Анти-Европа: Запад - наставак античке цивилизације

Из књиге "Манипулација свешћу" Сергеја Кара-Мурзе:

"Запад - наставак античке цивилизације

Други темељни мит евроцентризма је буквално "лабораторијски" створена легенда о томе да савремена западна цивилизација представља плод непрекидног развоја антике (колевке цивилизације). Та се легенда на одговарајући начин прелама на свим основним историјским плановима *. Она се у социјално-економској области јавља као историја "правилне" смене формација и непрекидног прогреса. Ту се сразмерно развоју производних снага првобитно друштвено уређење замењује ропством које уступа место феудализму, а после, током научне и индустријске револуције - капитализму. Само се та смена формација признаје за правилну. Чим Словени и Монголи нису знали за ропство, док у Кини није било кметства и државне религије - значи, нису ни стигли до цивилизације и сада им Запад мора одржати специјални курс едукације. Схема смене формација је митологична. Стара Грчка није била део Запада, била је нераскидиво повезана с културним системом Истока. А њене наследнице су подједнако постале како варварска Западна Европа (преко Рима) тако и источно-хришћанска, православна цивилизација (преко Византије). "Јелиноманија" XIX века везана је за расизам конзервативног покрета познатог као "романтизам". Заједно са "грчким" митом стваран је и "оријентализам" - романтичан мит о Истоку. Значајно је што је "антички" мит у почетку био развијен као противтежа хришћанског мита. О томе пише Самир Амин позивајући се на америчког историчара антике М. Бернала: "Предрасуда евроцентризма користи залиху готових елемената, укључујући један и одбацујући други зависно од идеолошких потреба тренутка. Познато је на пример да се европска буржоазија дуго с неповерењем и чак презрењем односила према хришћанству и зато преувеличавала "грчки мит"... Грчка је по том миту била мајка рационалне философије, док Исток никада није успео да превазиђе метафизику... Тако устројена тврдња је сасвим мистификована. Мартин Бернал је то показао описавши историју, како се изразио, "фабриковања Старе Грчке". Он подсећа да су Грци били сасвим свесни своје припадности културном ареалу старог Истока. Они не само да су високо ценили оно што су научили од Египћана и Феничана, него себе нису ни сматрали "анти-Истоком" како нам евроцентризам представља грчки свет. Напротив, Грци су Египћане сматрали својим прецима, можда митским, али то није битно". Мит представља и тврдња о непрекидности процеса културне еволуције и смене формација. Феудализам су донели варвари који су освојили робовласничку Римску империју. Варвари, пак, у свом начину живота нису пролазили кроз етапу ропства. Па каква је то непрекидност? То је типичан прекид устаљености, и то у крајњем облику, везаном за војни пораз. О култури нема потребе ни говорити - прекид у наставку античке традиције потрајао је преко хиљаду година (отуда и мит о "мрачном" Средњем веку као изгубљеном времену, док је период после Средњег века назван Препородом). Штавише, Запад је за извесно време чак изгубио културно наслеђе антике и добијао га у мрвицама од Истока - преко Арапа који су грчку литературу помно сачували и проучили. Западна цивилизација је стварана заједнички с Арапима, и евроцентризам је, уз све остало - идеологија незахвалних потомака. Мит о "правилној" смени друштвених формација поткрепљује се важним митом еволуционизма. Корени тог мита воде у историју опажања времена у европској култури, у историју преласка са цикличног времена аграрне цивилизације на идеју бесконачног, линијског времена усмереног у будућност ("стрела времена"). Ново схватање времена створило је тло за појаву идеје прогреса која је постала метафизичка, скоро религиозна основа идеологије индустријализма. Идеја еволуционизма је статус фундаменталног мита стекла после тријумфалног успеха дарвинизма. Тај тријумф биолошке теорије био је предодређен преком потребом за научним утемељењем онога што је већ ушло у културу и социјалну праксу *. Еволуционизам је примењиво на друштво, културу и цивилизацију дао идеју развоја и природног одабирања. Друштва су се поделила на развијена и слабо развијена (или у развоју), у обичну свест је чврсто ушла мисао да друштва заостала у свом развоју или пропадају током конкуренције или постају зависна и експлоатисана, и да je то - природни закон живота **. Према том миту, Запад je имао срећу што је од самог почетка доспео на "магистрални пут" светске цивилизације, док су други залутали и са закашњењем избијају на тај пут - због чега су принуђени да плаћају Западу као успешнијем конкуренту. Узалудно је противити се томе, пошто је то - закон природе. Међутим, антрополози знају да еволуционизам, примењиво на културу и друштво, представља идеолошку спекулацију и нема никаквог научног утемељења. К. Леви-Строс на многим местима покушава да то објасни на најразличитије начине. Ево једног од најприступачнијих: "Биолошки еволуционизам и псеудоеволуционизам који разматрамо - сасвим су различите доктрине... Можемо из земље извадити материјалне објекте и уверити се да се облик или начин израде одређених објеката мењају зависно од дубине геолошких слојева. Па ипак једна секира не рађа физички другу секиру као што се дешава са животињама. Рећи у том случају да је једна секира еволуирала из друге представља метафоричку формулу која не поседује научну строгост. Оно што је тачно за материјалне објекте, чије се физичко постојање доказује ископавањима, још је оправданије у погледу друштвених институција, веровања, укуса, чија нам је прошлост обично непозната. Концепција социјалне и културне еволуције у најбољем случају пружа само примамљив и опасно удобан поступак приказивања стварности". Све у свему, Леви-Строс овако квалификује концепцију еволуционизма ("правилног" развоја и "природног одабирања" култура и народа): "Сви ти спекулативни судови фактички се своде на један рецепт који се најбоље може назвати лажним еволуционизмом. У чему се он састоји? Ради се, сасвим јасно, о тежњи да се разноврсност култура одстрани - не престајући притом с уверавањима о дубоком поштовању те разноврсности"."