Анти-Европа: Запад као хришћанска цивилизација

Сергеј Кара-Мурза

Ево, живот у Русији ми је донео откриће једног изузетног мислиоца и аналитичара Великог Истока - Сергеја Кара-Мурзе. Сергеј Кара-Мурза је руски научник рођен 1939.-те године. По професији је доктор хемије, али је веома познат и као теоритичар науке, социолог, политиколог и публициста. Сергеј Кара-Мурза чврсто стоји на бранику Русије и руске цивилизације. Једно од његових кључних дела је књига "Манипулација свешћу" где је он до ситних детаља разобличио Запад и његову идеологију, као и методе које Запад користи у наметању своје идеологије и свог начина живота свима осталима. Иначе књига "Манипулација свешћу" је преведена и на србски језик. Овде је важно напоменути да је књига издата 2000.-те године, то јест само годину дана од како је Владимир Путин дошао на власт и када су последице владавине Бориса Јељцина, као и утицај атлантистичких снага у Русији још увек биле јаке. Сергеј Кара-Мурза је, такође, објавио и књигу "Манипулација свешћу 2". Иначе, стил којим пише Кара-Мурза је јасан, сажет и занимиљив, а тврдње прате убедљиви докази.

Мислим да је нама којима је стало до победе Србије, Русије и Евроазије неопходно да се добро информишемо у вези манипулације свешћу где се води велика битка и где се, у суштини, и постиже победа која се после само оверава на политичком пољу.

Ево и званичне интернет презентације Сергеја Кара-Мурзе:

Званична интернет презентација Сергеја Кара-Мурзе

У неколико следећих текстова представићу делове из књиге који се односе на рушење дуго фабрикованих евроцентричних митова.

""Светли" митови Запада: евроцентризам

Светли митови су се скупа уобличили у велику метаидеологију савременог западног друштва која се уобичајено назива «евроцентризам». Ту Европа није географски већ цивилизацијски појам (у прошлом веку се говорило да су језгро Европе постале САД). Ту и тамо покушавају да уведу реч "западоцентризам" али се она није примила. Евроцентризам се може назвати метаидеологијом Запада зато што се у његовим оквирима развијају и појединачне сукобљене идеологије (на пример, либерализам и марксизам). Важно је што оне потичу из исте слике света и од истих постулата у погледу историјског пута Запада. Нама су митови евроцентризма нарочито занимљиви пошто је у друштвену свест у Русији уведена сасвим мистификована слика "светске цивилизације" у коју би се наводно требало "вратити". Јединственост нашег положаја је у томе што је, за разлику од Африке где је пропагатор "бледих клишеа" евроцентризма била компрадорска буржоазија која се одрекла националних културних корена ("лумпен-буржоазија"), у Русији то - цвет нације, њени образовани људи. Кредо евроцентризма руских реформатора изразио је Л. Баткин у књизи-манифесту "Нема нам друге": "Запад крајем XX века није географски појам па чак ни појам капитализма (премда је генетски, дабоме, управо с њим повезан). То је свеопшта дефиниција оног привредног, научно-техничког и структурно-демократског нивоа без кога је незамисливо постојање било ког истински савременог друштва очишћеног од архаичности". Евроцентризам се не своди на неку од подврста етноцентризма, од кога није слободан ниједан народ. То је идеологија која претендује на универзалност и која тврди да сви народи и све културе пролазе један исти пут и међусобно се разликују само по ступњу развоја. Евроцентризам се веома снажно проширио у XIX веку. Међутим, основне његове поставке остају непромењиве и данас. Када се друштво налази на раскрсници и одређује пут свог развоја, политичари прожети идеологијом евроцентризма избацују паролу: "Угледај се на Запад - то је најбољи од свих светова". Изградња једнообразног света у ствари представља на миту засновану утопију која храни идеологије Запада. Код К. Леви-Строса читамо: "Не може постојати светска цивилизација у оном апсолутном смислу који се том изразу често придаје, пошто цивилизација претпоставља сапостојање култура које испољавају огромну разноврсност; чак се може рећи да се цивилизација управо у том сапостојању и састоји. Светска цивилизација не би могла бити ништа друго до коалиција култура у светским размерама, од којих би свака сачувала своју оригиналност... Света је обавеза човечанства да се чува слепог партикуларизма склоног да статус човечанства припише једној раси, култури или друштву и да никад не заборавља да ниједан део човечанства не поседује формуле примењиве на целину, и да је човечанство утонуло у јединствен начин живота - незамисливо". Размотримо само неколико основних митова евроцентризма, на основу којих се затим развијају секундарне идеолошке концепције - о тржишној економији, о западној демократији и слободи, о грађанском друштву итд. (њих ћемо дотаћи у другим деловима).

