Бела Хамваш: Чувена безименост

понедељак, 06. јул 2009.

"Ко се вратио у нормално, или је бар на путу повратка, он је иступио из онога што се у Европи назива историјом или историјском славом, и поново је постао онакав какви су очеви и мајке и Самарићани, чија величина нигде није записана, али су већи од Цезара. За мене слава у "Лиру" не припада краљу, оном фантасти, за кога, чим се појави, већ знам да ће посрнути, и да се неће заустављати све до најдубљег дна лудила. Слава припада Кенту, који је у целом позоришном комаду једини нормалан човек, веран, чист, једноставан, библијски, као хлеб, поседује апсолутну веродостојност. За мене је Кент аутентична хумана егзистенција, никаквог јуначења, никакве историчности, никакве хировитости.

Историја значи бити забележен у сећању човечанства. Прилично низак степен славе. Кентова слава је забележена у вишем сећању од човековог, тамо где се бележе очеви и мајке и Самарићани. Не знам како су их називали. Чуанг Це ову славу назива чувена безименост. Бити упамћен у вечном сећању. Јевреји су говорили: име му је записано у књизи живота. И ако се нечије име избрише из књиге живота, то је теже него да умре, јер постаје неславан. Јунаци историје су овакви неславни људи, лицемерне и подле луде, и мало њих заслужује да се од њих огради. Људска историја је у односу на праву непостојање. Списак грехова, одступање од нормалног. Како се може замислити да они који су остали једноставни и чисти, за њих се никада није сазнало, и нико то и није приметио, имена верних нису записана мећу лицемере, крволоке и подлаце, и нису остала негде где је њихов останак коначнији и блиставији него у људској историји? Како се може замислити да су се изгубили за нас, и за човечанство, управо они, и што је преостало то је смеће бесрамних злочинаца? Остало је све што је пролазно, и изгубило се оно што је вечно? Постоји сећање које води рачуна о истинској слави. То раздваја Европу и праву баштину: Европљанин, почев од Грка, жели да буде бесмртан у историји, сањасин, суфи, тао, зен, древни хришћанин, хасид чувен у безимености. Ко уклеше своје име у историју, за мене он остаје у нижој категорији. Само глас, само каријера, само успех. Моја разјарена срџба и завист и освета према овоме омогућила ми је да нађем књигу живота, ону у коју се записују једноставни, они који остају непознати у историји, али су задобили славу егзистенције. Доћи ће тренутак када ће се растурити листови људске историје, и изгореће у ватри истине. Истовремено ће се отворити књига живота. Можда се то назива страшним судом, када ће свако добити место које му у вечности припада. Малено је частољубље остати у историји пролазности, моје је частољубље било више, хтео сам да останем у сећању вечности."

Овај цитат Беле Хамваша је у прилог мом позиву да се иступи из делатне борбе и да се крене ка вишем степенику, а то је ка нормалности.

2 comments:

Уроборос је рекао...

Мислим да си Хамваша, у неку руку, погрешно схватио. Наиме, тај позив на одустајање од делатне борбе, од рађаса, није усмерен ка браманском не-делању, већ ка другој врсти делања, неговању живота својственом трећој функцији - ваишама.

Тежиште Хамвашевог погледа на свет се заснива на осећањима, доживљајма и физиогномским утисцима, дакле нечем много ближем биолошком него интелигибилном свету.

Хамваш тако представља најбољи одговор материјалистичкој епохи у којој живимо, чији су домети плитки, за разлику од Хамвашевих, чија "поетска урањања у свет материје су толико дубока да досежу до оне тачке где супстанција сензибилног света додирује те открива своје прво начело, одговарајућу есенцију интелигибилног света. Ту склоност свету материје Хамваш показује чак и тамо где је предмет његових разматрања сав саздан од идеја, попут Геноновог учења о Примордијалној Традицији и традиционалне доктрине цикличног развоја историје (Д. Калајић)."

Тешић Горан је рекао...

Слажем се да Хамваш поред чистог стремљења духовном свету, пише и о бризи о животу, али опет у контексту стремљења духовном свету, али у овим цитатима које сам навео мислим да он недвосмислено подржава промену путем браманског неделовања. Хамваш доста пута помиње немогућност ниједне друге касте, осим браманске, да води друштво.

Као што сам већ написао у неком од ранијих текстова на овом мом интернет дневнику, ја се крећем између кшатрије и брамана, у правцу брамана, мада сам још увек кшатрија. Ипак, почео сам да предузимам кораке да се полако повлачим из света кшатрија. На пример, један од тих корака је да више никада нећу учествовати на дискусионим групама. То је корак који, заправо, нисам сам предузео, већ је он дошао као послушност свештеничком реду Србске Православне Цркве, али сам веома задовољан са тим кораком. Чак је и овај мој интернет дневник испољавање кшатрије у мени. Ја сам тога потпуно свестан. Скоро сви моји преци су били чисте кшатрије, а то значи прави ратници. Ја још увек осећам велику енергију од севања челика, од ватри, од херојских епова. Ја још увек сањам ударе громова у непрегледним степама Евро-Азије. Ипак, не желим то, али не могу да се ослободим кшатрије тек тако. Мислим да ја нисам лош кшатрија, али, једноставно, желим да се померим ка браману. :)

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP