Бела Хамваш: Чувена безименост

"Ко се вратио у нормално, или је бар на путу повратка, он је иступио из онога што се у Европи назива историјом или историјском славом, и поново је постао онакав какви су очеви и мајке и Самарићани, чија величина нигде није записана, али су већи од Цезара. За мене слава у "Лиру" не припада краљу, оном фантасти, за кога, чим се појави, већ знам да ће посрнути, и да се неће заустављати све до најдубљег дна лудила. Слава припада Кенту, који је у целом позоришном комаду једини нормалан човек, веран, чист, једноставан, библијски, као хлеб, поседује апсолутну веродостојност. За мене је Кент аутентична хумана егзистенција, никаквог јуначења, никакве историчности, никакве хировитости.

Историја значи бити забележен у сећању човечанства. Прилично низак степен славе. Кентова слава је забележена у вишем сећању од човековог, тамо где се бележе очеви и мајке и Самарићани. Не знам како су их називали. Чуанг Це ову славу назива чувена безименост. Бити упамћен у вечном сећању. Јевреји су говорили: име му је записано у књизи живота. И ако се нечије име избрише из књиге живота, то је теже него да умре, јер постаје неславан. Јунаци историје су овакви неславни људи, лицемерне и подле луде, и мало њих заслужује да се од њих огради. Људска историја је у односу на праву непостојање. Списак грехова, одступање од нормалног. Како се може замислити да они који су остали једноставни и чисти, за њих се никада није сазнало, и нико то и није приметио, имена верних нису записана мећу лицемере, крволоке и подлаце, и нису остала негде где је њихов останак коначнији и блиставији него у људској историји? Како се може замислити да су се изгубили за нас, и за човечанство, управо они, и што је преостало то је смеће бесрамних злочинаца? Остало је све што је пролазно, и изгубило се оно што је вечно? Постоји сећање које води рачуна о истинској слави. То раздваја Европу и праву баштину: Европљанин, почев од Грка, жели да буде бесмртан у историји, сањасин, суфи, тао, зен, древни хришћанин, хасид чувен у безимености. Ко уклеше своје име у историју, за мене он остаје у нижој категорији. Само глас, само каријера, само успех. Моја разјарена срџба и завист и освета према овоме омогућила ми је да нађем књигу живота, ону у коју се записују једноставни, они који остају непознати у историји, али су задобили славу егзистенције. Доћи ће тренутак када ће се растурити листови људске историје, и изгореће у ватри истине. Истовремено ће се отворити књига живота. Можда се то назива страшним судом, када ће свако добити место које му у вечности припада. Малено је частољубље остати у историји пролазности, моје је частољубље било више, хтео сам да останем у сећању вечности."

Овај цитат Беле Хамваша је у прилог мом позиву да се иступи из делатне борбе и да се крене ка вишем степенику, а то је ка нормалности.