Далека села: Милетићево - родно село мога оца

Почињем серију записа о селима у општини Пландиште, близу Вршца, у Банату. То су мала села, која, углавном, нису толико позната, али историјат ових села је веома занимљив и у њима се откривају судбине људи који су живели своје животе на ивици "великог света који подрхтава на ногама од глине". Иначе, сви записи потичу са радија "Бумбар" из Пландишта за који не знам да ли још увек постоји.

Серију почињем са родним селом мога оца - Милетићевом.


Милетићево

Пустара Рарош није била позната као насељена кроз прошлост све до краја 19 века. По писању Јездимира Марковића крајем 19 века где је данас село Милетићево постојало је насеље Рарош које је за време револуције 1948. године спаљено.

Насеље Рарош било је на бановском путу. По причању старијих људи, написао је Јездимир Марковић, ово насеље је било лепо и велико село у којем су живели Словаци. Остаци села Рароша названи су Рарош-пуста.

Пустаре Рарош и Абазија - око 10 до 12 хиљада катастарских јутара - пре Првог светског рата припадали су мађарског грофу Јенеји Карачонију, које су обрадјивали Хајдучичани. Након рата пустаре су колонизиране добровољцима, али без насеља. Подаци потичу из "Хајдучица измедју 1809. и 1929" (Хајдушица од р. 1809 до р.1929), аутора прф. Михал Рапоша (Мицхал Рапош), објављено у Народном календару 1929.године.

Имање грофа Карачонија граничило се са тадашњим селима Ђерђхаз-данашњом Великом Гредом, Сеченфалвом-Дужинам, Зичидорфом-Пландиштем, Ујфалом-Марковићем и румунским селима Партошем, Соком, Банлоком, све до варошице Дете.

Центар економије грофа Карачонија био је у Рарош-пусти. На пустарама је имао своје руководиоце који су се називали Ишпани. Радници са породицама становали су у становима грофа Карачонија на пустари Абазија где је тада живело око 40 породица, на пустари Биосег где је било око 50 породица и на пустари Рит где је било 30 породица. У Рарош-пусти живео је агроном, директор, благајник и књиговођа. Овде је била и основна школа са једним учитељем. Поред тога у Рарош-пусти постојала је и радионица за мајсторе разних струка.

Имање је било лепо уређено, испресецано путевима уз које су били однеговани дрвореди. Тако је према Великој Греди водио пут ораха, према Милетићеву пут јаблана, према Марковићеву пут јасена. Имање је било повезано ускотрачним пругама које су ишле кроз поља. Тим пругама у такозваним "лорама" превожена је летина до најближе железничке станице.

Након Првог светског рата аграрном реформом грофу Јенеју Карачонију одузето је имање. На одузети посед 1920. по Јездимиру Марковићу, а по Феликсу Милекеру 1921. године почело је насељавање првих добровољаца који у се борили за ослобађање Југославије у ратовима 1912. па до 1918. Сваки борац је добио по 5 хектара обрадиве земље. Подељене су пустаре Абазија, Рит и Рарош-пуста, а Топоље је остало неподељено из разлога што се рачунало да ће бити државно добро. Топоље је тада имало млин, огледну економију, риболов и засејана поља пиринџом. Насељавање српских колониста масовно је почело у пролеће 1921. На добијену земљу. колонисти су долазили из Босне, Лике, Кордуна, Херцеговине, Далмације, Срема, Славоније, Санџака, Србије и оптанти из мађарске Батање и Румуније, по народности Срби.

Економија Рарош-пусте експрописана је за изградњу села за добровољце који су добили земљу на пустарама Абазије, Рита, Биосега и Рароша као и на поседу велепоседника у Кривој Бари, односно данашњем Марковићеву.

У септембру 1922. подељени су плацеви за изградњу кућа. За прво време досељеници су смештени установе и штале слуга грофа Карачонија: око 100 породица у Абазији, 50 у Риту и 35 у Кривој Бари. За надзорника колоније Рарош-пусте постављен је 27. 02. 1921. Јездимир Марковић који је по овлашћењима из Закона о аграрној реформи приступио исељавању из станова спахијских слуга за усељавање породица досељеника. Исељавање спахијских слуга, по писању Јездимира Марковића, ишло је врло тешко. Стари становници ових пустара мислили су да је то воља поменутог Марковића па су му на Божић 1922. бацили бомбу у собу, у којој он, на срећу тада није био.

Насеље Рарош ново име добија 1922. године по ондашњем министру за аграрну реформу Крсти Милетићу.

Превоз породица нових насељеника из родног краја био је ослобођен плаћања железници па су доносили читаве куће (дрвене), стоку, инвентар. Из старих крајева дрвене куће су донели Миле Ћалић, Миле Илић, Милош Чикара, Тепавац и други, а прву кућу од дрвета направио је 1922. Милош Чикара у данашњој улици Гаврила Принципа која више не постоји.

"Насељеници приликом досељавања били су и сувише сиромашни, голи, боси, слабу су исхрану имали, са много нејаке деце на сиси. Међу насељеницима постојала је мржња, требало их је сродити, научити на овдашње услове живота и климу, као и исхрану. Били су забринути за тамошњим рођацима, комшијама и пријатељима, тешко су заборављали тамошњу природу. Требало је научити на рад у равничарским пределима јер су они махом сви дошли из брдских крајева.

Овдашњи Срби, то јест стари Банаћани јако су мрзели досељенике као да су им нешто отели, нису им хтели указивати помоћ. Насељеници су оскудевали у храни и намирницама. Нису имали стоке и запрегу за обраду земље, атакође и пољског инвентара. И ону стоку коју су са собом дотерали нису имали за њу смештај. Све ове неприлике су утицале да је народ који је доселио почео да жали за својим крајем, недостајала им је шума, дрва, свеж планински ваздух. Завладало је неповерење о родности ове земље коју су сматрали за црну иловачу и да на њој неће ништа родити. Добровољци који су дошли из Америке даноноћно су пили и картали се, а мало обраћали пажњу раду. У прво време досељеници своју земљу давали да се ради на пола старим Банаћанима, Румунима, Мађараима и Немцима. Настојао сам колико је било у мојим могућностима да им улијем поверење да ће им бити овде боље, саветовао сам их да запну да раде и да не слушају оне бунтовнике који настоје да се врате, написао је Јездимир Марковић у брошури "О постанку села Милетићева" из 1964. године.

Пустара Рарош је припала сеченовској општини (данашње Дужине) након завршетка Првог светског рата. Српска војска је у новембру 1918. ушла у Сеченово, данашње Дужине, 1919. ово насеље се припаја торонталско-тамишкој жупанији, када је и пустара Рарош која је припадала партошкој општини (данашња Румунија), припала сеченовској општини.

Споразумом потписаним 1923. године са Румунијом у састав Југославије ушли су Велики Гај и Марковићево, тадашња Крива Бара. Овим разграничењем изгубљен је велики простор земљишта који је требало да припадне селу Милетићеву. Село је изгубило око 1800 јутара ораница са огледном економијом Топоље. Овим губитком земљишта, по Марковићу, отпало је насељавање још 250 породица.

Село је планирано према старој граници са Румунијом, близу тврдог пута, али померањем државне границе село које је већ било у изградњи, по Марковићу, остало је одвојено од свих комуникација и нашло се у једном забаченом делу.

По подацима Феликса Милекера, Рарош односно Милетићево је 1927. године имало 1015 становника и 200 кућа. Ондашњи атар обухватао је површину од 3851 ланац.

Милетићево се први пут у попису становништва јавило 1931. године и тада је бројало 1344 становника. Највише становника имало је 1948 - 1528. Од тада број се стално смањује. Тако је 1953. године у Милетићеву пописано 1510 становника, 1961 - 1323, 1971. године - 1025 по попису из 1981. Милетићево је имало 811 становника, а по последњем из 1991.године Тај број је смањен за 161 лице и износи 650 становника.

