Старообредници Алтаја, Беловодје и прича о сакралној анархији

среда, 05. мај 2010.

Настављам да проучавам утопије као покушаје људи да досегну савршени рајски начин живота. Раније сам већ писао о руским старообредницима на свом интернет дневнику и сада настављам причу о њима. Када сам се преселио у Русију, купио сам неколико књига о њима и посетио једну њихову општину. Ради се о културолошким и социолошким проучавањима. Тако на пример купио сам књиге "Руске песме алтајског Беловодја" Вјачеслава Шјурова и "Чулеш и Килинск, XXI век" Ивана Бојка и Наталије Литвине, које говоре о појединим аспектима живота алтајских старообредника. У књизи "Руске песме алтајског Беловодја" Вјачеслава Шјурова се налази уводни текст, а потом ноте и текстови песама алтајских старообредника. Уз књигу иде и музички ЦД са снимцима на којима певају алтајски старообредници. У књизи "Чулеш и Килинск, XXI век" Ивана Бојка и Наталије Литвине, налазе се транскрипти делова разговора које су они водили са алтајским старообредницима. Такође сам купио књигу "Руске утопије" Бориса Јегорова, где се помињу старообредници и Беловодје.

У Алтајски крај у Русији углавном су се доселили старообредници који немају свештенство, такозвани беспоповци. Они живе у руралним крајевима, у селима у којима нема много цивилизацијских достигнућа. Они су тамо побегли од света у некој врсти религиозног апокалиптичног ишчекивања и са жељом да очувају свој стари руски начин живота из времена пре реформи Петра Великог. Начин живота старообредника је повезан са такозваном крестјанском цивилизацијом у Русији, а која представља стари патријархални модел живљења, где су људи везани за земљу и стоку и живе у проширеним породицама. То је веома слично старој србској породичној задрузи.

За горњо-алтајски крај је везана и чудесна прича о Беловодју. Шта је Беловодје? У својој књизи "Руске утопије" Борис Јегоров пише да се прича о Беловодју проширила по целој Русији у XVIII веку. Тада је почела колонизација Горњег Алтаја, краја који је био богат плодном земљом и животињама у долини реке Бухтарми, притоке Иртиша. Тамо, у тај удаљени крај који се налазио између Русије, Кине и казахстанских региона, бежали су снажни крестјани, старообредници, козаци и други. О Беловодју су почеле да круже бајковито-легендарне приче, као о земљи која богато рађа хлеб и пиринач, да тамо има много грожђа и другог воћа, да у земљи има много злата, сребра и драгог камења. Сам назив Беловодје има географске основе јер се тамо налази река Бјелаја (Бела) и планина Белуха, али се, очигледно, мислило и на метафоричко значење имена јер је бело, белина знак чистоте и светости.

Али, цела та прича о старообредницима, Беловодју и бежању од света има још један контекст, а то је анархистички. Овде се, наиме, ради о сакралној анархији и људској чежњи за слободом, која је овде чежња за слободом у Христу. Ова тема није лака, али када се мало дубље уђе у њу, а посебно када се човек мало дубље загледа у себе, онда ствари и не изгледају толико сложене. Сви ти крестјани, старообредници, козаци и други који су бежали од света, бежали су, уствари, од система, од државе и њених закона који су ограничавали људима слободу. У самој својој суштини држава и њени закони су нешто што је страно стварној неисквареној људској природи. Палом и, како је то рекао Бела Хамваш, духовно корумпираном човеку је била потребна држава. А ево шта о томе каже архимандрит Софроније (Сахаров) у својој књизи "Рођење за царство непоколебиво":

"Каснији облик хуманизма, философски и тобоже научно утврђен, ствара конфликтне односе између Бога и људи. Пре две хиљаде година Њега су убили срамотном смрћу и то у нашој плоти коју је Он примио. Сада је "Бог умро". Отпочео је култ човека: све је у човеку, све је само њега ради. Оне који друкчије верују - убијају!

Последице овог новог облика "пада" су: човек је постао роб држава које управо он ствара, науке, увек веома релативне, роб својих апстрактних философија и идеологија; и још горе од тога, роб машина које сам ствара. Човек који је напустио Бога сам себи ствара непријатеље: први од њих је - држава. И из тога нема излаза. Што се државни апарат више организује и појачава, тим је процес деперсонализације људи бржи и жешћи. Због свега овог може се рећи да хришћанство за обезличену државу постаје неподесно."

