Анти-Европа: Мит о развоју кроз имитацију Запада

Из књиге "Манипулација свешћу" Сергеја Кара-Мурзе:

"Мит о развоју кроз имитацију Запада

Један од централних митова евроцентризма гласи да Запад предњачи захваљујући томе што је капитализам створио моћне производне снаге. Остала су друштва једноставно заостала и сада су принуђена да сустижу, али ће на крају крајева на земљи завладати либерални капитализам по англосаксонском узору, и настаће (већ настаје) "крај историје". У самој западној мисли тај се мит, опасан за судбину човечанства, подвргава оштрој критици полазећи од разних основа. А. Тојнби је већ 30-их година у свом главном делу "Проучавање историје" писао: "Теза о унификацији света на бази западног економског система као закономерном исходу јединственог и непрекидног процеса развоја људске историје доводи до најгрубљих извртања чињеница и запањујућег сужавања историјског видокруга". Темељну критику евроцентризма је после Тојнбија дао К. Леви-Строс који је проучавао контакт западне и локалних култура. Он је одбацивао саму механистичку идеју о постојању једне "правилне" цивилизације чији се пут мора узети за магистрални пут човечанства: "...Тешко је замислити како би једна цивилизација могла искористити начин живота друге, сем ако се не одрекне онога што јесте. У ствари покушаји таквог преустројства могу довести само до два исхода: или дезорганизације и слома једног система - или оригиналне синтезе која, међутим, води настанку трећег система несводивог на та два". Такву синтезу смо видели и у Русији (СССР), и у Јапану, и данас у Кини. Такву дезорганизацију и слом данас видимо у Руској Федерацији. Ипак се мит о развоју следећи западни пут тим интензивније експлоатише што немогућност његовог остварења постаје очитија и јаснија. Али, прво о мање очигледној ствари - о томе да земље у развоју, доспеле у орбиту Запада, уопште не иду његовим путем. Самир Амин пише: "Производни систем у земљама периферије не репродукује оно што је било у центру у претходној етапи развоја. Та два система се квалитативно разликују. Што периферни капитализам даље иде путем развоја тим оштрије постаје то размимоилажење и тим пре неједнака расподела прихода. Тај уједињен систем у свом развоју репродукује диференцијацију, поларизацију центар-периферија *. Немогућност читавог света да имитира пут Запада обнародована је на јединственом форуму који је размотрио глобалну ситуацију - свет у целини **. То је светска конференција ОУН на највишем нивоу о екологији "Рио де Жанеиро - 1992". Њене закључке је западна штампа сасвим и свугде прећутала. То само по себи представља значајну чињеницу. Конференција је бучно рекламирана током скоро две године њене припреме. На њој је присуствовало око 5.000 (!) дописника. Међутим, после њеног одржавања сва светска штампа под контролом западне врхушке ћути ко заливена ***. У ствари, нити је било нити има развоја Запада "с ослонцем на сопствене снаге" који би "заостале" земље могле узети за пример и репродуковати на свом тлу. Савремена западна "цивилизација" од самог почетка представља наказно срастање два света које се искључиво у идеолошке сврхе приказује као "развијене" и земље "у развоју". Развој Запада и утапање мноштва култура у "слабу развијеност" - јединствен је конкретно-историјски процес у коме су делови (развој и слаба развијеност) међусобно условљени. У "Структурној антропологији" К. Леви-Строс пише: "Друштва која данас називамо "слабо развијеним" нису таква због свог сопственог деловања... Истину говорећи, управо су та друштва путем њиховог директног или посредног разарања у периоду од XVI до XIX века и омогућила развој западног света. Између та два света постоје односи комплементарности (допуњавања). Сам развој с његовим незаситим потребама учинио је та друштва онаквима каквим их данас видимо. Зато се ту не ради о зближавању двају процеса од којих се сваки изоловано развијао својим курсом". Најситничавији историчар нашег века Ф. Бродел проучавајући "структуре свакодневице" - потанко описивање токова и коришћења свих средстава за живот - пише: "Капитализам је плод неједнакости у свету; њему је за развој потребна потпора међународне економије... Он се уопште не би могао развијати без сервилне помоћи туђег рада". Према Броделовим подацима, Енглеска је у XVIII веку само из Индије извлачила сваке године приход од 2 милиона фунти, док су све инвестиције у Енглеској процењиване на 6 милиона фунти. Значи, ако узмемо у обзир приход свих опсежних колонија Енглеске, испада да су на њихов рачун вршене практично све инвестиције и одржаван животни стандард Енглеза, укључујући образовање, културу, науку, спорт итд *. Али aкo je, како кажу, "Запад себе изградио од материјала колонија" (Леви-Строс), из тога следи да је другима немогуће да тај пут понове. Бивше колоније су везане за "први свет" и више нема потенцијалних колонија из којих би оне могле добити материјал да би "себе изградиле" на слику и прилику Запада. Самир Амин о тој страни евроцентризма пише: "Та владајућа идеологија нуди не само слику света, него и политички пројекат у размерама читаве земаљске кугле: хомогенизацију путем имитације и превазилажења заосталости. Но, тај је пројекат немогућ. Зар признавање те немогућности није садржано у општеприхваћеном закључку да се ширење начина живота и потрошње Запада на пет милијарди људских бића суочава с апсолутним препрекама, па и еколошким? У оквиру неостваривог пројекта евроцентризма идеологија тржишта (са скоро аутоматски подразумеваном допуном - демократијом), претворена у праву теологију, већ прелази у сферу гротеске". Сви изведени светли митови Запада (о њему својственој слободи и демократији, о брзом прогресу и равнотежи његове тржишне економије, о "екологичности" западне културе итд.) постају налик на истину само зато што је Запад, стекавши приступ ресурсима већег дела света, могао да на њихов рачун "плаћа" све оне неравнотеже и кризе које су се због тога с вишеструко већом снагом обрушавале на зависне земље. Колико су велике размере компензације криза на рачун туђих ресурса можемо видети на најпростијим примерима. Када је у Француској 20-их година прошлог века избила криза аграрне пренасељености, она је колонизовала суседне земље исте те "медитеранске цивилизације" (Магреб). У Алжиру је на пример француским колонистима била једноставно предата половина (!) већ одавно обрађиваног земљишта. Обрнуто, када је у САД уз вишак земљишта дошло до велике несташице радне снаге, у Африци су били отети и претворени у робове милиони најснажнијих и најздравијих мушкараца (њихов број се процењује на сто милиона, од чега је до обала Америке стигло око 9 милиона). Савремени прорачуни показују да само невидљива вредност коју "први свет" заплењује од "трећег" износи око 400 милијарди долара годишње (ту нису обухваћени "видљиви" токови: извоз профита страног капитала, камата на спољни дуг и "бекство" капитала компрадорске буржоазије). Непрекидно понављан позив да се "следи пут Запада" противречи и реалној политици самог Запада. Довољно је споменути радове историчара Индије и Египта који су показали да су управо европски колонизатори наменски разарали структуре капитализма које су се у тим земљама јављале и биле врло сличне оним структурама које су настале у Јапану као резултат реформе Мејдзи (Јапану је пошло за руком да их очува подизањем "гвоздене завесе"). У Египту су те структуре настале уз активно учешће мамелука почев од XIV века, достигле зрелост пред почетак XIX века и биле упропашћене Наполеоновом експедицијом, а затим демонтиране после интервенције европске коалиције из 1840. г. У Индији су енглески колонизатори сузбили капитализам, а затим га систематски ликвидирали."