да горња слика све говори. Поредећи социјалистичку Југославију и нову про-западно орјентисану Србију, све предности иду у корист социјалистичке Југославије и њене планске привреде. Приче из 90-тих година прошлог века које су биле лансиране од стране демократски и про-западно орјентисаних политичара да се добар живот у социјалистичкој Југославији заснивао на страним кредитима, падају у воду погледом на горњи графикон. Пре свега треба рећи да су многе земље у свету данас задужене, а ту спадају и западне земље. Па, од чега се живи на западу, него од дугова? Ја живим у Канади нешто више од 8 година и могу да кажем да су многи људи задужени. Куће, станови, кола, летовања, зимовања и друго. Многе од тих ствари људи имају захваљујући задуживању. Дакле, многи узимају кредите и тако живе. Не разумем зашто је онда некима сметала задуженост социјалистичке Југославије.

"Од распада бивше СФРЈ прошло је 17 година, а од тада до данас, земље наследнице направиле су 6,5 пута већи дуг него што су наследиле приликом деобног биланса". Иначе, подаци на горњем графикону су из 2008.-ме године.

Они који су узимали стране кредите за време социјалистичке Југославије, бар су знали како да их употребе за добро народа. Међутим, руководство нове демократске, капиталистичке и про-западно орјентисане Србије, иако се многоструко пута више задужује од социјалистичке Југославије, не зна или неће да тај позајмљени новац употреби за добро народа. Хоћете да узимате стране кредите? Рецимо, добро, али онда обезбедите да народ има користи од тих кредита. Ево шта о томе пише Небојша Катић у свом тексту "Носталгија и дужничка фактографија" у рубрици "Економска политика" на интернет презентацији "Нове српске политичке мисли":

"Лакоћа задуживања последњих година подсећа на веселе седамдесете, када је Југославија радо узимала иностране кредите, када се добро живело, и када је постојала свест да се живи добро – превише добро. Тог осећаја данас нема, иако се Србија задужује више него седамдесетих, а спољни дуг упорно и безнадежно расте (28,4 милијарде долара крајем марта).

Југославија је свој динамични послератни развој делом заснивала на новцу који је стизао са Запада – прво у виду помоћи, а касније и у облику кредита. Крајем шездесетих година, када су југословенски гастарбајтери похрлили у Западну Европу, почеле су пристизати и дознаке из иностранства. Комбиновани прилив иностраног новца омогућавао је да Југославија инвестира, а да при томе не жртвује животни стандард, како су то чиниле остале социјалистичке земље.

Обиље капитала и „мека” кредитна политика створиле су амбијент у коме су се инвестиционе одлуке, често политички инспирисане и усмераване, доносиле олако. Предузећа нису превише бринула о обртним средствима, рачунајући на помоћ банака које су биле претворене у сервис привреде. Циљ је био да се предузећа, без обзира на њихову рентабилност, одржавају „изнад воде”, и то по сваку цену. Губици привреде су били социјализовани кроз банкарски систем и стални инфлаторни притисак је био неминовна последица овакве политике.

Постојала је, међутим, и друга, светлија страна. Део кредита које је Југославија добијала усмераван је за изградњу инфраструктуре, дакле наменски и селективно. Послове су, наравно, обављала домаћа предузећа. Тако се поред изграђене инфраструктуре и нових радних места стицало и искуство које се касније продавало земљама Трећег света.

Део иностраних кредита је кроз банкарски сектор усмераван привреди. Бољи и ефикаснији део привреде се убрзано модернизовао и био је у стању да тржишту (домаћем, понекад и страном) понуди довољно производа – не врхунских, али сасвим солидних. Банке су кредитирале искључиво куповину домаће робе, па је и то помагало да она буде конкурентна, бар на домаћем тржишту.

Економска политика није била либерална, али је (то се данас јасније види) свакако била добра за грађане Југославије. Велики број људи је био запослен, мада се није претрзао од рада. У сваком случају, сиромаштво и очај нису били масовна појава као данас. Држава је обезбеђивала бесплатно школство, здравство, улагала је у културу, војску, неразвијена подручја, а да при томе није ништа продавала. Коначно, тај систем је створио предузећа и друштвено богатство од чије се продаје и данас живи и опстаје. Да није било ратова деведесетих, да се имовина није (транзиционо) продавала у бесцење, стварне размере тих вредност би биле много видљивије.