Ово је што је написао архимандрит Софроније (Сахаров) је по свом духу веома блиско анархистичком погледу на свет с том разликом што се овде, као што сам већ написао, ради о сакралној анархији, то јест човек жуди за бесконачном слободом у Христу, док савремени политички анархисти, углавном, заговарају систем без Бога, што је потпуно погрешно.

И као што можете видети у филму о алтајским старообредницима који сам овде поставио, шта је потребно човеку? Не много. Кућа, храна коју сам прави, чиста природа, чист ваздух, време за молитву и мисли о Богу... Људима који стреме Богу не требају гомиле и гомиле закона и параграфа, правне државе и њихови репресивни апарати. Тамо где је правна држава, а правна држава није исто што и праведна држава, тамо где је много закона који регулишу све живо, тамо се осећа задах регресије и пропадања. То је Запад. Правна држава, регулација, притискање, ограничавање слободе. Оно о чему се толико прича и на чему се толико инсистира на Западу је - правна држава. Како рече архимандрит Софроније: "Што се државни апарат више организује и појачава, тим је процес деперсонализације људи бржи и жешћи. Због свега овог може се рећи да хришћанство за обезличену државу постаје неподесно." А то је управо оно што се дешава на Западу - све више организације и све више закона који све више контролишу све могуће области људског живота. И тај разорни систем у коме царује правна држава се сада натура и свим осталим народима света. Заглушујуће трубе трубе о неопходности правне државе. И наравно да је за такву обезличену државу хришћанство неподесно. За такву обезличену државу неподесна је човекова исконска жудња за безграничном слободом у Христу. Услед постојања такве државе настала је и теорија да држава треба да буде одвојена од цркве, то јест да профано треба да буде одвојено од сакралног и да међу њима не треба да постоји сарадња, већ да је црква тамо неки сервис који треба да задовољава тамо неке потребе тамо неких људи. По Атлантистичкој идеологији црква, ако већ мора да постоји, мада би Атлантисти више волели да она не постоји, треба да буде само један од сервиса грађанству. А и сама терминолигија је занимљива, јер једно тумачење порекла речи "крестјанин" каже да та реч потиче од речи "христианин", то јест "хришћанин". Обезличеној држави не требају ни Хришћанство, ни хришћани, јер они жуде за слободом у Христу, а пошто је слобода у Христу једина права слобода, то значи да обезличеној држави не требају слободни људи, већ робови. Једна врста компромиса између државе и цркве је била држава византијског типа где је сарадња профаног и сакралног била означена у виду двоглавог орла. Цар или краљ, то јест монарх као представник профаног и патријарх као представник сакралног. И у овом случају државне организације који је свакако мање лош од обезличене државе, држава је имала улогу заштите сакралног у случају напада споља. Тако је и настала византијска хришћанска империја, Други Рим. А после пада Византије, Другог Рима, тај хришћански државотворни империјални принцип је прешао у православну Русију која је, такође, постала хришћанска империја, Трећи Рим. Више ми се свиђа менталитет где, као на пример, када смо били у једној црквеној књижари поред Свјато-Троицке Сергијеве лавре и када смо купили магазин "Славјанка", продавачица нас је замолила да сами ставимо други примерак часописа на место где је био први који смо купили, уместо да она устане и да то уради, него менталитет где ти се продавац ропски предаје са извештаченим осмехом на лицу са идеолошким циљем да угоди твом гордом Ја, као што је случај на Западу. Тамо где се људи не могу договорити како да нешто обаве при чему је дата реч довољна гаранција сарадње и где је људима за обављање посла потребан писани уговор који има законску тежину, то јест тежину присиле, тамо нешто гадно смрди, тамо нешти трули. Ако је људима потребан уговор који има законску тежину, онда ту нема поверења. Онда ту човек човеку не верује. Ту се човек човека боји. Ту влада страх. Ту је "човек човеку вук". Ту нема љубави међу људима. Мислим да зато Словенима, у принципу, више одговарају системи засновани на анархизму и на слободној вољи, него на принуди.

Ево две песме са ЦД-а који иде уз књигу "Руске песме алтајског Беловодја" Вјачеслава Шјурова:





А ево и филма на руском језику о алтајским старообредницима:





  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP