Успостављање поретка неактивношћу

среда, 01. јул 2009.

У мени се одвија борба између кшатрије и брамана. Ја сам био кшатрија, то јест онај који дејствује, био сам ратник. Историја моје породице је историја кшатрија. Све ратник до ратника у разним историјским периодима, све дејство до дејства. Пре неког времена сам осетио да ту нешто није у реду и полако сам почео да се крећем од кшатрије према браману. Та промена не може да се деси преко ноћи. То је процес. Рекао бих да је то и нека врста унутрашње борбе.

Гледам шта се дешава приликом дејства. Чак и оне снаге које су се декларисале за више вредности, као што су, на пример, неке националне невладине организације у Србији, не могу ништа да учине. Њихов утицај на правац у коме се Србија креће је, практично, раван нули. Не слажем се идеолошки са тим организацијама, пре свега, у домену политике, јер нису свесрбске. Оне су, углавном, опредељене за једну страну, четничку, а четништво није Србија. Четништво из Другог светског рата је било за Југославију и борило се за опстанак демократије и капитализма. Не знам откуд тим невладиним организацијама да су се четници борили за Србију. Историјска је чињеница да су се четници борили за Југославију. Међутим, ја то не пребацујем четницима, јер је таква била историјска ситуација. Ја то пребацујем тим невладиним организацијама, јер треба поштено рећи за коју су се земљу борили четници. Оно што ми се не свиђа код четника је њихова борба за одржање демократије и капитализма. Четници су се борили за једне од најгорих облика владавине и економије у историји. Комунистички период је део србске историје. Он се не може избрисати. Као и сваки други период, и комунистички период србске историје је имао своје лоше и своје добре стране. Најлошија ствар у комунистичком периоду србске историје је било богоборство. Добра ствар је било остваривање социјалне правде и прилично добра организација економије. Било је и и данас има доста Срба који на овај или онај начин подржавају левичарске идеје. Такође, и данас има доста Срба који не верују у Бога. Јел те Србе треба одбацити? Јел те Србе треба сматрати непријатељима? Не. Не треба. Није пут ка променама у дељењу и борби против. Пут је у уједињавању и борби за. Борба за уједињење се не може добити искључивањем, већ прихватањем. Борба против само рађа нетрпељивост и повећава поделе и сукобе. Борба против значи аргументацију за и против и доказивање. Ја мислим да је то погрешно. Треба емитовати и не улазити у расправе и сукобе. Довољно је емитовати свој став и крај приче. Објава - да, расправа - не. Ако се неко не слаже, у реду. Треба се повући са братским осмехом и наставити нормалан живот. Једино када сматрам да се треба бранити је у случају физичког напада.

Шта хоћу да кажем са овим? Хоћу да кажем да треба искорачити из активне борбе, јер активна борба не даје резултате. Не треба подржавати демократију, не треба подржавати капитализам, не треба подржавати политичке партије, не треба подржавати невладине организације, не треба гласати. Треба изаћи из система и повиновати се једино духовном реду, то јест свештеницима. Наравно да треба поштовати многе законе државе, јер је то реалност, али не треба упражњавати верске обреде које форсира та модерна држава, а то су, као што сам већ рекао, демократија и капитализам. Поштовање духовног реда и емитовање без улажења у сукобе је пут ка променама. Непоколебљиво опредељење да се стоји у светлости, без да се гази у блато је пут којим треба ићи.

Ево шта о успостављању поретка неактивношћу пише велики мађарски мислилац Бела Хамваш у својој књизи "Scientia sacra":