Србија и данас, као некада, добија финансијску помоћ, има висок прилив девизних дознака, агресивно се задужује, а поврх тога, распродаје све што се може продати. Узалуд. Све мањи број грађана има стални посао, економска криза је континуирана, а осећање живота, чини се с разлогом, све је трагичније. Иако економски систем апсорбује огромне количине иностраног капитала, инвестира се мало. Озбиљних инвестиција у инфраструктуру нема, сем у предизборним обећањима.

Један од важних узрока оваквог стања у вези је и са банкарским системом, начином како он данас функционише, као и његовом власничком структуром. Банке бескомпромисно и искључиво следе сопствени профитни интерес, и то најчешће краткорочни. Камате и провизије у Србији су међу највишим у Европи. Кредити се најрађе усмеравају тамо где банка може зарадити највише (нпр. кеш кредити), и тамо где се повраћај кредита најлакше може осигурати – хипотекарни кредити, хартије од вредности Народне банке итд. На листи приоритета финансирање производних инвестиција, као најризичније, на самом је дну.

Кредитна политика је рационална из угла банкарског сектора, али је погубна за неразвијено друштво. Сви ови трендови су погоршани власничком структуром банака. Стране банке у малој земљи су недодирљиве и могу чинити што им је воља. Природно је да инострани власници банака не осећају одговорност за домаћу економију, али је опасно да финансијски систем мале и неразвијене земље буде доминантно у страном власништву. Банкарство је крвоток привредног система, а не бизнис као „сваки други”. Из социјалистичке крајности у којој је банкарски систем био потпуно подређен интересима привреде, отишло се у другу, још гору.

Нема успешног модела аутономног привредног развоја који су финансирале иностране банке. Нема ни успешног развојног модела без чврсте и стабилне спреге привреде и банкарског сектора – дакле без савеза пословних елита. Ваља подсетити да ова симбиоза није социјалистички изум. Реч је о финансијском моделу који је био у центру немачког и јапанског привредног „чуда”, а на таквом финансијском темељу почивао је и развој југоисточне Азије и Кине. Србија ће тек зажалити што је уништила домаћи банкарски сектор – то није питање носталгије, већ економске фактографије."

Што се тиче живота у старој демократској, капиталистичкој и про-западно орјентисаној Краљевини Југославији, ја мислим да је политика која се водила у оно време била веома слична политици која се води у новој демократској, капиталистичкој и про-западно орјентисаној Србији. Ја сам већ писао на овом свом интернет дневнику о томе, а сада ћу изнети неке нове податке:

- Ипак је од 1919. до 1924. спроведен свеобухватан преображај у структури страних инвестиција, који се заснивао на непосредном учешћу у акционарским друштвима и капиталу банака. Године 1938. било је 51,5% укупног југословенског акцијског капитала у страном власништву, од тога 25% француског, 17% енглеског, 15% америчког, око 11% немачког, а остатак других европских земаља. Највећи удео страног капитала био је у хемијској и машинској индустрији, као и у рударству.

- У међуратном периоду дечји рад се усталио на средњој вредности од око 10% свих запослених, при чему су посебно велики удео имале прехрамбена предузећа, као и фабрике текстила и обуће.

Стално се покушавало да се дечји рад прикрије и представи као шегртовање, што је за предузетнике била најуноснија могућност уштеде трошкова за надницу.

- Нишка инспекција рада је јавила још 1923. да се четвртина предузећа која је од ње добила дозволу налази у лошем или рушевном стању, док још 9% стоји толико лоше да их треба затворити. Под оваквим околностима, није било гарантовано но довољно проветравање, ни грејање. Неретко, због слабе вентилације, горела је отворена жеравица, а проветравању просторија није готовно нигде поклањана довољна пажња. Уз то су радионице биле претрпане особљем. То су биле "обичне рупе, без прозора, без пода, без тавана, без светлости, без зрака...".

