Анти-Европа: Мит о хуманизму и правној свести Запада

Из књиге "Манипулација свешћу" Сергеја Кара-Мурзе:

"Мит о хуманизму и правној свести Запада

Тај мит је играо централну улогу у читавом програму манипулације током перестројке у СССР. Сада су га стишали, али он у свести просечног интелектуалца већ чучи као стереотип, и никаква га бомбардовања Срба нису отуда избила. Покушајмо да повучемо за нит која води ка извориштима мита и кажемо прилично познате ствари. Читава метафизика, идеолошка основа Запада везана је за калвинистичку идеју о предодређености. По тој идеји Христос на крст није отишао за све, већ само за изабране. На тој су идеји потом грађене све расне и социјалне доктрине - виша и нижа раса, раса сиромашних и раса богатих, раса радника (потом - радничка класа). Расизам - како етнички тако и социјални - директно је израстао из учења о предодређености. И савремени је Запад као цивилизација израстао из тог расизма. О ширењу евроцентристичког односа према свету и поготово о томе како је он извојевао доминантан положај у САД А. Тојнби пише: "То је била велика несрећа за човечанство пошто су протестантски темперамент, усмерења и понашање према другим расама, као и у многим другим животним питањима, углавном надахнути Старим заветом; а изреке древног сиријског пророка по питању расе врло су транспарентне и крајње грубе". Па у чему је суштина те огромне подвале идеолога перестројке и реформе у Русији? У томе што су нам врсту односа на Западу међу цивилним грађанима (међу "својима") представили као наводно свеопшту, фундаменталну врсту односа према свим људима. Тешко је прихватити саму помисао да су руски интелектуалци већином поверовали тој прилично примитивној лажи. Али биће да јесу. И почели су да позивају народ у ту "правилну цивилизацију Запада" у којој ће однос према нама тобоже бити као према "својима" а не као према нижој раси. Ту сам подвалу назвао примитивном зато што сам Запад никада није дао повода да се на тако нешто рачуна. Напротив, миријадама ситних знакова показивао је свој истински однос према "нижим расама" (у широком, калвинистичком смислу речи) па између осталог и према Русима. Хуманизам је на Западу условни појам, као, рецимо, демократија у Старој Грчкој. Да, демократија, али - ти робови у демос не улазе. Тако и руске демократе хрле да постану робови, а онда се вређају што им не признају њихова демократска права. Искрена убеђеност у то да су људи друге расе (културе, религије, идеологије итд.) ако не баш друга биолошка врста, оно у најмању руку друга подврста - нису ближњи - била је Европљанину сасвим неопходна у периоду колонизације зарад гушења, претварања у робове и физичког уништења локалних народа. Расизам је толико дубоко продро у ткиво англосаксонске културе да чак и данас када је свечано и званично одбачен као доктрина, када је донета декларација УНЕСКО-а о раси и школски програми помно преиспитани, расизам избија из свих пукотина. Однос према црнцима у САД - примитивна је ствар. Па ипак присетимо се стварности не из холивудских филмова где обавезно постоји полицајац-црнац. Ево закључка Вашингтонског центра за политичка истраживања (јул 1988. г.): "Економске перспективе су за црне грађане у целини мрачне: скоро половина њих почиње живот у беди; у зрелости се суочавају с високим ступњем незапослености; и вероватноћа да ће старост провести у беди трипут је већа него код белаца". Ево истраживања судских пресуда за убиство у држави Џорџији. Анализа 2.484 пресуде показује: убице белаца су на смрт осуђиване 4 пута чешће него убице црнаца. Значајно је то што је главни носилац расизма - средња класа ("ослонац демократије"). Богати се не прибојавају и могу поћи против јавног мнења одржавајући контакте са црнцима. А сиротиња "нема шта да изгуби". 1989. г. је изашла књига Доне Харавеј "Представа о приматима: пол, раса и природа у свету савремене науке" - фундаментално дело које скрупулозно истражује историју приматологије (науке о човеколиким мајмунима) у XX веку. Испоставило се да је тај предмет са становишта културологије изузетно богат пошто мајмуни - "готово људи" чине исту биолошку породицу са човеком. Представа о мајмуну је у свим културама, па и европској, пуна дубоког философског, чак и мистичког смисла. Појмови с којима научник прилази проучавању тог објекта одражавају скривена светоназорна усмерења и врло су речите метафоре. Нећемо се заустављати на анализи отворено расистичких дела (на пример, за САД веома важног филма "Тарзан") и културним кодовима у којима западни човек упија расизам - ту књигу треба читати и изнова читати. Навешћемо само најпростија узгредна запажања Доне Харавеј "из свакодневице". Сасвим недавно, 80-их година, телевизија и утицајни часописи као што је "National Geographic" створили су читав еп о белкињама-научницама