"Хијерархија није самовољан људски вредносни низ, него поредак сакралних вредности бивства. Око шестоте године пре нашег рачунања времена у поретку ових сакралних вредности бивства настала је пометња. Према Конфучијевим речима, сакрални ред је да "краљ буде краљ, а слуга буде слуга". Поредак је да свако буде оно што јесте, на оном месту на којем је. Пометња је настала кад је краљ почео да не буде краљ и слуга да не буде слуга. Човек је одједном почео да бива друго него што јесте, на другом месту где је био. Хијерахија је почела да се руши. У Кини која се налазила на граници древног доба двојица су покушала да успоставе хијерархију: Лао Це и Конфучије. То је било оно време када се изгубио Пут, Тао, и бивство човечанства почело је да постаје пуки живот. Живот је оно што извире из материјалне природе, само биолошка појава, ништа друго. "Ако нема Тао, долази живот", каже Лао Це. Али се ствари овде не заустављају. Почиње развој уназад, дегенерација, обездуховљење, примитивизација. Почиње да опада и живот. "Ако нема живота, долази љубав." Даље: "Ако нема љубави, долази морал." "Морал није ништа друго до принуда. Човек верује због принуде и због принуде је веран." Пут је пуки привид; дух је само маска. "Свет происходи из привида духа, и ту почиње преокрет."

Лао Це каже да поредак вредности треба успоставити неактивношћу. Не усмеравати, не упетљавати се, него пустити да ствари саме опет нађу себе и своје место. "Високи живот нема намера и није делатан." Да би живот опет био бивство, да се оно што је затворено опет отвори, процвета, смири се и буде сређено као вечити поредак Неба, постоји само један једини начин: допустити да високе силе опет слободно прожму живот. "Тао не делује - али ништа не остаје неучињено." "Кад би краљ и принц умели да га искористе, свака ствар би се усмеравала сама по себи". Треба бити без страсти, без жудњи, без жеља; не сме се умешати, не сме се деловати. "Свети је дух којим се не може деловати; ко делује, квари га." "Што се свет покварио, то је зато што владари исувише много делају."

Конфучије је одабрао делатност. Много је поучавао, окупљао ученике, прихватио је положај, био је министар - беседио је, учио, радио.

...

Ученици Конфучија су вернике Таоа називали празноверним метафизичарима и иреалним фантастама. Реални захтев: чин, уплитање, делатност, јер коначно човек добрих осећања не може доконо посматрати пропадање.

...

Лао Це говори о највишој тачки хијерархије. Тао је не-деловање, он делује без деловања. То је интензитет бивства, снага отвореног бивства. Али је време већ онда минуло да би отворено бивство развило своје деловање на заједницу; то је почетак историје, доба живота, затвореног бивства које се све више затвара. А делатност Конфучија је очитовање делатне страсти управљачког поретка. Управљач, Чин це, грчки аристос, хинду кшатрија не уме другачије да замисли живот, једино као непрекидну делатност. У Лао Цеовом Тао појављује се још једном Пут древног краљевства, као што на другој страни земље још једном код Питагоре букне орфејевска баштина древне духовне владавине: управљање не зависи од делатности, него једино од духовног деловања.

У учењу Конфучија и у његовој делатности већ се јавља кшатрија, као на другој страни земље код Платона: страсна жеља да се поредак заједнице успостави деловањем. Лао Цеов Тао је морао да се изгуби, јер га заједница више није разумела, и време се изменило. А учење Конфучија, као и Платоново, унапред је било погрешно: витешки ред никада није умео да води заједницу, јер за то и није погодан. Онај ко је умео да води заједницу, њега више време није прихватило, а кога је, пак, време позивало, он је за вођење заједнице по природи својој увек био неподесан и такав је и остао.

Ова дата ситуација тачно означава шта значи хијерархија у животу заједнице: законит поредак вредности трансцендентног порекла, и ако га заједница одбије, одбила је закон сопственог опстанка, али ако га изгуби, не може га повратити никаквим напором ни делатношћу."