Стање није било много боље ни у погледу испуњавања сигурносних техничких захтева у предузећима. Често су радионице биле тако претрпане машинама, "да је често немогуће кретати се између њих". Зупчаници и погонски ремени су радили без заштитног кућишта, тако да је рад био физички опасан по живот особља.

Из свих делова земље стизали су извештаји о неподношљивим хигијенским условима. Многе фабрике су располагале завидном машинском опремом, али нису имале вентилацију, нити санитарне уређаје.

"Многа наша фабрика има и спољашњи изглед и техничку опрему, машинерију, модерне фабрике, али су све без модерних мера за заштиту радничкога здравља, чак и без најобичнијих и најнужнијих... Готово без изузетка оне немају никаквих мера против несразмерно високе или ниске температуре, против прашине, влаге, дима и отровних гасова, против опасности од повреда и професионалних болести...".

У Београду су инспектори 1921. нашли једва педесет предузећа у којима је под чишћен само једном недељно. Све четири српске окружне инспекције нашле су у целој Србији само пет фабричких купаоница.

- Једна београдска радничка породица је 1931. имала просечно 1,5, а две године касније само 1,3 собе на располагању. У неким четвртима становало је шест до осам осова у једној соби.

Године 1935. у Београду 6500 малих станова није одговарало ниједном минималном хигијенском захтеву. Више од 40% радничких четврти је било сувише мрачно, нездраво и пренасељено. У сиротињским четвртима, као што је била Јатаган-мала, преко 84% свих кућа је, према једној анкети, морало да се сврста у групу толико бедних да се беди могло стати у крај само моменталним рушењем колиба.

Чак и у становима фабрике шећера на Чукарици, која је имала дугу традицију, услови су били "испод сваке критике".

"Радници су спавали на поду или на дрвеним креветима, са или без сламарице. Своју прљаву и поцепану одећу, а често и храну, држе испод места за спавање, јер немају где да је сместе. У истим собама су и јели. Разумљиво је да се овде није могла одржавати чистоћа."

О сличном, неподношљивом стању хигијене извешатавају истраживања о здрављу Управе града Београда: 23% радничких станишта подигнуто је на голој земљи, у 48% станова је велика влага, преко 50% је слабо осветљено и лоше проветрено, у 61% спава се и једе у истој просторији, 69% нема никакве санитарне уређаје, 87% је подигнуто од материјала склоног паду. Ово није важило само за периферију већ и за многе делове у центру града."

Сви ови подаци су из студије Мари-Жанин Чалић, које је она користила у одбрани своје дисертације у лето 1992.-ге године на Универзитету у Минхену, а које сам ја нашао у књизи под насловом "Социјална историја Србије 1815-1941", која је издата од стране издавачког предузећа "Цлио", из Београда. Књига има преко 550 страна и бави се, као што и сам наслов каже, социјалном историјом Србије од 1815.-те до 1941.-ве године.

Дакле, у принципу исто као и данас у Србији, демократија, капитализам и про-западна орјентација, то јест беспризорно искоришћавање радника и трпање новца у властите џепове од стране мањине капиталиста и веома лош положај радника, то јест оних који су стварали вишак вредности. Данас је ситуација у Србији нешто боља, али, пре свега, захваљујући тековинама које је остварило друштво социјалне правде за време социјалистичке Југославије, тако да модерни капиталисти не могу баш до те мере да тако лако искоришћавају раднике као за време Краљевине Југославије. А наслушали смо се прича опозиционих вођа из деведесетих година прошлог века о некаквој домаћинској Србији. Ако су они у тим својим причама под домаћинима подразумевали капиталисте који су тако немилосрдно искориштавали раднике, онда су, можда, мислили на куће у којима су живели ти капиталисти, али свакако не на куће и станове у којима су живели радници.

Из свега овога, ја извлачим закључак да је најдомаћинскија између Краљевине Југославије, социјалистичке Југославије и нове демократске, капиталистичке и про-западно орјентисане Србије била социјалистичка Југославија.