које годинама живе у Африци проучавајући и штитећи животиње. Живе усамљено, усред дивље природе, најближи контакт са светом им је у стотину километара удаљеном градићу. Они помоћници-Африканци (па и факултетски образовани) који крај њих живе и раде - једноставно се не сматрају људима. А тим пре - сеоски житељи који жене-научнице снабдевају свим потрепштинама (у једном случају је музичар чак морао увече долазити из села да одсвира читав концерт). Африканци се несвесно и искрено тумаче као део дивље природе. И већ сасвим, рекло би се, ситница - али колико је она само неспретна: тимови приматолога после тешких сезона рада на терену у тропским шумама воле да се сликају и снимак објаве у научном часопису, у чланку с извештајем о истраживању. Као добри другови, они се сликају заједно са свим учесницима радова (често и са мајмунима). И у часопису се испод фотографије наводе пуна имена свих истраживача белаца, укључујући студенте (често и надимци мајмуна) - и скоро никад имена Африканаца, премда они понекад имају више научно звање од својих америчких или европских колега. И ту су Африканци део природе. Однос према људима друге боје коже - прост је случај, скоро вулгаран. Расизам је шири појам. То се добро види по филмовима који су сад сасвим доступни нашем гледаоцу. Ево у Москви приказаног филма "Ноћни експрес" који, како је речено, "приказује стварни догађај". Млади Американац, изузетно симпатичан и нежан, културно је провео распуст у Истамбулу и приликом одласка пожели да успут нешто заради на шверцу дроге - хашиш је у Турској јефтин. На аеродрому то открију - суђење, затвор. Сат и по гледамо како се злопати интелигентни Американац (и још покоји Европљанин приде, исти такви баксузни шверцери) у турском затвору. Просто почињеш да мрзиш те источњачке земље, чак иако су постале чланице НАТО-а. Филм има срећан завршетак - младић успешно убија гнусног Турчина-надзорника, облачи његову униформу, бежи из затвора и враћа се на вољени универзитет, оданом oцy и вереници. Филм је тако изведен да је наклоност гледалаца безусловно на страни Американца, јер - зар је могуће да он буде у тако лошем затвору. Како то могу да га батинају по табанима! И принуђен си да уложиш огроман напор (99% гледалаца то не чини) да би средио чињенице онако како јесу, ставивши уместо Американца у турском затвору - Турчина у америчком. Схватате: Турчин, ухваћен у шверцу дроге, убија америчког официра и бежи. Ама читава ће Америка скочити и захтевати да се изврши ракетни удар на Истамбул. Један од најбољих холивудских филмова 70-их година посвећен је трагедији оца - крупног америчког предузетника, сенаторовог пријатеља, који се после државног удара у Чилеу упутио тамо да тражи несталог сина. На крају се испоставља да му је син убијен - налетео у незгодном тренутку. Филм је упечатљив, гледаоци излазе потресени. Али, кад размислиш, испада да се ефекат постиже управо тиме што je убијен Американац. Ама зар је то могуће? Ама шта то, проклети фашисти, учинисте? И тај ефекат улази у већ толико припремљену психологију да се више и не чудиш - потресеном оцу прилазе Чилеанци који су му познавали сина, многи од њих имају исту трагедију у породици, али им је она мање битна од онога што се десило Американцу. Рецимо да су Турци, Чилеанци - малтене црнци. Али, ево, недавно је у Европи успешно приказан циклус Хичкокових филмова. Ти филмови представљају интелектуално изражен однос савременог друштва Запада према свету. Узмимо једно од ремек-дела ("Покидана завеса"). Млад сјајан амерички научник тражи политички азил у ДРН. Рекло би се, каква је - таква је, али је ипак Немачка. У прво време му додељују официра државне безбедности - он му помаже да нађе стан, да се снађе у свакодневном животу итд. Тај официр (дакако, права будала) сасвим искрено помаже Американцу и ниједног тренутка не испољава непријатељство - тако је то представљено у филму. Он не зна да је млади физичар дошао да извиди тајну формулу прорачуна путање ракета коју је открио неки математичар у Лајпцигу. У галерији слика у Берлину физичар се вештим маневром отараси свог пратиоца, узима такси и одлази ван града на фарму где има јавку с илегалцима-антикомунистима. Међутим - Немци су Немци - официр "Штази"-ја узима некакав мотоцикл и такође стиже на ту фарму. Глупо се смејући улази у кухињу где физичар разговара са својом сарадницом и обоје га грабе и на оригиналан начин убијају: турају му главу у пећницу, пуштају гас и држе га све док не престане да се праћака. И ни трунке сумње. Никаквог унутрашњег конфликта због потребе да се убије човек ради извршавања своје мисије, ма колико она племенита била. Никакве назнаке да је, ето, овај свет трагичан, колико је овај хладни рат апсурдан итд. Јунак-научник извршава своју мисију, ликвидиравши успут још известан број "црвених" Немаца који ништа нису слутили. О каквим се то "општељудским вредностима" може говорите после приказивања тог ремек-дела европске културе? Тај случај је тим више речит што је буквално у исто време у СССР био снимљен исто прилично добар филм - "Мртва сезона". У њему шепртљу, глумца дечјег позоришта послатог у Немачку да идентификује бившег лекара-злочинца, намагарче, шчепају и муче његови бивши мучитељи. Совјетски тајни агент, разоткривши се, спасава пријатеља - и напослетку му дозвољава да само једном ошамари фашисту-