Запад као хришћанска цивилизација

Као и све велике цивилизације, западноевропска је у процесу своје консолидације активно користила верски чинилац. Евроцентризам као идеологија укључује у своју структуру мит о хришћанизму Запада као оној матрици која је предодредила социјално уређење, тип рационалности и културу Запада у целини. Зависно од историјске конјунктуре тај је мит представљан у најразличитијим варијацијама или бивао сасвим пригушен (однос према цркви је током Француске револуције одређивала парола "Згазити гада!" док данас кажу да је Запад - јудео-хришћанска цивилизација). Важно је то што је хришћанство представљено као обележје које је западног човека обликовало - насупрот "муслиманском Истоку". Идеолози су се морали поприлично потрудити да би такву представу створили. Чак и не само идеолози, него и европски уметници који су публику навикавали на помисао да су у Светој породици сви одреда били плавокоси (погледајте макар Рубенсове библијске слике).

За Русију тај мит има посебан значај, пошто се у њему доводи у сумњу "законитост" источног хришћанства - православља. Наше философирајуће демократе говоре да је кобна историјска грешка било то што је Русија хришћанство примила од Византије и на тај начин "испала" из хришћанске цивилизације *. Садашњи тип евроцентризма одликује унутрашња противречност тумачења хришћанског мита. С једне стране, нарасла је потреба за митовима који консолидују. Истовремено, сам тип савремене цивилизације, њена етика и остали темељни митови све мање су спојиви с постулатима хришћанства. Зато је још пре четрдесет година теолог и историчар културе Романо Гвардини упозоравао да долази крај паразитирању Запада на хришћанским вредностима. Те су потешкоће почеле нарастати од самог почетка револуција које су и довеле до образовања савременог друштва индустријске цивилизације. Већ су колонизација и расизам нужан за њено оправдање (кога у средњовековној Европи није било) приморали на одступање од хришћанске представе о човеку. Морала се позајмити идеја изабраног народа ("култ британског Израиља") а затим се стигло до расне теорије Гобиноа и потраге за нордијским прецима Карла Великог и другим потомцима "златокудравог Менелаја". Како пише А. Тојнби, "међу протестантима енглеског говорног подручја још увек можемо наићи на "фундаменталисте" који и даље верују да су изабраници Господњи у оном најбуквалнијем смислу у ком се та реч користи у Старом завету". Одступање од Јеванђеља и обраћање низу књига Старог завета током Реформације било је потребно и за етичко образлагање новог, традиционалном друштву необичног односа према ћару. То подробно истражује М. Вебер у свом делу "Протестантска етика и дух капитализма". Већ само признавање богоугодности зеленаштва, за развој финансијског капитала преко потребно, означавало је важну промену у теологији западног човека. Оно је било толико револуционарно да су у том погледу напредне протестантске секте себе називале "британским Израиљцима" (Вебер пише о "британском хебраизму као посебној културној појави"). Струје које су одиграле важну улогу у настанку савременог друштва, укључујући и мистичне (на пример, масонство) биле су изразито нехришћанске. Најзад, и сав пâтос индустријске цивилизације везан за технологију, култ ватре и силе, еп прекрајања света није хришћански већ титански. Заиста, Прометејев лик прожима сву европску творевину. Ако, пак, говоримо о крају нашег века, онда изгледа да титанско начело уступа место киклопском. Сила постаје све разорнија, а њена демонстрација све суровија. У њима се све више назиру неопагански ритуали."