По етничкој структури задње пописне године у Милетићеву највише је живело Срба - 630 у процентима 97,1 посто. Поред Срба, пописано је 8 Македонаца, 7 осталих, 3 Југословена, 1 Румун и 1 Мађар. Слично је било и прве пописне године за ово насеље - 1931. кад је у Милетићеву живело 1336 Срба у процентима 99,41. Од осталих било је 4 Словака, 2 Мађара, 1 Немац и 1 који се изјаснио као остали.

Милетићево је по старости становништва старо насељо. Средња старост становништва 1981. била је 41,1 годину, а 1991. 45,3 година. Индекс старости је све већи, 1981. био је 0,91, а по последњем попису чак 2,13.

Што се тиче школе, ово насеље је има од настанка. Још у Рарош пусти, као што смо већ рекли, постојала је школа са једним учитељем - зграда школе била је у данашњој пошти и нешто ниже, на месту куће Дане Мркобрада.

У Записницима Месног школског одбора у Сеченову наишли смо на податке које говоре да су подизање школе у Милетићеву помогли Државна хипотекарна банка Нови сад и да је на дан 31. децембра 1930. Фонда за подизање школе у Милетићеву имао 17.292 динара. Из истог извора сазнали смо да је школске године 1931/32 било 15 ђака из пустаре Абазија српске народности који су припадали школи у Сеченову, али је предложено да се прикључе школи у Милетићеву где је настава била на државном језику, односно српском.

Нова школа сазидана је 1934/35 а почела је са радом 1939. И данас ова зграда има исту намену. Настава је била организована од 1 до 4 разреда на српском језику. У овом насељу је била и прва нижа гимназија у општини. Школа је престала са радом 1973. године када је, због централизације школства, укинута. Поново се отвара 1986. до четвртог разреда, а налази се у саставу Основне школе "Јован Стерија Поповић" у Великој Греди.

Црква је изграђена 1935. Још 1928. године формиран је Грађевински одбор Српске православне цркве у Милетићеву на чијем челу се налазио Јездимир Марковић, потпредседник био је Стеван Марић, а чланови Јово Кресоја, Миле Радаковић, Бранко Павлица, Дмитар Гутеша, Сава Максимовић - ондашњи учитељ и Јован Пудар као деловођа. Задатак Грађевинског одбора био је прикупљање средстава и потребне документције за изградњу православне цркве. Мештани из ондашње Криве Баре, Сеченова и Милетићева су у кукурузу, житу и новцу помагали подизање новог храма. Градња цркве отпочела је 19. јуна 1934. а камен темељац је освештан на светог Илију, 7. августа исте године. Њену градњу помогли су, поред мештана ова три села и краљ Александар, Министарство пољопривреде, епископ банатски Георгије, Народна скупштина и сенат, Цветковић, Бан и патријарх.

Освештана је 1935. на светог Илију на најсвечанији начин, написао је ондашњи парох Блажо Јовановић, у Летопису СПЦ маргитске парохије, пред око 10.000 гостију из Вршца и целог Баната. Први кум цркве био је Влада Илић, зет грофице Олге Јовановић Дунђерски из Хајдучице, иначе председник општине Града Београда. После освештења, Влада Илић са владиком банатским и осталим угледним гостима отишао је у посету госпођи Дунђерски.

Црква је зидана у византијском стилу, а изнад врата на плочи је писало "Спомен црква Благопочившег Краља Александра и Ујединитеља. Подигоше његови ратни другови на челу са свештеником Блажом Јовановићем 1934/35." Плоча је након Другог светског рата поломљена. Привремени звоник је подигнут 1936. а његову изградњу помогла је грофица Олга Јовановић Дунђерски. Нови звоник је подигнут 1976. по пројекту Живе Трњавчева.

Из записника Црквеног одбора СПЦ у Милетићеву сазнали смо да од 1936. године јереј Георгије Вучковић преузима предавање веронауке у народној школи у Милетићеву, а у народним школама у Кривој Бари и Сеченову обучава школску децу у појању. Од тада је вођен и Летопис парохије у којој је по одлуци Црквеног одбора требала да се нађе цела историја парохије од настанка Милетићева, Криве Баре и Сеченова. Летопис, на жалост, није пронађен.

Први црквени појац био је Вељко Дачић, послужитељ цркве Симо Марјановић, а путари Стеван Марић, Давид Латковић и Макса Дачић.

Матице рођених, крштених и умрлих вођене су од јануара 1936. у СПЦ у Милетићеву.

Године 1935. рођено је укупно 44 беба од чега 27 дечака. Родитељи деце били су углавном ратари, помиње се само један трговац. Годину дана касније рођено је 74 деце, дечака 40. Родитељи су ратари, два трговца, 1 ковач и 1 свештеник. Године 1937. рођено је 59 беба, 1938- 47, 1939 - 44 и пред Други светски рат 1940 - 53 и тако даље.

По протоколу умрлих 1935. је умрло 17, 1936 - 16 лица, 1937 - 24 касније без неких већих одступања у броју. Занимљиви су подаци наведених узрока смрти - највише је умрлих од запаљења плућа, младих и доста деце, затим од грчева у стомаку, грознице и сличног. Ови нам подаци говоре да се у том периоду у насељу веома тешко и сиромашно живело. Већ педесетих година ситуација се мења и све је више умрлих због старости.

И још једна занимљивост. По молби ондашњег управитеља школе дозвољено је да послужитељ школе може звонити у цркви свако јутро ради "обзмане" поласка ђака за школу.

Гробље је на истом месту од настанка насеља. Ограђено је у октобру 1937. Током Другог светског рата из Милетићева већи број мушкараца је одведен у немачко ратно заробљеништво. Већина се вратила 1945/46.

Насеље телефон добија 1950.године када и пошту, струју 1964.г, а асфалтни пут 1966.

Након Другог светског рата изграђен је Дом културе који је сада доста оронуо.

Село је гасифицирано 1988.

Централни водовод је изграђен 2000. године.

Најстарија зграда у селу је зграда поште која је недавно реновирана. Била је власништво грофа Карачонија.

Милетићево има два споменика борцима оба рата у дворишту порте СПЦ. Ово село је имало 220 ратника солунаца добровољаца.

У Милетићеву је изграђено 8 избегличких кућа за 16 породица.

Село се налази у северном делу општине од државне границе са Румунијом 500 метара. Асфалтним путем је повезано са Марковићем (3км) на северу и Банатским Соколцем (5км) на југу.

Лоцирано је у Иланџанској депресији, а апсолутна висинаје 78м. Сличне је надморске висине и целокупни атар.

Атар има облик неправилног трапеза, а правац пружања му је југозапад-североисток. Највећа дужина атара је 5,5км, а највећа ширина 2,5км.

Насеље има типичан четвороугани облик, а све улице се секу под правим углом. Правац пружања насеља је југозапад-североисток. Дужина села је 1400, а ширина 1000 метара. Има девет улица, од којих су 6 дужних и три попречне. Куће припадају панонском типу, али има и оних које одступају од оваквог типа.

У Милетићеву постоје пошта, месна канцеларија, амбуланта и основна школа до четвртог разреда. ИТП "Плантекс" има нижу организациону јединицу која тренутно не ради и ДД "Милетићево" које је у саставу Холдинг компаније "Агробанат". Има две угоститељске радње и четири продавнице. Занатских радионица нема.

Подаци су коришћени из Летописа подунавских области Феликса Милекера, из Географске монографије војвођанских општина мр Лазара Лазића, из брошуре "О постанку села Милетићева" Јездимира Марковића, из Летописа СПЦ маргитске парохије коју је водио парох Блажо Јовановић, из записника Грађевинског одбора СПЦ у Милетићеву и записника Црквеног одбора СПЦ у Милетићеву, из Матица рођених, крштених и умрлих СПЦ у Милетићеву од 1935. до 1948. године.