научника. Сам се предаје, не покушавајући ни да се брани ни да било кога убије. И ствар није у томе да ли је КГБ радио великодушније од ЦИА-е. Могуће да су подједнако обављали прљав и суров посао, оба су филма заснована на уметничкој фантазији. Проблем је у томе шта одговарајућа публика прихвата а шта одбацује. Кад би у филму совјетски шпијун убијао грађане земље с којом нисмо у рату, то би изазвало гнев и одвратност совјетског гледаоца. С друге стране, гледалац Хичкокових филмова није испољио ни трунку сумње приликом убиства грађана ДРН. А о Русима да и не говоримо - у најсавременијим филмовима (чак и на историјску тему, о Руској Калифорнији) обавезно их слажу на камаре апсолутно без икаквог разлога. Представљајући Русију (како царску тако и у виду СССР) као "азијатску деспотију" наше демократе су у свест убацивале светли мит Запада буквално истовремено док је на видело избијао поучан случај масовних убистава у Аргентини. Начелник генералштаба Аргентине је 1993. г. званично признао да је армија током 70-их година организовала терор против опозиције по новој схеми: мање скупине официра су деловале аутономно, никакве извештаје не подносећи руководству и никаква документа не остављајући. Човека би одводили из куће (у кућу би често подметали експлозив), мучили и убијали. Највиђеније људе и писце који су живели у својим вилама у близини амбасада, пребијали су и одводили директно у присуству западних дипломата. Згодан начин убијања био је следећи: људе ошамућене инјекцијом наркотика утоварили би у авион и онда живе избацили у океан. Ем сами иду, ем се не опиру - објашњава један од официра који се тиме бавио. Сматра се да је тако, без суђења, истраге па чак и хапшења у Аргентини убијено до 30.000 људи - од 14 милиона становника. Сва су та војна лица добила потпуни опроштај и остају на својим дужностима. Сви су они школовани у војним академијама САД, сви остају поштовани чланови војне елите Запада. По чему је искуство Аргентине важно? Њега у књизи преведеној на све главне језике (сем руског) анализира познати писац Едуардо Галеано. Закључак је страшан управо у светлу наше теме: да су 1974. г. Аргентинце упитали је ли тако нешто у њиховој земљи могуће, 100 одсто њих би одговорило да је апсолутно немогуће. Аргентинци су практично Европљани, углавном су то деца Италијана и Немаца, имиграната XX века. Њихови официри су савремени и интелигентни, европски образовани. У земљи пре тога није било грађанског рата, није било фанатизма ни нагомилане мржње. Убиства су вршена без икакве страсти, као социјална технологија. И та је технологија - производ управо савременог либералног друштва, развијен од војне и универзитетске елите САД. Па како онда на таквој основи интелектуалцима Русије успева да гаје светле митове евроцентризма и пропагирају их - то је загонетка века. Изгледа да је разлог у томе што митове евроцентризма идеолози помно штите, и сваки покушај да се они учине предметом расправе наилази на потмули отпор. Они су за читаву интелектуалну базу тржишне реформе чак важнији и од наших сопствених, домаћих митова. То је разумљиво, у свим се колонизованим културама огромна средства троше управо на мистификацију представе о Западу. Самир Амин истиче: "Критика евроцентризма наилази на најжешћи отпор - ту задиремо у област табуа. Онај ко наступи с таквом критиком хоће да људе примора на то да слушају оно што је забрањено слушати. Тврдња у вези евроцентризма владајуће идеологије чак се теже прихвата од сумњи у систем економских односа. Критика евроцентризма у ствари доводи у питање положај светских богаташа". На крају треба изнети једну ограду. Данас, доживевши пораз у хладном рату и посматрајући разарање наше земље, знатан део наших интелектуалаца запада у стварање митова, симетрично и по структури слично оном из доба перестројке. Ствара се црни мит Запада. Он греје душу патриоте, али му смањује могућност да реалистично опажа и схвати процесе који се одвијају. За манипулаторе којима је важно да друштвену свест скрену са суштине противречности, слични митови нису ништа мање корисни од светлог мита Запада током 80-их година. Ипак, нећемо овде разматрати црни мит Запада да не бисмо преоптерећивали свест негацијама негације. Но, такво ће разматрање ускоро постати неопходно."