У складу са овим, очигледно је да постоји збрка. Друштво не води брамански, то јест свештенички ред, већ људи из других редова и друштво све више тоне. Некада је тај пад спорији, а некада бржи, али хијерархија је поремећена и не може се поново успоставити на начин како се то сада ради. Зато мислим да они којима је стало до виших вредности и до организовања друштва на другачијим основама, треба да иступе из делатности и да се врате живљењу нормалног живота под духовним руководством свештеника. Објављивање ставова - да, исијавање светлости - да, борба против - не, конференције за штампу - не, трибине - не, тужакање по судовима - не. Сваки сукоб, сваки активно борбени додир са снагама које вуку ка демократско-капиталистичкој реакцији и ка рушењу света, само иде у прилог тим снагама. Те снаге своје постојање и своју моћ и заснивају на сукобима, на непрестаној побуни и на непрестаној, постепеној деградацији духовне хијерархије, са циљем да је потпуно униште и да успоставе обрнуту хијерархију са обрнутим, изопаченим системом вредности. Као илустрацију овог процеса могу да наведем ситуацију у којој се налази Србска Православна Црква која је увучена у све чешће дневно-политичке борбе и која све више губи свој духовни ауторитет. Ту мислим на разне афере, појављивање у медијима и друге активности које затамњују духовно зрачење Цркве. Изледа као да је свештенички ред прихватио правила игре која намећу кшатрије и ваишије. И тако је у скоро целом свету. Свугде слабе духовне снаге и опадају духовне вредности, а јачају снаге таме, то јест демократије и капитализма. Зато се снаге таме тако жестоко обрушавају на Иран који је једна од последњих држава у свету где влада свештенички ред. Мислим да је очигледно да се нешто мора променити у начину борбе за праве вредности и да је тај начин да се иступи из активне, делатне борбе и да се пређе на чисто исијавање светлости. Управо како је рекао Бела Хамваш: "Циљ није велики историјски тријумф, него просто, блиско и лако - бити нормалан."

Ево да наведем један пример. Да ли се треба на било који начин супротстављати када настрани изађу на улице на дан њиховог поноса? Да ли треба изаћи и тући се са њима или, можда, правити некакве контра-шетње? Ја мислим да не треба. Било какво супротстављање је добродошло за снаге таме, јер оне ће управо своје даље акције градити на интензитету делатног отпора. За снаге таме делатни отпор је добродошао, јер делатни отпор оправдава њихову борбу. Сукоб се наставља и они ће да грме преко својих медија како делатни отпор показује то и то и како је то доказ за то и то и како ће они као даље кораке у њиховој борби да предузму то и то. То је врзино коло непрестаних сукоба који могу све више да ескалирају и ти сукоби представљају радост за снаге таме. Ма шта да се деси у тим сукобима, чак и да они који се делатно опиру победе, снаге таме неће престати да постоје и наставиће да ирају своју пипиревку, јер стратегија њиховог деловања је непрестано играње пипиревке и непрестана тежња за сукобом. И тако ће проклети коловрат сукоба наставити да се окреће док не достигне сумануту брзину која ће све да разнесе у парампарчад. Ако ми нисмо тамо где су они, ако нас нема на тачки где они очекују сукоб или било какву делатну реакцију, а било каква реакција делатног отпора је сукоб, ако су тамо, на потенцијалном бојишту, само они, онда они туку у празно, немају са ким да се боре и онда се губи оправдање за њихову акцију. За тучу је потребно најмање двоје. У боксерском рингу су потребна двојица боксера да би био меч. Шта би се десило када би у боксреском рингу био само један боксер? Он би могао да замахује и замахује и на крају би се уморио и престао би да замахује или би се срушио од исцрпљености од узалудног замахивања. Испао би комичан. Шта радите када видите на улици пијаног човека који се тетура и нешто прича и узнемирава пролазнике? Мислим да већина гледа да га избегне и да не улази ни у какве сукобе са њим. Исто то треба урадити и у случају настраних. Шта саветују Свети Оци као начин борбе против помисли? Делатну борбу против њих аргументацијом за и против у уму? Не. Они саветују управо супротно, а то је да се пресече сваки "разговор" са помислима, да се тај унутрашњи "дијалог" не би даље развијао, јер развој тог "дијалога" са помислима управо може да донесе негативне ефекте. Свети Оци још саветују да се "разговор" са помислима пресече молитвом. Урадимо исто, пружимо неделатни отпор. Не будимо на местима потенцијалних сукоба. Када снаге таме буду виделе да нема делатног отпора, вероватно ће још покушавати да са својим провокацијама изазову реакцију, али ако нема никакве реакције, онда више неће бити ни оправдања за њихове манифестације.

