Размишљања једне Рускиње о женском одевању и о избору артикала при куповини

Моја девојка Светлана има занимљива размишљања о женском одевању и о избору артикала при куповини.

Она каже да је осећај када жена облачи панаталоне и хаљину или сукњу потпуно другачији и да је правилно да жена облачи хаљину или сукњу. Дакле, ту се не ради о практичним разлозима већ о осећају у души. У складу са овим произилази да је промена у облачењу жена тиме што су жене почеле да носе панталоне, а које представљају део мушке одеће, довео и до промене у њиховом душевном устројству на негативан начин, а што је проузроковало нарушавање женског принципа. Наравно, упоредо са овом променом у одевању уследила је и појава некаквог изједначавања мушкараца и жена, а касније и феминизма као радикалног испољавања тежње да се наруши Божански поредак и да се негира постојање специфичног мушког и женског принципа. Ја не видим разлог да се мушкарци и жене изједначавају на начин како то подразумева атлантистичка западна идеологија. Ја мислим да мушкарац треба да остане веран свом мушком принципу, а жена свом женском принципу. Када се свако држи свог принципа, онда свако може да развија специфичне силе које су му Богом дане и онда је могућ и Благословен и складан живот удвоје и испуњавање улога које су мушкарцу и жени дате од Бога.

Друго занимљиво размишљање моје девојке Светлане се односи на избор артикала при куповини. Она сматра да нема потребе да постоји толико велика могућност избора разних артикала, јер све те такозване могућности, заправо расејавају, па чак и погађају човека. Јутрос смо разговарали о томе и сложили смо се да та такозвана могућност избора заправо уводи човека у свет лажних избора, а тиме уједно и у свет лажне слободе, јер "имати" није "бити". Једна од последица такозваног великог избора је развијање потрошачког менталитета који заједно са притиском у медијима путем реклама и забавних емисија доводи до тога да човек почиње да поима живот као шоу који се одиграва на једној великој сцени и где свако треба да има своју улогу. То је оно што Ги Дебор назива "друштвом спектакла". Дакле, човек је рођен да "буде", а не да "има". Човек треба да "има" оно што му је неопходно и не много више од тога јер је и физичко биће које има и тело, али је главно да "буде" јер је и духовно биће, а човеков дух је превасходнији од тела.