Позивам све оне који се боре за праве вредности, да на све врсте вербалних напада и провокација одговарају благосиљањем и осмехом. Једино у случају физичког напада сматрам да се треба физички бранити. Будимо нормални. Понашајмо се нормално и трезвено. Не дозволимо да нас снаге таме увуку у бесмислене борбе по њиховим правилима. "Циљ није велики историјски тријумф, него просто, блиско и лако - бити нормалан."

5 comments:

Анониман је рекао...

"Guenon himself in his article called “The Fifth Veda” devoted to the tantrism, wrote that in some special cyclic periods, which are very close to the “Iron Age”, “Kali-Yuga” end, many ancient traditional institutions lose their stamina and therefore the metaphysical self-realization needs in some special non-orthodox ways and methods. Therefore the doctrine of Tantrums is called the Fifth Veda despite the fact that their are only four Vedas. In other words, while the traditional conservative institutions degrade, such as monarchy, church, social hierarchy, cast system etc., the special, dangerous and risky, initiatic practices, associated with the “left-hand path”, become the most up-to-date."
Taken from: http://my.arcto.ru/public/eng/eng-teor.htm#6

Шта мислиш о овоме и знаш ли евентуално још штива где бих могао наћи нешто више o тзв. ,,путу леве руке" и ,,левом езотеризму"?

Поздрав,
Никола

Горан Тешић је рекао...

Помоз Бог Никола,

Искрено речено, ово ми не мирише на добро. Такође, немам никакве информације о "левом езотеризму".


Поздрав.

Анониман је рекао...

Иначе сам наилазио на контрадикторности о овом појму, зато питах где би' се могао упознати са путевима леве и десне руке. Ево неколико примера који говоре о различитим стварима:

Ђакон Андреј Курајев: Окултни Расизам
http://www.pravoslavni-odgovor.com/okultizam/rasizam.htm

Драгош Калајић: Устајте на десну ногу
http://ja-jp.facebook.com/note.php?note_id=36660859333

Кшатрија (задњи пост): Пут леве и пут десне руке
http://www.rasonalisti.net/forum/viewtopic.php?f=23&t=93&p=18446

Надам се да ће се још неко укључити да ово појасни и(ли) евентуално упути на литературу.

Срдачан поздрав,
Никола

Анониман је рекао...

Дошло је време да се оголи духовна суштина онога што просечни буржујчић назива политички екстремизам. Традиција познаје два типа духовности - Пут десне руке и Пут леве руке. Ова два пута нису две религије, оба су могућа у свим религијама, у свим црквама и конфесијама. Разлика између њих није видљива, већ лежи у најличнијим особинама човека, његовој тајној суштини.

Први пут карактерише позитиван став према свету који се види као хармонично, уравнотежено и добро место. А сво зло се види као изузетак, одступање од нормалног, нешто удаљено и без оностраних разлога. Овај духовни Пут се зове и Пут Млека - не повређује човека, удаљава га од сваког екстеремног искуства, скрива га од ноћне море зване живот. Ово је погрешан пут. Он води у сан, у опсену која не води нигде...

Други пут, Пут леве руке, је супротност свега тога. То није млечна смиреност, већ црна патња. Није тихи спокој, већ мучна, горућа драма расцепљеног живота. Ово је Пут Вина, разарајући, ужасан и насилан. За оног који иде овим путем реалност овог света је пакао, онтолошко прогонство, уроњеност у незамисливу катастрофу која је настала у исконским дубинама постојања. Чудовишно тежак, овај пут је једини истинит. Онај који га следи пронаћи ће славу и бесмртност. Онај ко издржи победиће и добити награду већу од живота. Затвор материје ће се урушити и преобразити у небески град.
-Александар Дугин (http://komentar.rs/sip/viewtopic.php?t=2568&start=0&sid=6e46fba500e24c07451f342e46e203f4)

Тешић Горан је рекао...

Ја сам Православни хришћанин и за мене је пут Православног хришћанства једини прави пут. Мене занимају и друге религије, али не у смислу мешања са Православљем, већ у мојој тежњи да сагледам свет у његовој Свечовечанској пуноћи. Евро-Азијство ме, пре свега, занима у гео-политичком и културном смислу. Александар Дугин је одличан мислилац и гео-политичар, али Свети Оци су они које треба следити.

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP