Руска идеја: Василиса Премудра

Опет се враћам руској бајци. Претпостављам да су многи чули за бајке о Василиси Прекрасној или Василиси Премудрој. Ево тумачења тих бајки од стране великог руског мислиоца Бориса Вишеславцева.

"Иван Царевић лети на крај света на "Могул-птици", прибавио је брдо хране али је птица све појела. Најзад је морао да птицу храни својим сопственим телом. Док та жртва није принесена, птица све време прети да ће се спустити на земљу у шуму или непроходно блато.

Али зашто Иван Царевић лети на крај света? Он тражи невесту, "невиђену лепоту", а према другој бајци "Василису Премудру". То је најлепши сан руске бајке. О тој невести се говори: "Када се смеје, просипају се руже, а када заплаче - бисери". Тешко је наћи и уграбити такву невесту а у исто време је то и питање живота: ако је уграбиш, све ће се сретно завршити, а ако не успеш заувек си пропао.

То је руски облик тајанственог мита о Еросу и Психеји. Иван Царевић с његовим вечним узлетима и бесконачним стремљењима је - руски Ерос. Као и Платонов Ерос, и он покушава да се пробије из земаљског сиромаштва и долине суза и жуди да стекне мудрост и божанску лепоту. Каква је пак његова Психеја, његова премила Василиса Премудра? Она је онострана лепота и мудрост, изван света, али је на неки чудан начин повезана с лепотом створеног света. Сва твар јој се покорава: на њен знак руком мрави вршу безбројне стогове жита, пчеле граде цркве од воска, људи граде златне мостове и прекрасне дворце. Руска Психеја је повезана с душом природе, и она учи људе како да удесе живот, да стварају лепоту. Док је Царевић с њом за њега нема тешкоћа у животу, Василиса Премудра га извлачи из сваке невоље. Права невоља је само једна: ако он заборави своју невесту.

Једном приликом се Царевић растужио код своје Василисе. Пожелео је да оде до куће, на земљу, у уобичајени живот. "Што си тако тужан, Царевићу?" - пита га невеста. "Ах, Василиса Премудра, зажелео сам се оца и матере, хтео бих у Свету Русију". А Василиса каже: "Ето невоље". Она зна да ће он, када се врати кући, заборавити на њу и упозорава младожењу да код куће никога не љуби - ни оца, ни мајку, ни сестре, јер сваки земаљски пољубац повлачи за собом заборављање невесте.

- Ти ћеш мене заборавити, Иване Царевићу.
- Нећу, нећу те заборавити!
- Не, Иване Царевићу, не говори, заборавићеш ме! Сети се на мене макар онда када два голубића стану у окно кљуцати.

Дошао Иван Царевић у свој дворац. Угледају га његови родитељи и стану га љубити и грлити. Од радости Иван заборави на Василису Премудру, сасвим је заборави и почне се чак припремати да се жени другом. Одједном види - дошла два голубића и кљуцају у прозор његовог дворца. Тада се Царевић досетио, напустио све и вратио се својој чудесној драгани.

Постоји још једна бајка можда најпоетичнија од свих где се разоткрива суштина руске душе, руске Психеје. То је бајка "о сребрној чинијици и сочној јабучици". Била од стране сестара вређана глупача која је радила за све. Њој су припале сребрна чинијица и златна јабучица такве лепоте да су сестре почеле да јој завиде. Намамиле су је у шуму и убиле. На њеном гробу је израсла трска од које је пастир направио свиралицу и засвиравши на њој она је проговорила људским гласом и испричала све што се десило. Отац је добавио од цара живу воду, оживео ћерку и дошао код цара. Цар угледа старца са трима кћерима: "две везаних руку, а трећа кћи - као пролећни цвет, очи јој као рајска светлост, по лицу јој се зора разилази, а из очију сузе капају, као да се бисери котрљају". И она показује цару чудеса: у сребрној чинијици он види сво своје царство с његовим тврдим градовима, пуковима, бродовима и цео свет. "Котрља се сочна јабучица, котрља се по сребрној чинијици: на њој се небо красно пружи, сунашце за сунашцетом кружи, а звезде се у сјају у коло хватају. Цар беше задивљен тим чудима, а лепотица лије сузе, баца се цару пред ноге и тражи милост. "Царе-господаре!", рече она. "Узми моју сребрну чинијицу и сочну јабучицу, само опрости мојим сестрама да због мене не страдају".

Шта је пак та "сребрна чинијица" на којој су позавиделе сестре и у којој је цар сагледао сву лепоту света? То је, заправо, само сребрно огледало у коме се одражава цео свет. Али "огледало васељене" је душа, тако ју је дефинисао Лајбниц. А у тој души се не одражавају предмети ништавних брига, већ лепота Космоса, кретање светила и звездана кола, уистину, како је рекао философ "le monde entier plein d'infinite". Та душа, која је умела да види лепоту, била је једино благо девојке на којем су јој позавиделе њене сестре. Она пак није могла ни да се љути, ни да се свети, јер она душа која се уздигла до сазрцања светске хармоније, која упија у себе читав свет и воли читав свет, може једино да прашта.

И она нуди цару своје једино благо, своју душу, директно према Христовим речима: "Нико нема више љубави од онога који положи душу своју за пријатеље своје".

Ето то је руска Психеја, то је Сандрилона, која може да буде достојна невеста принца, невеста Ивана Царевића. И у такву Психеју су били заљубљени наши најбољи писци: и Пушкин, и Достојевски, чак и Толстој. Да ли смо такви ми сами? Разуме се, не. Али смо хтели да будемо такви. Ка тој граници усмерена је наша религија и наша философија."

Ево да и ја додам неку реч после ових цитата Бориса Вишеславцева. Није руска идеја у империји и свемоћној држави. Многи од нас се радују успону Русије. И ја сам један од њих. Али, ту треба да постоји једна задршка. Русија не би смела да понови грешку коју је већ направила током историје, а то је да иде путем опонашања европске империјалне идеје која је супротна чистој руској идеји о тежњи за Царством Небеским. Не тежња за моћи, већ тежња за светошћу. Душа руског народа говори из руских бајки и то је пут који треба следити.

Одбијмо реалност и с лева и с десна и окренимо се иреалном, ирационалном, интуитивном, созерцатељном. Никаква држава ни империја неће спасти људе, већ тежња за Царством Небеским.

Господе, да дође Царство Твоје.

Read more...

Моја музика: Натали Кардоне - "Хаста сиемпре"

Read more...

Путеви ка утопији: Руска идеја и руске биљине

Богатири - Иља Муромец, Добриња Никитич и Аљоша Попович, слика Виктора Васњецова


Кренуо сам да путујем уназад кроз историју и желео бих да могу бар да у делићу осетим и оно време које је било пре историје. Желео бих бар да у наговештају осетим дух Златног доба, дух када је човек живео у Рају. Тај пут уназад којим сам кренуо је духовни пут и он води кроз слојеве несвесног. Притиснути морем и духом времена, духом Гвозденог доба, те Каљуге, невеликих духовних снага, треба да тражимо путеве кроз несвесно кроз ону заоставштину коју су нам оставила претходна поколења, а која исијава интуитивне садржаје. Значи, не рационалне, већ интуитивне. Рационални садржаји могу да нас усмере и могу да нам укажу на те интуитивне садржаје.

Један од значајних интуитивних садржаја је и бајка. Ми Срби имамо своје бајке. Руси, такође, имају своје бајке. Србске и руске бајке су сличне јер имају исте корене. Такође, Руси имају такозване биљине. Биљине су руске епске песме. Почео сам да проучавам бајке и биљине, мада сам са знањем руског језика тек на почетку.

Ево шта о руском карактеру, руској идеји и биљинама пише знаменити руски мислилац Борис Вишеславцев.

"Да бисмо схватили душу народа, треба, дакле, продрети у његове снове. А снови народа су - његов епос, његове бајке, његова поезија.

...

Снови, као и народне бајке, не бирају оно најлепше и најплеменитије, као што чине стихови песника, они су, напротив, неумољиво истинољубиви чак и у свом цинизму.

Руска бајка нам показује јасно чега се руски народ боји: оно се боји беде, још више се боји рада, али се највише боји "невоље" која је уз њега привезана. И невоља му се некако ужасно јавља такорећи на његов сопствени позив: враћа се сиромашак из гостију, где су га увредили, и покушава да отпочне песму. Он пева сам али чује два гласа. Прекида певање и пита: "Је ли ме ти то, Невољо, пратиш?" А Невоља одговара: Да, газда, ја те пратим". "Добро, Невољо, пођи с нама заједно". "Пођимо, газда, од сад те нећу напуштати". И невоља води домаћина из беде у беду, из крчме у крчму. Пропивши последњу пару, мужик одустаје: "Не, Невољо, ти би хтела, али нема шта да се носи". "Како нема? Твоја жена има два сарафана, један остави, а други ћемо да пропијемо". Узео мужик сарафан, пропио је и мисли: "Е сад сам све почистио! Ни кола, ни куће, ничега на себи, ни на жени!".

И неизоставно је требало да се стигне до краја, до руба, да би се поразмислило о спасењу. Ову тему је затим развио Достојевски. Занимљиво је такође да се "невоља" налази у самом човеку: то није спољашња судбина Грка, која почива на незнању, на заблуди, то је властита воља, или пре својеврсна безвољност. И Рус више пије од невоље него од весеља. Чак и његова теревенка, његово весеље, некако неприметно прелази границу и постаје извор траћења материјалних и духовних снага, извор "невоље".

Али постоји још један страх у бајкама и биљинама, узвишенији страх него ли је онај од оскудице, рада па чак и "невоље" - то је страх од губитка сна, страх од пада с небеса - директно у блато; мношто бајки обрађује ову икаровску тему са чисто руском духовитом љупкошћу. Као што често виђамо снове тога типа, снове падања с висине у облацима! И то су снови који су предсказали руску стварност.

Погледајмо сада о чему машта, шта жели руска бајка, какве су несвесне маштарије руске душе. У првом реду, то је тражење "новог царства и најлепшег места", непрестано стремљење некуд на крај света. Овде, дакако, постоји нешто заједничко бајколиком свету свих народа: лет изнад стварног ка чудесном, али има и нешто своје, особено, некакво скиталаштво руске душе. Љубав према туђем и новом овде, на земљи, и изван земаљских граница: "Града долазећег иштемо"."

За тренутак ћу прекинути цитирање сјајног руског мислиоца Бориса Вишеславцева и рећи пар својих речи. "Града долазећег иштемо". Који је то град долазећи? То је Небески Јерусалим. То је Царство Небеско. Али је имало и још увек има у тој духовно дубокој стихији руске душе нешто што је тера да се нада и рају земаљском. Можда је то дубоко, архетипско сећање на Рај, на Златно доба. Сећање које одзвања у срцу, души и уму да је земаљаски Рај, ипак, могућ. Отуда и руска легенда о граду Китежу у претходном тексту у мом интернет дневнику, коју сам ископирао са интернета. И сада сам толико заинтересован за ту легенду, да покушавам да јој се приближим и да је разумем са различитих страна. Ево, јуче сам купио дело великог руског композитора Николаја Римског-Корсакова "Легенда о невидљивом граду Китежу и девојци Февронији". То је опера у четири чина и у комплету се налазе три ЦД-а. Оперу изводе хор и оркестар "Киров" из Петрограда. Руска душа иште Царство Небеско и хоће да се Небески Јерусалим спусти на земљу. Историјски ковитлац је изнедрио легенду о невидљивом граду Китежу, можда као одраз духовне нестрпљивости, можда је то прелест, а свакако је религиозно подрхтавање Свете Русије. Господе, да дође Царство Твоје!

Идем даље са цитирањем Бориса Вишеславцева.

"Занимљиво је да је целокупна гама жеља распрострта у руској бајци - од најузвишенијих до оних најнижих. У њима ћемо наћи најзаветније снове руског идеализма и најнижи банални "економски материјализам". У првом реду су ту снови о таквом "новом царству" где ће расподела бити организована по принципу "свакоме према његовим потребама", где се може најести и напити, где је постављен "печени бик", где теку мед и млеко. А што је најважније - тамо не треба ништа радити већ само ленчарити.

...

Типична је у том погледу бајка о "вештом занату". Сиромашна старица је "хтела да дадне сина на такав занат где не би морао ништа да ради, а да добро једе и пије и лепо се носи". Ма колико је уверавали да такав занат нигде на свету не постоји, она није послушала, продала је сву своју имовину, продала је и кућицу и каже сину: "Спремај се за пут, идемо да тражимо лаког хлеба!". Показало се да је учитељ тог вештог заната - сам ђаво. У његове руке је доспео и тражилац лаког хлеба без мотике.

...

Бајка разоткрива све оно што је брижљиво скривено у животу, у његовом официјелном веровању и у његовој официјелној идеологији. Она разобличава социјалну мржњу и жудњу за социјалном утопијом.

...

Интересантна је и вртоглава, наполеоновска каријера једног "Мартишке" кога су родитељи послали у војнике због беспосличења. Он је самовољно напуштао стражу, затим је дезертирао, затим је присвојио туђу кућу, буђелар и нарочити шпил карата. На картама је победио све, укључујући и генерале, надиграо је и самог краља коме је покупио све новце, одело и коње с кочијама а затим му је великодушним гестом "све вратио натраг" (моја примедба, сетимо се Николе Тесле који је поцепао уговор о исплати дивиденди пред Вестингхаусом и тако га великодушно спасао могуће пропасти). На крају крајева постао је краљев љубимац и премијер-министар, а кад је краљ отишао у иностранство, почео је да управља уместо њега. И управо је овде показао ко је и шта је остварујући скривене снове својих другова и оваплотивши своју социјалну утопију.

"И почео је "Мартишка" да ради на своју руку; наредио је да се војницима сашију шињели и мундири од самог царског сукна, које и официри носе, а свим војницима је давао плате - коме рубљу, коме две и наредио им да пре сваког јела попију по чашу вина и да говедине и чорбе буде до миле воље. А да сиромашна братија не би лутала по читавом царству, наредио је да се из државног магацина изда по врећа или две вреће брашна по човеку. И због тога су се војници и сиромашна братија за њега Богу молили".

Тешко је у овом "Мартишки" не препознати Гогољевог Хљестакова који је одједном уобразио да је прави јунак и добротвор човечанства.

Сви ови смешни и бајколики снови руског народа показали су се, међутим, видовитим и пророчким.

...

Наш сан се испунио. Испоставило се да је "вешт занат" о "лаком хлебу без мотике", због кога је старица изгубила кућу и имање, Марксов "научни социјализам". Испоставило се да је он управо онај "ђаво" коме је допао шака старичин дечкић, и он је изучио тамо да крађа није крађа већ "експропријација експропријатора".

...

Најзад, песник младићког безобразлука Хљестаков, а у бајци дезертер и варалица Мартишка, оваплотио је социјалну утопију где "сиротиња" добија следовање из "државних магацина"."

А сада ћу укратко описати још једну биљину због дужине коментара који је дао Борис Вишеславцев. У тој биљини се ради о омиљеном руском националном јунаку, козаку Иљи Муромецу и његовој свађи с кнезом Владимиром. Иља Муромец у биљинама ужива највеће поштовање. Он потиче из сељачке породице и представник је народа. Добриња Никитич је представник руског племства, а Аљоша Попович потиче из "духовног звања", то јест из свештеничког реда. Овде имамо неки врсту поделе тог старог руског друштва на касте, Аљоша Попович је из касте брамана, Добриња Никитич ја из касте кшатрија, а Иља Муромец је из касте ваишија, мада он има и елементе припадности касти кшатрија. И шта се дешава? Иља Муромец, који је главни и постојани ослонац престола и цркве и који увек и свуда штити веру православну, долази у сукоб са кнезом Владимиром. Зашто? Зато што једном када је приређивао свечану гозбу за кнежеве и бојаре, за руске богатире, кнез је заборавио да позове и старог козака Иљу Муромеца. Иља се страшно увредио и почео да гађа стрелама, ни мање ни више, него по "црквама Божијим / По чудесним оним крстовима / И по оним куполама златним".

Виче Иља громко, гласовито:
"Ах, бекрије, ви руљо простачка!
Хајте са мном да пијемо вина,
Да тргамо злаћане куполе!".
А кад зачу та руља простачка,
Скочи она радо и весело:
"Ах ти Иља, баћушка рођени!"
Па се крену у царске механе,
Да продаје злаћане куполе,
И да згрће благо небројено,
Стаде пити то зелено вино.

И као што каже Борис Вишеславцев "ето вам целе слике руске револуције коју је у пророчком сну видела древна биљина". Шта се даље дешавало у тој руској биљини? Кнез Владимир је увидео грешку коју је направио што је заборавио да позове на свечану гозбу и старог козака Иљу Муромеца као представника народа и онда је одлучио да приреди нову гозбу специјално за Иљу Муромеца. При томе је послао Добрињу Никитича као изасланика да позове Иљу Муромеца, јер је Иља имао велико поверење у Добрињу. И Иља је дошао на гозбу и био постављен да седи у врх стола. Ево како Борис Вишеславцев коментарише овај преокрет у биљини: "И управо то пророчко упозорење, које је савршено јасно изречено у руском биљинском епу, није схватила руска монархија: она није послала племића Добрињу да позове "побратима" руског мужичког јунака на књажевску и племићку гозбу, иако је управо сам тај "барин" често указивао Кнезу на неопходност таквог позива."

...

Таква је мудрост епа - подсвесна народна душа саопштава нам у њему оно што потајно жели или чега се прибојава. У тим несвесним силама састоји се целокупна прошлост и будућност."

Ево опет да ја кажем пар речи. Имајући све ово у виду, мислим да можемо видети да пада у воду историјска анализа о завери као једином узроку пропасти руског царства. Мислим да се завера може посматрати само као део једног ширег историјског контекста у коме се дешава опадање руског царства. Ради се о кључном питању - да ли је могуће помирити царство Духа и царство ћесара? Ја мислим да није. Да ли нам треба моћна држава, па чак и моћна држава изграђена на најмање лошим духовним основама у складу са принципом икономије или снисхођења? Да ли нам треба империја, па чак и моћна империја изграђена на најмање лошим духовним основама у складу са принципом икономије или снисхођења? Не треба нам. Ковитлац историје, ковитлац Гвозденог доба је изнедрио државу. Држава је на овај или онај начин оваплоћење воље за моћ. Нама не треба моћ. Нама треба Царство Небеско, нама треба Небески Јерусалим да се спусти са неба. Нама треба мир у души и нормалан живот, живот без историје. Нама треба повратак у Рај.

Ово што сам сада написао је ултимативни идеал коме треба тежити. Знам да то није сада могуће остварити, али се не одричем Христоносне утопије. Не одричем је се, јер је видим остварену у православним манастирима. Ако је остварена у православним манастирима, то значи да је могућа, да је реална. Али одбијам да прихватим ону другу, дневно-политичку, историјску реалност о којој се говори и с лева и с десна и одбијам да сарађујем са историјским стихијама Гвозденог доба. Ја сам на путу. Доста више са дијалектиком. Доста више са полемисањем. Нема потребе да било кога више убеђујем у била шта. Ја могу да кажем или да напишем шта имам и то је довоњно. Уложио сам одређени труд да нешто разумем и онда то износим. Некога ће то што кажем или напишем да заинтересује и можда ће да почне да ради у истом или сличном правцу. То је сасвим довољно. Доста више са бесмисленим организовањем које не даје никакве резултате, већ само служи мору да каже: "Ево, дозволили смо вам и да се организујете. Нећемо много да вас хапсимо. Само ви организујте ваше трибине и мирно дискутујте. Издајте ваше билтене. Правите интернет презентације. Док је мир, све је у реду. Море напредује, копно се повлачи.". А ево и ја имам ову интернет презентацију, али иако свако може да остави коментар, ова интернет презентација није полемичка. Неће нас спасти империја, неће нас спасти сила, неће нас спасти воља за моћ у било ком облику и са било којим оправдањем. Спашће нас бескомпромисна тежња за Небеским Јерусалимом, за Царством Небеским.

И та идеја о бескомпромисној тежњи за Небеским Јерусалимом и за Царством Небеским је уједно и руска идеја. Идеја о великој империјалној Русији није руска идеја. То је европска идеја. Петар Велики је започео са том империјалном идејом у Русији и та империјална идеја је и довела до револуције и до уништења царске Русије. То је сјајно објаснио Димитрије Мерешковски. Овде се ради о осетљивим мислима и тумачењима и овде се боре два духа, духа брамана и дух кшатрије. Ја прелазим и остајем на страни духа брамана. Држава је производ превласти духа кшатрије. Погледајте Христоносну утопију православног манастира и видећете да тамо нема кшатрија, нема ратника. Тамо влада брамански дух. Руководство је духовно. У манастирима нема ни ваишија, нема слугу. Дан се рађа и људи устају и иду на службу Божију. Онда живе и раде нормално у складу са својим талентима и способностима. Али не раде са осећајем терета. Не кулуче. Раде са љубављу. То је рад оплемењен Божанском благодаћу. Увече опет иду на службу Божију. После тога иду на спавање. Људи у манастирима живе нормалним животом. Манастири су ограђени од спољног света у коме се уммножавају спектакли који имају за циљ да низводе човека у звер. Та ограђеност је симбол покушаја манастира да буду ограђени и од саблазни света и од историје. То је покушај тих Христоносних утопија да искораче из историје у вечност.

На следећој адреси можете наћи руске биљине на руском језику:

http://www.fictionbook.ru/author/slavyanskiyi_yepos/

Господе, да дође Царство Твоје!

Read more...

Путеви ка утопији: Легенда о граду Китежу

У самом средишту Русије, Њижегородском крају, налази се језеро Светлојар -- бисер руске природе. То језеро каткад називају малом руском Атлантидом: његова историја је прожета легендама.

Главна светлојарска легенда говори о невидљивом граду Китежу. Легенда гласи: у Ветлушким шумама постоји језеро. Смештено је у шумском честару. Плаветне воде језера су даноноћно непомичне. Тек изретка благо мрешкање пређе преко њега. Има дана када до тихих обала допиру отегнуто певање и удаљена звоњава.

У давна времена, још пре доласка Татара, велики кнез Георгиј Всеволодович је на Волги саградио град Мали Китеж (садашњи Городец), а потом, „прешавши тихе и зарђале речице Узолу, Санду и Керженец“, избио на Љунду и Светлојар на „врло прекрасно“ место где је подигао град Велики Китеж. Тако се на обали језера појавио Китеж-град. Усред града се уздизало шест црквених купола.

Дошавши у Русију и освојивши многе наше земље, Бату-кан је чуо за славни Китеж-град и устремио се на њега са својим хордама…

Када су „зли Татари“ стигли до Малог Китежа и у великом боју убили кнежевог брата, он се сакрио у новосаграђеном шумском граду. Заробљеник Бату-кана Гришка Кутерма је, не издржавши мучење, одао тајне стазе до Светлојара.

Татари су попут олујног облака опсели град и хтели да га силом заузму, али када су избили на његове зидине, запрепастили су се. Житељи града не само што нису изградили никаква утврђења, него чак нису ни намеравали да се бране. Житељи су се молили за спас, пошто од Татара ништа добро нису могли очекивати.

И чим су Татари јурнули на град, из земље су изненада покуљали извори богати водом, и Татари су се у страху повукли. А вода је само надолазила и надолазила…

Када се жубор извора утишао, уместо града су се видели само таласи. У даљини је светлуцала усамљена купола саборне цркве са блиставим крстом у средини. Она је полагано тонула у воду.

Ускоро је нестао и крст. Сада постоји пут до језера који се зове Батуова стаза. Она може довести до славног града Китежа, али не сваког, већ само оне чистог срца и душе. Отада је град невидљив, али читав, а посебно праведни могу у дубини језера видети пламичке литија и чути слатку звоњаву његових звона.

Read more...

Руска култура: Иван Иванов-Вано - "Годишња доба"

Read more...

Моја музика: Група Волга и Анжела Манукјан - "Рубаха" или дубоко у утроби Евро-Азије

Read more...

Моја музика: Ина Желанаја - "Марјушка" или громови Евро-Азије

Марьюшка

Синие облачки на Дунай катят
Синие облачки на Дунай катят
А молода Марьюшка на думах сидит
Молода Марьюшка на думах сидит
Как мне стать привыкать
Свекра батьком звать
Как стать привыкать
Свекра батьком звать
Свекровь свекровь родной матушкой
Свекровь свекровь родной матушкой
Тебя орел сокол родным братчиком
Тебя орел сокол родным братчиком
Золовушек все сестрицами
Золовушек все сестрицами

Read more...

Моја музика: Љубе и Пјесњари - "Коњ"

Любэ — "Конь"

Выйду ночью в поле с конем
Ночкой темной тихо пойдем
Мы пойдем с конем по полю вдвоем
Мы пойдем с конем по полю вдвоем
Мы пойдем с конем по полю вдвоем
Мы пойдем с конем по полю вдвоем
Ночью в поле звезд благодать
В поле никого не видать
Только мы с конем по полю идем
Только мы с конем по полю идем
Только мы с конем по полю идем
Только мы с конем по полю идем
Сяду я верхом на коня
Ты вези по полю меня
По бескрайнему полю моему
По бескрайнему полю моему
Дай-ка я разок посмотрю
Где рождает поле зарю
Ай, брусничный цвет
Алый да рассвет
Али есть то место, али его нет
Ай, брусничный цвет
Алый да рассвет
Али есть то место, али его нет
Полюшко мое, родники
Дальних деревень огоньки
Золотая рожь да кудрявый лён
Я влюблен в тебя, Россия, влюблен
Золотая рожь да кудрявый лён
Я влюблен в тебя, Россия, влюблен
Будет добрым год-хлебород
Было всяко, всяко пройдет
Пой, златая рожь, пой, кудрявый лён
Пой о том, как я в Россию влюблен
Пой, златая рожь, пой, кудрявый лён
Мы идем с конем по полю вдвоем...

Read more...

Руска култура: Пелагеја или дозивање Евро-Азије

Пелагеја Сергејевна Ханова је рођена у Академгородку код Новосибирска. Академгородек је место где су за време Совјетског Савеза живели, а ја мислим да и сада живе, људи који раде на Универзитету у Новосибирску. Овиме само желим да кажем какво је било окружење у коме је одрастала мала Пелагеја, то јест да је то било својеврсно елитно, научно окружење. Пелагејин музички таленат је био препознат још док је била мала и она је често певала на разним приредбама.

Касније је Пелагеја основала своју групу, где она, наравно, пева, а пратећи музичари свирају музику која је блиска музичком стилу такозваног новог таласа, уз одређено експериментисање, али са ослонцем на руску традиционалну музику, јер Пелагеја често пева руске традиционалне песме и тај њен начин певања, уствари, представља такозвано руско автохтоно певање. Иначе, Пелагеја је добила орден од руског партијарха за своје заслуге за промовисање тог руског автохтоног певања.

Са Пелагејиним певањем и пратећом музиком сам се упознао пошто ми је једна Рускиња из Новосибирска, коју сам упознао на дискусионим групама интернет презентације "Друштва србско-руског пријатељства", која, иначе, више не постоји, послала њене песме. Када сам први пут чуо како Пелагеја пева, помислио сам да се ради о неком детету, али како су се песме низале, схватио сам о каквом се фантастичном гласу ради. Почео сам да слушам Пелагеју и нисам могао да престанем да је слушам. Као да је било нешто магично што ме је везало за њено певање и за музику која је прати. Касније сам чуо да Пелагеја, поред тога што има изванредне гласовне могућности, чије све дијапазоне, чак, ни неки инструменти не могу да забележе, има и неке менталне способности. Пелагеја пева као да је у некаквом трансу. Као да некакве надприродне силе управљају њом док пева своје песме и, чини ми се, да јој се то одсликава на лицу. Нестварни Пелагејин глас и сјај на њеном лицу... Имам утисак да ако се предано слуша Пелагејино певање, да се у души и у уму отварају простори несвесног и да почиње једно невероватно путовање у далека времена наше аријевске и словенске младости, када смо лутали непрегледним пространствима Евро-Азије, када смо се селили на југ из наше арктичке прадомовине и када смо стигли у област данашњег Пакистана и Индије. Док слушам Пелагеју како пева, као да видим наше далеке претке као "пастире Седморечја, Фергане и Џунг-аријевских степа" како напасају своја стада крава испод плаве Сварге, неба. Пелагејино певање долази из давних дана, Пелагејино певање долази са дна искон-мора...

Пелагеја је до сада издала два албума: "Пелагея" из 2003.-ће године и "Девушкины песни" из 2007.-ме године. Ја их имам оба и као оригиналне ЦД-ове, које сам купио преко једног Руса који живи у Торонту, из Москве и у .мп3 формату.

Ево шта Пелагеја промовише:

"Песни русской девушки

По словам Пелагеи, представившей в КЗ "Мир" свой новый альбом "Девушкины песни", идеальная девушка – верная, преданная, чистая, грустная, весёлая. Она глубоко сидит в каждой. Поэтому певица сделала попытку своими песнями вытащить эту девушку наружу"

Ево Пелагеје, ево копна!



Пелагея - "Пташечка"

У зялёному саду пташечкай пропела
Йетый пташки есть гняздо,есть у ней и дети
Йетый пташки есть гняздо,есть у ней и дети
А у мене у сироты нет никого на свети

А у мене у сироты нет никого на свети
Ночь кочала да я детей,день коров доила
Ночь кочала да я детей,день коров доила
Подоивши да я коров в хоровод ходила

В хороводе да я была веселай гуляла
Хороша я да хороша ой плоха яодета
Хороша я да хороша ой плоха яодета
Никто замуж не бярет и мене за это

Никто замуж не бярет и мене за это
Пойду с горя в монастырь Богуй помолюся
Пойду с горя в монастырь Богуй помолюся
Перед иконаю святых слезами зальюся

Перед иконаю святых слезами зальюся
Ни пошлёт ли мне Господь ,тай ду ли счастливый?
Ни пошлёт ли мне Господь ,тай ду ли счастливый?
Ни возмет ли меня замуж молодец красивый?

У зялёному саду пташечкай пропела
Йетый пташки есть гняздо,есть у ней и дети

Read more...

Бела Хамваш: Циљ није велики историјски тријумф, него просто, блиско и лако - бити нормалан

"Човек који живи без духовне касте живи у друштву без главе. Будући да нема живота без главе, уместо духа требало се побринути за нешто друго. Такав духовни сурогат био је код Грка филозофија, у средњем веку религија, у новом добу наука. Филозофија, религија, наука нису дух, нису статус апсолутус, нису изнад ствари и времена, него су плодови историје, нису веродостојни текстови постојања, него тренутни покушај у жару времена, импровизација, привремена, непоуздана, лабилна, неозбиљна авантура. Серије европских криза (историја), метеж, збрка, ратови, покољи, на концу криза која се шири на целу земљу, једини узрок свега тога јесте што нема духовне касте, односно поузданог вође. Због тога је човек изложен самовољи дрскијих, или подлијих, насилнијих или опакијих авантуриста.

...

У Европи је незамислив мудар човек, и то не зато као да овде не би било талентованих људи који би располагали неопходним духовним способностима, него управо због тога што је овде било само талената и генија, али они нису имали основу, није било нормалности и нико није знао да први услов мудрости није бити генијалан, него апсолутан човек, односно нормалан. Мудрост је стабилност понашања. Мудрац стоји на чврстој тачки. Европа је склона да мудраца посматра са саосећањем, као некога ко је награбусио због свог частољубља и сада је начинио компромис. Окретање сломљеног човека према унутра. Мудрац је слаб човек који не дејствује, само размишља. Само се онај може искупити, каже Гете, ко до последњег тренутка не одустаје од своје делатности - wer strebend sich bemuht. Насупрот томе, почетак мудрости је да ће се искупити само онај ко заустави своју делатност и иступи из такмичења, смири немир, одустане од оригиналности и талента и постане нормалан човек, и тиме напусти све привремено, све што је занимљиво и узбудљиво и ново, и очајну екстраверзију обрне за сто осамдесет степени, своју вољу повеже са разумом и свој живот врати извору, дивиналној законитости непромењеног бивства, јединој и коначној и истинитој стварности, да реализује вечно људско основно стање, echad, edvaita, hen panta einai.

...

Баштина каже да је знање ослобођење. У Европи се каже да је знање моћ.

...

Мисао да је знање моћ у Европи није била програм који је унапред постављен, и који је доцније доследно реализован. Али није била ни неко понашање које је лебдело, и одједном тек је постало свесно онога смера који је одавно следила. На почетку новог века, када је мисао била изречена, знало се за облик знања који је формулисала баштина ("знање је ослобођење"), и мада је дуго времена била неважећа, њен привид се ипак одржао. У сваком случају, почев од овог времена мисао да је знање моћ, и да је циљ сваког знања да повећа моћ, постала је општа у том смислу што је ова моћ убрзо примењивана на свим линијама, моћ над бићима и силама земље, природе, физике, хемије, моћ на подручју биоса, психе, друштва, државе, религије, зашто? Због власти. Победити. Истражити, израчунати, испипати, раскринкати, открити, упознати, дознати како би се све то подјармило. Силе и материју и законитости и растиње и животиње и минерале, а поготово и нарочито човека.

...

Почетком новог доба псеудо-Црква се срушила, привидно јединство се исцепкало на национализме, почели су да владају кондотјери и деспоти појединих народа, у државама су се појавили авантуристи. Кренула су открића у физици и географији и у хемији и у медицини, и појавили су се теоријски авантуристи, независне и самовољне филозофије, пословни авантуристи почев од италијанских градова преко Франкфурта до Лондона и Америке, милијардерски авантуризам, политичке авантуре од Борџија и Кромвела до Наполеона и модерних диктатора. Резултат сваког открића и проналаска и достигнућа, и сваког корака начињеног у знању био је да је власт ојачала и постала искључивија.

...

На почетку новог доба потрес је био опаснији. Средњовековни систем лажи толико је дубоко ранио човечанство да је оно могло помишљати у свом очајном бесу само на изградњу једног савршено нерелигиозног света и света који је одлучно за уживање живота. Са овога гледишта Декартова концепција је заправо резултат трауме, и све оно што су следећи векови мислили, настало је из ове трауме. У последња четири столећа значење сваке савремене теорије није зависило од тога да ли је била истина или није, него од тога колико је радикално и у којој мери давала гласа анимозитету подрхањиваном против средњовековног клерикализма. Целокупна нововековна физика и астрономија биле су заправо освета Библији. Потпуно независно од тога да ли су теорије одговарале стварности, или нису одговарале, дејство такозване науке зависило је од тога колико је успевала да компромитује слику света клерикализма. Касније у случају једног Канта, или Дарвина, или Хегела, или Фројда, једва да је и преостајало нешто друго до церекава злурадост која је успевала да раскринка средњи век, а и социјализам није ништа друго до мрзешљиво пљување на порекло, односно на хришћанство, а ни материјализам није ништа друго до освета средњовековном спиритуализму. Хипотеза о пореклу од мајмуна није ништа друго до гримаса на мисао о божанском пореклу, и без тога се уопште и не може разумети, и у тој хипотези није важно да је она факат, него да вређа. Целокупно мишљење новог века одређује што је оно анти-религија и анти-клерикализам и анти-хришћанство. Животни поредак одређује то што одбацује сваку духовну дисциплину, и што се брутално ужива у животу. Целокупну науку одређује то што је она анти-баштина (Genon).

...

Екстремно луцидан човек је Европљанин новог века, односно покварени витез, карактерна црта авантуристе је велика интелигенција која је заправо слепа. Lucidite aveugle. Овога човека не треба тражити. Почев од грчких хероја и песника и филозофа у првим редовима европске историје налази се овај човек. Многи су заборавили да је историја искључиво и само последица недостатка мудраца. Где постоји мудрост, ту нема драме, нема пада, нема сукоба, нема борбе, нема историје, јер ум мудрости разрешава заблуде, неприлике, грешке, нејасности, плаховитости. Истинском знању није неопходна делатност. Због тога је златно доба, насупрот тамном раздобљу, без догађаја и без историје.

Човек слепе луцидности је римски државник, средњовековни свештеник, витез, краљ, нововековни освајач, проналазач, филозоф, политичар, предузетник, научник, истраживач, уметник. Оштрог ока, правог погледа, сигуран је и хитар. Спреман увек и за свако дело. Појачаног присуства духа без суздржавања ће се свом снагом обрушити на оно што хоће и што жели да постигне. Недоумица нема. Рука му је кошчата и тврда. Живи у напетој спремности, подстакнут демонизмом, увек бити активан. Разрогачене очи, стрка, грчевите руке иду једно уз друго, то је присутност анимозитета. Увек против некога и нечега; не уме да мисли ако не може да напада.

...

Човеку слепе луцидности најбитнија је црта да чак и у недвосмисленом случају жели да издржи уз свој низак степен знања. Због тога је слеп. Патолошка и первертирана екстраверзија је само једна од последица оваквог понашања.

...

Дефект луцидности јесте што искључује. Појачана дневна мушка свест која искључује дете, жену, мудрост старости, али искључује и спавање, сан, и искључује религију, уметност и метафизику. Последица оваквих искључења може бити само абнормалност. Ко жели да превазиђе луцидност, у првом реду треба да реализује у себи највишу могућу луцидност, и онда је допунити свим оним што је луцидност искључила, тиме самог себе учинити универзалним, и утемељити се у целовитости. Само ће тако моћи да се реализује спавање, сан и после дневне будности онај ступањ свести који Веданта назива четвртим (туријам), што је будност (видја). Будност је сублимирана и универзално просветљена свест која је осетљива, универзална, отворена и позитивна, односно брахманизована свест човека. Будност није негативна ни у којем смеру и односу. Све што је постало будно свога бивства и што постоји не може се опозвати ни уклонити, то припада озбиљности игре света. Витеза, авантуристу треба прихватити и просветлити и уздићи, не одбити. Циљ није велики историјски тријумф, него просто, блиско и лако - бити нормалан."

Из књиге Беле Хамваша "Патам", поглавље "Corona borealis".

Read more...

Путеви ка утопији: Златно доба и Заратустра по Бели Хамвашу

Да. Један од циљева човековог живота је да створи рај на земљи. Али какав рај? Рај материјалног благостања заснованог на верској догми о профиту као водиљи људског напретка? Не. Па, који је то онда рај? Ево шта о томе, између осталог, пише велики мађарски мислилац Бела Хамваш у својој књизи "Scientia Sacra".

"Аша

Аша спада међу велике речи древног доба, као што су кинеско Тао, ли или тиен - хиндуско атман, виђа или сансара - грчко логос, даимон или идеа. Реч долази из иранског језика, често је користи и Заратустра, али је већ и у овом значењу сигурно стара више хиљада година. У делима која говоре о архаичком Ирану обично се ова реч доводи у везу са санскртском речју рта и каже се да значи истински поредак света. На тај начин је повезана с хиндуском дхарма, која означава законити поредак света и с грчком космос, којој је смисао васиона у духу правде и лепоте.

...

Аша се обично преводи редом који је изграђен на истини. Сама реч, међутим, као и све крупне речи архаичког човечанства, не може се превести једним изразом. Аша је повезана са жртвом и са култом, али човек који приноси жртву и обавља култ није свештеник, него глава породице. И глава породице тако постаје свештеник, сакрална личност. Када заснива породицу, води домаћинство, одхрањује децу, бави се својим занимањем, учествује у одржавању државе, можда у владању њоме, како живи живот, треба да буде чувар реда који је изграђен на истини. Аша овде значи да је глава породице чувар аше и он прибира ашу. Аша није његова, него припада породици, али не ни породици, него касти, али не ни касти, него народу и целом човечанству. Делатност главе породице "дело је увећавања света". А да би се свет заиста обилно, лепо, чисто, јасно увећавао, неопходна је аша. Ахура Мазда, Створитељ је створио ашу зато да би свет сјајем и обиљем блистао.

...

Аша је она реч која човека чини свесним зашто живи: земљу претворити у рај. Не индивидуални циљеви, не индивидуална корист, не индивидуално уживање хаоме! Не. Аша! Аша не значи ништа друго до: Благословен буди! Поздрав, здрављење, жеља. Када се неко сретне с пријатељем, ускликне: Ашаи! - Здрав ми био!

"Изговорићу молитву аша", каже Заратустра,
"и кад изговарам молитву аша,
њоме припремам пут
сваког бесмртног свеца;
јер прави човек добрим мислима,
прави човек добрим речима,
прави човек добрим делима
чува пут ка Божјем рају."

Аша је она тајанствена супстанција која на свако ваљано дело, на сваку праву реч, на сваку дубоку мисао буја негде дубоко, у срцу света и у души Бога.

...

Циљ људске делатности је да свет продухови, уздигне, у прво и у прастање, да га поново уздигне у стање рајског врта.

...

Аша је она загонетна, невидљива духовна супстанција, од које се гради вечност рајске среће: оно неухватљиво нешто од чега је свет блажених. Сваком човеку је његовом судбином додељен задатак да створи одређену количини аше, како би лично допринео изградњи раја.

...

Архаички култ је: аша. То значи да древни човек није стварао културу, него је хтео да од земље начини рај. Да начини рај али не тако да живи у материјалној безбрижности, него у блаженству вечите среће, продуховљен, обесмрћен, у светлости и богатству света, у неисцрпној лепоти и процвату продуховљене природе. Делатност древног човека може се разумети само по култу и смисао култа је: свет претворити у ашу.

...

У дубини историјских култура увек постоји нека слика света. У дубини древне културе постоји слика обесмрћеног божанског човека. Историјска култура због тога увек ствара неки свет; архаичка култура ову постојећу материјалну природу продуховљује и уздиже. Историјска култура хоће да принуди природу на службу и ствара средства да освоји материју; међутим, тиме човека претвара у роба природе и он је принуђен да служи материји. Древна култура служи природи; и том службом материја се клања пред њом и природа јој просипа своја блага. Разлике између историјске и древне културе састоји се у томе што је историјски човек пљачкаш природе, древни човек је отац природе. И због тога је основна мисао културе историјског човека: моћ, основна мисао културе древног човека: култ.

Култ је човекова очинска љубав и нежност, његова радост и служба природи. Човек зна да је у зачелу времена, првог дана стварања био господар рајске, срећне, мирне природе. Када се човек материјализовао и починио грех, природу је повукао са собом. Није природа затамнила човеково бивство, него је човеков пад затамнио природу. Човек сада мора да поврати природу у њено прастање и земљу опет мора да претвори у рај, као што је она првобитно и била. Култ је она делатност, чији је смисао, опруга, циљ да природа опет буде небеска природа, земља опет небеска земља. Природу ће уздићи просветљени човек и просветљена природа је истинска домовина човека. То је светлост: аша.

И овде у средишту опет није човек, као што би поверовао историјски човек. Уздизање природе, њен повратак у изворну ситуацију, њено продуховљавање не догађа се због човека, него у славу Бога - јер је човек први син Бога, његов слуга, смисао, дете, делатност. Циљ: Божја слава. И то је опет аша.

Човекова земаљска делатност је култ, жртва, сакрална мисао, реч, дело, служба. Човекова земаљска делатност само тако има смисла. Ако није култ, ако није жртва, ако није продуховљивање материје, ако није уздизање природе, онда је делатност бесмислена, празна, узалудна, тежак рад. Свака делатност се збива у славу Бога, као култ, као служба: онда се увећава и обогаћује земља, и човек тада уздиже природу назад на њено исконско место, и тада је култ леп, истинит, радост; ако пак човек дела у сопствену корист, земља се смањује, мршави, сиромаши, природа постаје све тежа и тамнија, губи се смисао култа: и човек само ради. Култ није ништа друго до сакрална делатност; рад је пак непосвећена делатност.

Бог жели да човек и природа цветају. То цветање је култура коју рађа људски култ, човекова посвећена делатност. Човек и природа цветају само онда ако у томе има смисла, духа, лепоте, истине, мира - ако у томе има: аша. Једино је тада култура. И једино је онда смислена, духовна, лепа, истинита, мирна је ако је циљ култа, сакралне делатности: нека цвета ова земља! Ашаи! Нека јој се диви свако ко на њој живи! Нека јој се радује ко је види, ко је ствара и ко јој је господар! То жели Бог. За то је потребно потпуно искључивање личног интереса и користи. Јер човек мора да схвати да ништа није његово власништво, није у толикој мери као што ни дете није својина оца. Свет припада Богу, земља исто тако као и вештина којом се обрађује земља, као лепота, као истина, богатство и радост. Циљ култа је да земља опет постане Божја, да се искупи материјална природа. И то је опет: аша.

...

Сада је јасније да је аша не само у тесној вези са златним добом, него и није ништа друго до само златно доба. Не оно златно доба о којем говоре свете књиге као о изгубљеном бивству и минулом времену. Аша је кад је једини смисао људске делатности створити обиље, лепоту, цветање, истину: због тога човек ствара оруђа и предмете, зато се држи закона, зато облачи лепу одећу, зато учи, зато пева, зато негује своје животиње и брине о земљи, управља државом у духу правде. Треба да створи златно доба - не некакав свет, него надсвет над свим световима. И то је онај свет који се гради на загонетан начин човековим мислима, речима, делима: од аше, посредством аше и у аши. Јер се златно доба не може градити злим, тамним, аљкавим, непосвећеним мислима и речима и делима. Тамно дело гради онај "други" свет, свет "друга", пропасти, Ахриманов свет. Златно доба може градити само посвећено дело, аша дело.

...

Праоблик сваког култа је молитва. Молитва је непосредна служба. Жртва сама. То је оно када непосредно припада Богу. Молим се за самог себе? Не. Са собом узносим свет пред лице Бога. Оглашавам се и кроз мене се оглашава свако зрнце земље.

...

У древно време није само Заратустра учио да треба свесно стварати златно доба. Ехнатон каже: "Како би се земља у целини уздигла на небо, човек целу своју делатност, сваку мисао, сваку реч, сваки труд треба да посвети Богу Сунцу." То је култ.

Толтеци су у Мексику посвећени ствараоци, чији је култ био стварање лепих предмета, уметност, били су творци златног доба.

Ту је порекло уметности. Уметност је била култ, што значи да су лепе ствари, лепе песме, лепи стихови улепшавали свет, увећавали ашу. Толтек је онај човек, она каста, онај народ у којем је било свесно стварање златног доба. Боја, глас, реч, предмет у уметности и у облику који је створио уметник продуховљују се, претвара се у фрашу, у блаженство, и враћају се тамо одакле су пали у зачело времена, враћају се у руке Бога. Уметност је култ: остварење уметника је аша - свет је настао због блаженства, лепоте, радости.

Код великих соларних народа, код Мексиканаца, Инка, Египћана, Грка Сунце је симбол аше. Сунце је светлост аше. Сунчев култ је исто што и култ златног доба. Служба светлости. Светлост. Сунце, аша - злато - не могу бити власништо индивидуалног Ја. Целог човечанства. Човечанства златног доба. Ашаи! - Здраво да си!"

Read more...

Путеви ка утопији: Православни манастир (први део)

Ја не видим светији циљ коме треба тежити до остварења историјске утопије. На помен речи утопија данас се готово са подсмехом одмахује руком и почиње прича о реалности и прихватању реалности. Шта је реалност? Реалност је оно за шта се изборимо. Чини ми се да многи данас реалност мешају са принудом која извире из принципа да је право у сили. Достојанствен човек не може да прихвати да буде принуђен силом на некакву реалност. Достојанствен човек је слободан човек. Примена принципа да је право у сили има за циљ да преваспита човека да прихвати реалност какву не жели. То је принуда. Ко може да се осећа добро ако је принуђен силом да се понаша на одређени начин? Ја мислим само онај у коме је у великој мери смањен осећај слободе. Упорна и свеобухватна примена принципа да је право у сили има за циљ не само да преваспита човека да прихвати реалност да је добро живети неслободно ради одржања голог живота, већ и да замрзи слободу и да заволи ропство. Зато је принцип да је право у сили зао принцип.

Прича о прихватању реалности нас води ка томе да треба да прихватимо разне облике несавршенства уз мања или већа оправдања. Зато се на помен утопије често са подсмехом одмахује руком и поставља питање где је то и када остварена утопија. Онај који поставља такво питање вероватно жели да каже да утопија никада и нигде није остварена и да треба да прихватимо реалност. Ја тврдим да је историјска утопија остварена и да и дан данас постоји и да је једна од њих - православни манастир. Да, православни манастир је историјска утопија.



Живот у православном манастиру је нека врста праслике света какав је некада био. Живот у православном манастиру је својврстан покушај да се искорачи из историје и да се додирне вечност.

Покушаћу да анализирам живот у православном манастиру и да покажем да је могуће такав живот са одређеним изменама водити и у свету са циљем да се направи бољи свет.

Један од основних принципа живота у манастиру је - принцип добровољности. Добровољност је - добра воља. Добра воља је воља за чињењем добра. Добровољност је, такође, принцип слободног човека. Човек који није слободан не понаша се добровољно, већ се понаша по принуди. Дакле, да би се започео живот у манастиру потребно је да човек буде слободан и да се добровољно одлучи да живи у манастиру. Манастир је хришћанска комуна. У манастиру нико не поседује никаква материјална добра осим личних ствари, као што су одећа, обућа, књиге, црквени предмети и слично. Све остале ствари у манастиру су заједничке и сви се брину о тим стварима. Дакле, људи који су добровољно отишли да живе у манастир, добровољно су одбацили да поседују гомиле ствари и деле све ствари у манастиру. Људи који живе у манастиру раде. Али, они не примају плату за свој рад. Они тамо не раде само за себе, већ раде и за опште добро свих који живе у манастиру. Људи који живе у манастиру немају ништа и имају све што им треба за живот. Дакле, може се достићи добро, само ако се хоће, ако постоји добра воља за достизањем добра, ако постоји добровољност, ако постоји слобода да се изабере пут добра.



У манастиру постоји хијерархија. Та хијерархија се састоји из два дела. Први део чини старешина манастира, а други део су сви остали, то јест монаси или монахиње. Старешина манастира није световни владар, већ духовни старешина. То је кључ. Дакле, манастирска хијерархија је духовна, а не световна. Поред тога што је старешина манастира духовни вођа, он управља и материјалним стварима у манастиру, то јест одређује задужења монасима или монахињама који живе у манастиру. Али, оно што је важно истаћи је то да старешина манастира у управљању материјалним стварима није вођен вољом за моћ, већ духовним принципом, а тај духовни принцип је брига старешине манастира, као духовног оца, за духовни напредак монаха или монахиња који живе у манастиру. Рад, такође, представља један аспект духовног живота и зато свако у манастиру има своје задужење у складу са својим способностима. Дакле, све што се дешава у манастиру, и духовни и материјални живот, све има подлогу у духовном принципу и све је подређено духовном принципу.

Свако ко је био у манастирима може да потврди да су манастири лепо сређена места и да у њима владају ред и мир. Све што се ради у манастиру је Благословено, то јест иза свега стоји духовни принцип. У манастирима се све ради с љубављу, а то значи добровољно, без принуде. Постоје задужења, али као расподела посла, а не као посао који се одрађује са муком принудног терета.

Да би се живео живот у манастиру потребна је слободна воља слободног човека који жели да утроши своје велесилије (енергију) на добро. Дакле, потребан је, пре свега, духовни напор, жеља за добрим, жеља за променом на боље. Човек који одлучи да живи у манастиру одбија да прихвати реалност света која му се намеће принудом. То је велика одлука. То је одлука достојна детета Божијег, јер је Бог дао човеку слободу.



У манастирима нема јурњаве за профитом, нема маркетинга, нема конкуренције, нема инфлације, нема искоришћавања људског рада. Зато је манастир својеврсна историјска утопија.

Манастири постоје у оквиру држава, али то је реалност које се не може избећи. Манастирске заједнице су на одређени начин изоловане заједнице, јер у њима важе другачији закони него што су закони у свету. Ту се поставља важно питање, а то је питање - коме се приволети царству, царству Духа или царству ћесара. Дух је вечан и Он постоји одвајкада. Царство ћесара, то јест држава не постоји одвјакада и она није вечна категорија, она је историјска категорија. Људи који живе у манастиру свесно или несвесно желе да искораче из историје и то је један од најдубљих духовних порива у човеку. Људи који су отишли из света да живе у манастиру желе царство Духа, а не царство ћесара. Царство ћесара, то јест држава, је принуда. Ми можемо да говоримо о примерима где је сагласје између световне и духовне власти било мање или више успешно, али на крају је, ипак, дошло да рушења духовних вредности, што је резултирало и у пропасти државе. Зато сам ја у принципу против снисхођења у односима државног и духовног устројства. Да би се достигла историјска утопија, треба ићи бескомпромисно, али не у смислу спољашње револуције, већ треба предузети унутрашњу духовну револуцију. Унутрашња духовна револуција је - исијавање унутрашње, духовне светлости. Непристајање на реалност овог света, непристајање на политичке и економске организационе моделе модерног друштва је једини начин како се може остварити историјска утопија. Акт непристајања је добровољни акт. Акт добровољног непристајања је акт слободног човека који тежи ка добру.

Циљ је рај на земљи. Праслика раја живи у свима нама и сећање на њега нас дозива из велике удаљености...



Да бих оснажио своје речи, цитираћу великог мађарског мислиоца Белу Хамваша. Он говори о архаичкој или древној заједници и о историјској заједници. По Хамвашу основа те архаичке или древне заједнице је духовна, а основа историјске заједнице је природна.

"И онда, ако нам је успело да у неколико основних потеза оцртамо заједницу изграђену на природи и да повучемо линију раздвајања, испоставља се: основа архаичке заједнице није природа, већ духовна хијерархија."

То је управо оно о чему сам писао у вези православних манастира, где је унутрашњи манастирски поредак заснован на духовној хијерархији. Дакле, манастирска заједница је на неки начин одраз праслике архаичке заједнице. И ја то називам утопијом, као термином који је, можда, разумљивији данашњем човеку. Утопија као савршено стање људске заједнице.

Ево шта даље каже Бела Хамваш.

"Савремено друштво се обично дели на класе. Класе су: сељак, радник, занатлија, грађанин, интелектуална средња класа, аристократија по рођењу и финансијска аристократија: владајућа класа. Ове класе немају духовни поредак вредности. Ово рашчлањивање, као што се каже, настало је по природи и природно је. Што је само други израз да одговара материјалном поретку живота који следи и сматра га исправним човек новог доба. Овим класификовањем човек новог доба признаје над собом поредак природе, и прећутно прихвата онај закон природе да о редоследу и о ступњевима вредности увек одлучују јачи. Док је аристократија јача, аристократија је владајућа класа; ако је грађанин, онда је грађанска; ако је јачи сељак или радник, онда су они владајућа класа. Јачи је каткада истовремено и бројнији. То је заједница изграђена на поретку природе.



Хијерархијска заједница своје порекло не узима одоздо, свој поредак не гради одоздо и своје бивство не заснива на материјалној природи."

Управо је тако у православном манастиру. Не имовина, не имати, не гомилати, не такмичити се ко има више, не отимати од другога да би имао више. А опет у манастиру људи имају. Имају довољно. А немају ништа своје. Све је заједничко. И све цвета и мирише. Манастирски живот као одсјај праслике архаичке, древне заједнице у којој је живот био организован на духовним принципима, што значи да је постојала духовна хијерархија.

Опет ћу да цитирам Хамваша.

"Ако влада духовна класа, судбином појединог човека управља јасан смисао, облик државе је краљевина; поредак одговара метафизичком реду, морал почива на апсолутним вредностима, подела је хијерархична. Ако влада делатна класа, страст делатности носи и државу и то је освајачка држава; морал је витешки, поделу ће одредити витешке врлине. Ако влада привредна класа, судбином појединог човека управља богаћење и прибирање имања, облик државе је грађански; владајући морал је да је у праву богат човек, сиромашан није у праву. Ако владају робови, људска судбина је препуштена несвесним силама и ове силе самовољно утичу на човека, облик државе је деспотизам; владајући морал је мржња према сваком индивидуалном уздизању.



Потпуно је искључено да људска заједница живи у грађанском поретку, и да истовремено јасан смисао води људску судбину; као што је потпуно искључено и то да облик државе буде деспотизам и да у заједници влада духовни морал.

...

Смисао живота духовног реда јесте хватање закона света. То је први поредак, јер закон света, без знања дхарме, није људска заједница, него заједница руље и олоша. Духовни ред је чувар истине, духовни ред чува баштину, духовни ред омогућује човечанству да својим животом учествује у божанском бивству. Брахман је причесник; он трајно одржава везу с божанством, он представља човека пред Богом и Бога пред човеком."

Дакле, православни манастир покушава да поврати архаичку, древну заједницу и њен начин живота.



И опет Бела Хамваш.

"Када су се вратили кући после великог празника богова, Јен Хуи је упитао учитеља Конфучија: "Зашто си уздисао за време празника?" Учитељ Конфучије је овако одговорио: "Када су велики господари још ходали по земљи, нисам живео; али сам познавао баштину о њима. Док је на земљи владао Тао, свет је припадао свима; за вођу је биран онај који је за то био најпогоднији; сви су говорили истину и неговали слогу... Нису знали за лаж и превару; није било лопова и разбојника. На кућама није било врата, али нико се у њих није увлачио. То је било време Велике Заједнице. Али се потом Тао скрио, а свет више није заједнички, него је индивидуално власништво. Граде се зидови и куле како би се обезбедили градови... Јавила се превара и лаж, и појавило се оружје... Ово време се назива Мало Благостање."

...

Брзо се губи знање које се односи на древна времена. Једино преостаје мутна успомена о златном добу; носталгија која жели да одржи у равнотежи све већу подивљалост живота."

Дакле, нема више Конфучијеве Велике Заједнице, остало је само нејасно сећање на блистави живот архаичке, древне заједнице. Православни манастир је одраз људске жудње за тим древним временима и у православном манастиру можемо да осетимо сјај тих давно минулих дана. Духовна хијерахија, очинство и усиновљење, неимање личних материјалних добара, заједничка својина, добровољност, самопрегор, духовна будност, уздржавање и самоограничење, рад у славу Бога, једном речју - праслика некадашњег древног човечанства.

Read more...

Бела Хамваш: О техници

"Мирча Елијаде тврди да је хтонички ритам земље прилично спор, и техника је убрзавање овог ритма. Човек преузима улогу времена. Оно што физичко-геолошко-хемијски живот земље ствара током више хиљада година, човек то својом техником може евентуално да учини за неколико тренутака. Човек топи метале, чисти их од елемената који тамо не спадају или их смишљено меша с другим елементима, обликује их и израђује оруђа. Скраћује природне процесе, и све постиже за краће време.

...

Природна последица човекове делатности, како би за што краће време прибавио што више, јесте двострука: једна је да се живот убрза, друга да постане све празнији. E. B. Valas ову појаву назива loss of life-essence, губитком животног садржаја. Увек што више за што краће време. Што даље за што краће време. За што краће време истрчати или испливати сто метара. Што даље бацити копље. Скочити што даље, што више. Подићи што већи терет. То је модерни херој. Колико цигла наређа стахановац за један сат. Брзина аутомобила је двеста километара на сат, возова такође, авиони лете брзином звука. Један човек рукује с тридесет машина, други с четрдесет. Треба зрацима убрзати развитак биљака. На мањем простору треба више произвести. На мањем простору сместити више људи. Кревети на спрат, на два спрата. Искористити простор, време, материјал, снагу, енергију. Овај грандиозни идиотизам назива се рационализмом. Рационализам је метафизика пљачкања живота. Што брже неко истрчи сто метара, тим све то мање има смисла. Постоје такви успеси који су потпуно апсурдни. Рационализам је сјајан пример за то како нешто може бити разумно и истовремено потпуно бесмислено. На што мањем простору засадити што више шећерне репе. То је разумно. Искористити. Што брже. Још нико није поставио питање шта се догађа с оним временом које човек уштеди када нешто уради брже? За ову појаву збуњивања користи се реч производња. Јасно је као дан да је реч о пљачки. Сејати два пута годишње. Одгајивати кромпир од пет килограма. У северном поларном кругу извршити прилагођавање поморанџи и банана. Скратити поступке фабричке производње. За најкраће време најкраћи пут. То је оно што Мирча Елијаде назива убрзавање ритма природе када човек преузима улогу времена, и диктира бржи темпо.

...

У свакој цивилизацији, каже Peron, постоји степен који се може назвати спиритуелним минимумом, и сви знаци говоре да је тај минимум у свим цивилизацијама истоветан. Успешан живот је могућ само изнад овог минимума. Ако човек досегне тачку мржњења, његов живот више не усмеравају духовне силе, већ псеудоспиритуелне принуде, које знамо по психичким стањима слабоумних, недораслих, примитивних, психопата, и које говорни језик називају фикс-идејама.

...

Рационализам је заправо фикс-идеја која је настала из спиритуелног минимума европске цивилизације на почетку овог века. Плод ове псеудоспиритуелне принуде јесте техника, un reve defaillant, омамљен сан.

...

Машина нема свести о кривици, нема савести, нема религије. Техника је, рецимо, ineptia mysterii. Због тога је у крајњој линији окултна појава.

Човеку је машина мила због тога што је покорна.

Предност машине над човеком јесте што нема претензије на слободу. Идеал диктатора јесте машина.

Машина је само пракса, без било какве теорије. Али знамо да је пракса искварена теорија. Машина је манифестација рација, техника је манифестација рационализма. Мешање у процесе природе њиховим убрзавањем или скраћивањем. Једна врста вештачке природе и антиприроде, тамо где су ствари непредвидљиве, јер нема животног времена.

Техника је покушај да човек живи без жртве. Машина је мила ономе човеку који живи у уверењу да му је на земљи дом. Машински сентиментализам (електрична столица).

Техника је тријумф спољњег света, односно техника је доказ да и најраспомамљенији фантазми имају већу реалност од спољњег света.

Ко на спољњем свету гради, деградира хумано.

Техника је десакрализација људског рада. Смирујућа особина техничке цивилизације уклања трагику. Већ постоје само несреће.

Сакрални и профани рад. Нема плодног рада без valeur liturgique (М. Елијаде). Нема посебно сакралног и профаног рада. Рад је реализација снова. Осредњи снови (романи Жила Верна, техника).

Будући да ју је надахнуо страх од времена, техника је обезбеђење од пролазности. Илузија. То је идеал механичке бесмртности.

Никада незамислива поствареност.

Техника је опијеност духа.

Техника је проналазак, није продуктивност.

Техника је одбрана од опасности генијалности. Занатлија се скрива у занат, како се не би морао бавити озбиљним пословима. Због тога је техничар глувило спиритуелног.

Техничар има деформисан осећај стварности.

Техника и бесполност. Хермафродитска машина, ни не зачиње, ни не рађа. Екскрементира. Инфернални карактер машина.

Техничка цивилизација, и наркотици.

Импродуктивност машина.

Машина је пројекција оног субспиритуелног слоја, што јесте инстинкт и рефлекс, база машине је Павловљев свет.

Механизовано привиђење из снова, као утопија."

Read more...

Бела Хамваш: Држава и канцеларија

"Оно што се у држави-канцеларији назива народом, иреална је заједница, није ни друштво, него апстрактни рационални колектив. Људска делатност је дехуманизована аутоматизована неорганска фунцкција. У овом иреалном колективу човек више нема своју психологију, тек рефлексологију. Раније се говорило о две врсте колектива, о народу и о маси, а да се уз помоћ позитивних социолошких метода само магловито може открити стварна ситуација. Очито је да се под народом подразумевала органска заједница, а под масом дезорганизовани олош. У маси је ослабило социјално, касније се потпуно распало. Маса није социјално јединство, него из правог друштва издвојено нешто као excrementum. Крајње стање је руља. Нема хијерархије, без касти и без класа, што индуска баштина назива avarna. Пратеће појаве механизованог колектива јесу пад биолошког, моралног, умног, естетичког нивоа. Срозава се цивилизацијски ниво животне делатности. Међутим, човек не тоне на животињски ниво, него постаје специфична врста демона, с осветом и отровом, са завишћу и с крволочним, пљачкашким и грамзивим инстинктом. Један од аутора наивне социологије из прошлог века, Le Bon, учио је да је човек у колективу изгубио квалитете ума и морала и укуса, и да је деградиран. Le Bon није знао да не деградира сваки колектив. У органској животној заједници човек се налази у свом дому и његови квалитети се прочишћавају и појачавају. Човек само у кварном колективу губи своје вредности. У механизованом колективу се уклања природна животна делатност и замењује се вештачким функцијама. Овај акт A. Kami назива crime rationel јер је рацио човекова способност истргнута из човекове интелигенције, и то оно својство које развија антиживотну делатност.

Канцеларија и рацио су неодвојиви. Канцеларија је изграђена на рационалној основи. Организација канцеларије је парадигматично очитовање рационализма. Рацио не подноси ни органску социјалност, ни аутономну индивидуу. Рацио говори навиклим фразама и скраћеницама. Разара крајње прибежиште органског животног реда, породицу, присиљава жену да се запосли, односно функционализује је, присиљава децу у рационализоване педагошке калупе, и тамо их кондиционира на роботску дисциплину homunkulus егзистенције. Али на одређеном ступњу ни рад више није потребан. Канцеларија не воли коректног радника, више воли скитницу и пијанца, проституисаног и злочинца, односно не воли оне који су се морално осамосталили од рационалне машинерије, већ само оне који се могу било када преварити. Нису потребне верне слуге, ко је веран, он већ поседује врлину, и због тога је сумњив. Потребан је онај који се у било које време може ухапсити.

Настанком канцеларије у друштву се збила органска грешка, које је попут болести узела маха, и у овом је тренутку, изгледа, неисправљива. То је она тачка у којој човечанство креће у пропаст, што је последица његових сопствених разорних сила које струје одозго и изнутра. Нарочито због тога што је канцеларија постала аутономна организација на модерном ступњу историје, и она разара и државу. То је крајња тачка. Држава је изворно организам. Сада, на овом ступњу неорганизованости треба да нестане. Држава је морално и историјско и језичко и традиционално јединство. Канцеларија мора да смрви и државу, и када се свака функција у држави, образовање, здравство, трговина, уметност, путовање, исхрана, рађање деце, техника, пољопривреда, спорт - претвори у администрацију, и политика ће бити административни ресор, пракса преваре народа. Као објављење, представа опере, и ништа друго није неопходно сем државна администрација. Данас смо већ на таквом нивоу да је канцеларија прерасла државу. Оно што је од једног народа видљиво, то је гола организација. Акту владе не претходи принципијелно образложење. Фабрички моменат, ништа друго. А шта је исправно, не пресуђује ум, али ни самовоља, ни малена, терористичка група завереника у име већине, него рационализовани безлични механизам. Под овим околностима у пракси се заправо може сматрати да је држава укинута.

А у држави-канцеларији фалсификују се хлеб и вино и храна, и једном глувонемом и парализованом фикс-идејом поретка фалсификују се новинске вести и историја, садашњост и прошлост и будућност, с тим да у овој стварности, укаљаној лажним идеалима, више ништа није истина. Деца у школама уче о овој дегенерисаној и тамној стварности, она се обавезно објављује у говорима и књигама. У односу на то ништаван је сваки рат и свака револуција. Демонска бруталност рата бар не лаже, него поштено бесни, немилице касапи, изазива глад и епидемију, беду и оскудицу. Али ово овде безгласно и плански трује, с рационалном и програмском свешћу, и с наредбама и резултате своје делатности оправдава статистиком. Нико не може ни да мрдне, и не може ни уста да отвори. Свако је спутан безусловно обавезном наредбом послушности, и прокламованом поставком да је ово једино исправно. То је мирно уништење. Човечанство никада није било ближе спољној тами, где нема ништа друго до плача и шкргута зуба."

Read more...

Путеви ка утопији: Религиозно подрхтавање у Русији - "Да дође царство Твоје"

Из књиге "Религија и револуција" од Димитрија Мерешковског:

"Када је Петар Велики сјединио цркву са државом, радио је у смислу московске и византијске традиције. Али је, при томе, морао да скрши једну другу византијску традицију: морао је да се бори против окамењене непомичности црквене традиције, то јест, против тврдоглавог и упорног чувања старих обичаја и против превласти статичког принципа над динамичким. Он је схватио да Русија може постати европска држава само онда када постане трећим Римом - Римом руским и целога света. Та је тежња за владавином над целим светом својствена сваком римском цезару и сваком императору који је био као Петар Велики - у томе се Петар потпуно придржавао византијске традиције источног римског царства и настојао да из ње извуче корист за своју Русију. Због тога је био присиљен да се, макар и не хотећи бори против источњачке статике помоћу западњачке динамике.

...

Сав је труд Петра Великог био узалудан. Свет је такав да је свако кретање јаче од мировања - свака динамика јача од статике: пре или касније расцветаће се све руже. Од европског царства почело је да се ускисава европско тесто. Равнотежа је нарушена. Новосаграђени део зграде није одговарао старим темељима; испуцала је читава та колосална грађевина. Најпре је настао расцеп на религиозном пољу, затим су настале диференцијације у култури и социјалном животу. Русија се распала на стару и нову, на племство и робље, на интелигенцију и народ.

Руски отпадници, "расколници", "староверци" били су заиста први руски револуционари, иако су се побунили у име реакције. Они свесно бране сваки назадак, ропство, мрак и статички принцип, а несвесно сијају јасном светлошћу истинске религиозности и динамике, која не води порекло из западне Европе него долази из дубине руске народне душе. Расколници тврде да је религиозно немогућа православна аутократија. Можда је то тврђење нетачно са историјског гледишта, али је тачно са мистичког.

...

За све руске секте вреди основни принцип расколника: "Ми смо људи који немају своје данашње државе и који траже државу у будућности". У том одбијању "данашње" државе, то јест државе која је заснована на антирелигиозном принципу, и у тражењу "државе будућности" - то јест државе у којој ће владати црква, управо и лежи жива сила раскола и читаве религиозне револуције која ће се, пре или касније, здружити са социјалном и политичком револуцијом.

...

Мој разговор с морнаром подсетио ме је на разговоре с расколницима и секташима у шумама око Нижњег Новгорода, с оне стране Волге, у близини Светлог Језера. Ту се сваке године на Ивандан окупља по неколико хиљада оних који су жедни истине и за њом чезну. Има их који долазе из крајева удаљених више стотина километара. По некој легенди на том месту се налази "невидљиви град Китеж", где су се свеци склонили до страшног суда. Мало је оних којима је дато да на површини језера виде слику тог града са његовим златним кубетима и да чују звоњаву црквених звона из дубине. Ја и мој друг седели смо на разгаженом бусењу у брезовој шуми, осветљеној небројеним свећама воштаницама, које су гореле пред иконама. Била је мирна, ведра јулска ноћ. Око нас је стајала велика маса сељака и сељанки. Заударало је на кожу, смолу, восак, зној и влажну земљу. Разговарали смо о свршетку века, о страшном суду, о будућој цркви и Апокалипсису.

...

Ту, на обали Светлог Језера, код невидљивог града Китежа, под звезданим небом заклели смо се да ћемо од сада тражити за оне који траже. Ако штогод нађемо вратићемо се к њима заувек. А ако нам не буде суђено да штогод нађемо, тражиће други уместо нас и испуниће нашу заклетву.

Read more...

Путеви ка утопији: Религиозно подрхтавање у Русији - Старообредници

Пре свега, желим да кажем да сам против било каквог раскола Цркве и да не подржавам старообредништво као начин како се решава неки Црквени проблем, али мислим да би представљање података о старообредништву било од користи за данашњу ситуацију у Србској Православној Цркви, где на једној страни имамо реформаторе, а на другој оне који су против реформи.

Зато молим оне које то интересује да прочитају текст Ксеније Кончаревић који овде делимично преносим, да би видели да постоји аналогија између раскола који се десио у Руској Православној Цркви у XVII-ом веку и стања у Србској Православној Цркви данас у којој, хвала Богу, нема раскола. На нама је да урадимо све да до раскола не дође. Овај текст на мом интернет дневнику са неколико видео записа треба да буде у прилог мирном превазилажењу проблема на основу ранијег руског негативног искуства.






"Ксенија Кончаревић (Београд)

РУСКО СТАРООБРЕДНИШТВО КРОЗ ПРИЗМУ ЛИНГВОКУЛТУРОЛОГИЈЕ

(оглед функционалне анализе)

...

Под старообредништвом или староверством (рус. старообрядчество, староверие) [1] подразумевамо специфично усмерење у руској православној духовности које су засновали и доцније неговали клирици и мирјани који су одбили да прихвате реформе што их је у XVII веку у Руској православној цркви спроводио патријарх Никон (Минов; 1652-1666), држећи се стања устаљеног у националној традицији пре ревизије богослужбених књига и обреда. У оквиру старообредништва временом ће се издиференцирати више групација и струја (рус. толки, согласия), од којих свака себе назива Древноправославном (или једноставно Православном) црквом (рус. Древлеправославная церковь). Изразито дивергентан развој старообредништва довешће до велике хетерогености његових доктринарних поставки и праксе, тако да у је његовом окриљу било, и дан данас има струја које се од пуноте Цркве разликују само по мањем броју обележја, углавном формално-обредне природе, али и оних које су се изразито удаљиле од ње, са својствима која их приближавају сектантству (исп. Зеньковский 1995, 486). Ипак, старообредништво се традиционално проучава у оквирима историје Руске цркве и православне теолошке мисли, али и историје руске културе, с обзиром на дубок траг које је оставило у руској националној свести, књижевности, уметности, друштвеном животу.

О старообредништву као социјалном феномену основне представе могу се стећи, најпре, на основу статистичких података, али уз једну нужну ограду: доступни подаци морају се прихватати условно, с обзиром на то да су у условима репресалија - од Никоновог доба до доношења Закона о слободи савести 1905. године и од успостављања совјетске власти до либерализације друштва 80-их и 90-их година («перестройка» и «гласность») – старообредници углавном избегавали отворено верско изјашњавање. Званична статистика из XVIII и XIX века констатује, дакле, само декларисане старообреднике («записные староверы»), којих је било далеко мање од недекларисаних, с обзиром на обавезу плаћања пореза у двострукој вредности, уведену још за владе Петра Великог, као и на друге државне дискриминационе мере спровођене према овој категорији становништва (Смирнов 1971, 173-176; Булгаков 1997, 146-147). Ипак, посредне процене пружају основ за претпоставку да је крајем XVII и почетком XVIII века било више стотина хиљада, ако не и милион поборника «старе вере», при чему су у њиховом социјалном саставу преовладавали плебејски део свештенства, сељаци, нарочито одбегли кметови, градски пук (Анкундинова 1956, 35-37); средином XIX века (1859) њихов број доспео је до 8,5-9,3 милиона људи (10% целокупног становништва Русије, или 1/6 њеног православног становништва), са повећеним уделом социјално афирмисанијих слојева, пре свега припадника трговачког сталежа и приватних предузетника (Никольский 1988, 234); крајем века (1894-95) било их је, по званичном статистикама, 13 милиона (Булгаков 1997, 147), али се претпоставља да се њихов број кретао између ј и 1/3 Великоруса (међу Украјинцима и Белорусима старообредништво није било раширено) (Шахов 1998, 16). Револуционарни терор и посебно Стаљинове репресалије знатно ће смањити број присталица старообредништва, с обзиром на то да су углавном били усмерени против оних друштвених слојева и класа које су представљале његов стожер – трговаца, индустријалаца, ситних предузетника, занатлија, имућнијег сељаштва («кулака») и козаштва (литерарна сведочанства о прогонима старообредника налазимо у роману «Архипелаг ГУЛАГ» Александра Солжењицина, а званичне цифре о броју жртава из ове верске групације још нису објављене). Данас староверске организације избегавају да пружају информације о бројности свога чланства; за најкрупније од њих постоје подаци о броју храмова, манастира и других верских објеката, као и структурно-организационих јединица – парохија. Тако, Руска православна старообредничка црква (Белокриницка јерархија), на чијем се челу налази митрополит московски и све Русије, има више од 250 парохија у Русији, Украјини, Белорусији и Казахстану; Древноправославна црква («беглопоповцы»), на челу са архиепископом новозипковским, московским и све Русије, има око 60 парохија у Русији, Румунији и више земаља СНД-а; Древноправославна поморска црква (брачни беспоповци) има самосталне јединице у Русији (више од 100 парохија обједињених у Савет ДПЦ Русије), Литви, Латвији; Хришћани древноправославног-католичанског вероисповедања и благочашћа старопоморског федосејевског смера (федосејевци), чије се средиште налази у московској Преображењској зајединици, имају већи број парохија, али без јединствене организационе повезаности (Шахов 1998, 42-43; Вургафт-Ушаков 1996, 89-90, 244). Староверске заједнице делују, поред Русије, и на просторима бивших совјетских република, у Румунији (где постоји и аутокефална митрополија Белокриницке јерархије), у Пољској, земљама Северне и Јужне Америке и другде. У последње време забележена је њихова појачана активност на издавању верске литературе, стварању властитог васпитно-образовног система (школе за одрасле - будуће свештенослужитеље и лаике, курсеви за верско васпитање деце), унапређивању система информисања. Ипак, постоји још доста староверских фракција које делују илегално, у «катакомбним условима», и које су затворене за контакте не само са властима и широм друштвеном јавношћу, него и са истраживачима феномена старообредништва (Вургафт-Ушаков 1996, 101).

О историјату настанка и развоја старообредништва постоји обимна литература (исп., напр., библиографске прегледе у: Смирнов 1971, 281-314; Булгаков 1996, 544-570; Булгаков 1997, 499-587; Милюков 1994, 54, 72-73, 100-101). У најкраћем, повод за настанак покрета представљале су реформе патријарха Никона усмерене на јачање црквене организације, проширење јурисдикције московског патријарха (присаједињење Украјине и неких балканских православних области Московској патријаршији), унификацију богослужбене праксе Руске са Грчком црквом, али и постизање извесних световних циљева (присаједињење Украјине Русији, постизање превласти Москве у васељенском православљу). Појави световних амбиција Московске патријаршије погодовали су, пре свега, грчко прихватање Флорентинске уније и пад Константинопоља, након чега се, не без значајног уплива државних власти, актуализује идеја инока Филотеја (XV век) о Москви као «трећем Риму» (исп. Булгаков 1996, 17-68; Смирнов 1971, 16-18); мотив, пак, покретања богослужбених реформи и ревизије књига био је иманентно црквени - превазилажење неустројености (нестандардизованости) и чак девијантних појава у богослужењу Руске цркве, попут тзв. многогласја [2], као и постизање еквивалентности црквенословенских богослужбених књига грчким изворницима, с обзиром на вековима нагомилаване преводилачке грешке, преписивачке омашке, пропусте у инструкцијама за вршење богослужења, најзад, не на последњем месту, архаичност језичког стања фисираног у тим књигама, које је битно ометало рецепцију текста (Смирнов 1971, 21-49). Прве несугласице око литургијских аспеката реформе ничу још у окриљу утицајног Кружока ревнитеља благочестивости (деловао је још од 1646, а будући патријарх Никон учествовао је у његовим активностима), чији поједини истакнути чланови – протопопоп Авакум Кондратјев, Иван Неронов, Данило из Костроме и др. – предлажу да се ревизија богослужбених књига изврши према старијим црквенословенским рукописима и негирају потребу било какве унификације са грчком праксом, сматрајући да је једино у Русији сачувана «исконска благочестивост»; као њихови опоненти појављују се, поред Никона, царски духовник Стефан Вонифатјев, Ф. М. Ртишчев и други, и временом задобијају подршку цара Алексеја Михајловича, али и највиших црквених инстанци, што најпотпунији израз добија у одлукама Сабора 1654-55. (Булгаков 1996, 68-120). У периоду од 1653. до 1656. појавиће се прве ревидиране или изнова преведене богослужбене књиге (потпуни попис издања в. у: Смирнов 1971, 48), наилазећи на жестоке критике због одступања од пређашњих текстова, који су у огромном делу свештенства и верног народа доживљавани као сами по себи благодатни и спасоносни, «освештани старином» и «предати од Отаца» те као такви неприкосновени (о филолошким аспектима ове проблематике биће више речи у даљем излагању), као и због сравњивања са књигама на грчком језику издатим у Венецији, али и ангажовања у ревизији неких особа које су у Православну цркву ступиле из других конфесија (Арсеније Грк, Пајсије Лигарид и др.) – исп. Зеньковский 1995, 5-496; Вургафт-Ушаков 1996, 146,147; Шахов 1998, 151-171. Ипак, највећим делом револт у народу и међу свештенством био је изазван нетактичношћу Никонових потеза, односно брзином предузимања мера на које клир и лаикат нису били претходно припремљени, те њиховим радикализмом и свеобухватношћу, непримереним традиционално обредној побожности руског народа и ниском нивоу просвећености (Смирнов 1971, 9-10). По оцени С. Зењковског, «већини парохијана и свештеника те бескрајне промене изгледале су као тотална револуција у типику. Парохијани више нису чули речи молитава на које су навикли, а свештенство, које је током много година, па и деценија службовања научило литургијске текстове напамет и уобичајило да изговара речи и изразе на које се увелико навикло, сада је морало уложити велики напор да би се прилагодило изменама [...]. Све ове иновације чиниле су служење сложенијим, уносиле су хаос у литургијску праксу и, што је било нарочито опасно, подривале су веру парохијана у осмишљеност, благочестивост и исправност црквеног типика» (Зеньковский 1995, 112). А. В. Карташов у истом смислу констатује да је «нетактично спровођена ревизија књига по свом темпу, ширини обухвата, по изворима на које се ослањала [...] морала изазвати протест» (цит. према: Зеньковский 1995, 114). Несугласице ће временом резултирати расколом и међусобним анатемисањем супротстављених групација: званична Црква на Сабору 1667. квалификује све који се противе ревизији књига и литургијским захватима патријарха Никона као јеретике и расколнике, али и вођа опозиционо настројених клирика и лаика, јурјевски протопоп Авакум [3], најпре оптужује патријарха Никона за јерес (отуда и подругљив назив за припаднике већинске Цркве – «никонијани»), да би доцније свој став радикализовао његовим проглашавањем за «антихристово ишчадије» и квалификовањем већинске Цркве као сатанске организације (Смирнов 1971, 66; Замалеев – Овчинникова 1991, 155-157). У таквим околностима раскол постаје неминован, и не задржава се само на полемичкој равни, него прераста и у отворену побуну против државног и црквеног устројства (најеклатантније примере представљали су Соловјецки устанак 1668-76. – детаљније в. у: Сырцов 1969, «револуција» на Дону и др. – в. Никольский 1988, 177-178). Од покушаја његовог превазилажења ваља споменути пре свега успостављање «јединоверја» (рус. единоверие) на иницијативу московског митрополита Платона Левшина (1800), чија је суштина у постављању канонски изабраног свештенства да опслужује старообредничке парохије, признајући закониту црквену јурисдикцију, али уз служење по старим књигама и уважавање традиционалне литургијске праксе, устаљене до средине XVII века, затим публиковање знамените Окружне посланице Московског духовног савета Древноправославне цркве Христове – старообредаца потчињених Белокриницкој јерархији («Окружное послание», 1862), чије поједине тачке представљају компромис са доктрином и праксом већинске Цркве, те укидање анатеме старообредницима на Сабору Руске православне цркве 1971. године (Булгаков 1997, 135-165; Смирнов 1971, 160-165; Вургафт – Ушаков 1996, 94-101, 203-204). Ипак, став већине старообредника (изузев јединовераца, који су ипак малобројни – в. Вургафт-Ушаков 1996, 100) остаје непомирљив према пуноти Православне цркве: они сматрају да «по црквеним канонима неправедно изречене анатеме никада нису ни биле валидне», и да би се превазилажење раскола морало састојати у «враћању никонијана у окриље Православне (староверске) цркве» (Шахов 1998, 42).

Процене о доминантно расколничком (схизматичком) или јеретичком карактеру старообредништва – што је веома битно питање за заснивање ставова у вези са неким филолошким, превасходно нормативистичким гледиштима његових присталица – у разним срединама (црквена и научна јавност) и епохама нису биле истоветне. На самом почетку конфликта обе стране оптуживале су једна другу не само за цепање црквеног јединства, него и за јерес. Протопоп Авакум, примера ради, још пре одвајања од пуноте Цркве, оптужује патријарха Никона да «не исповеда да је Христос дошао у телу; не исповеда да Христос и сада царује и скрива васкрсење његово, као што Јудеји чине; он неистинито говори о Духу Светоме [...] и многим је јересима људе Божије испунио» (Замалеев – Овчинникова 1991, 155). Касније у својим јавним иступањима, по властитим речима, «свуда, и у црквама, и на трговима, он јерес никонијанску разобличаваше», називајући клирике лојалне патријарху још и «расколницима и унијатима» (Смирнов 1971, 49). Иван Неронов, такође истакнути идеолог старообредништва из епохе његовог конституисања, јавно поручује у својим проповедима (пре раскола) да су се појавили нови јеретици (Смирнов 1971, 50), а ово становиште, у развијеној форми, заступа се у већини полемичких списа написаних током XVII и XVIII века (преглед, са позиција старообредништва, в. у: Шахов 1998, 44-61). Отуда пракса непризнавања крштења извршеног у «Синодалној цркви», као и негирање њених светих тајни, обреда и свештенослужитеља од стране бројних старообредничких групација (Смирнов 1971, 94-97). Став Сабора Руске цркве из 1667. био је да су старообредници расколници и јеретици (Смирнов 1971, 168). Касније већинска Црква тежиште критике старообредништва ставља на његов схизматички карактер, мада указује и на догматске неправилности у доктрини његових идеолога. Тако, епископ Димитрије Ростовски, иако у старообредништву види превасходно схизматичку појаву, обраћа пажњу на неке елементе јереси у учењу његовог утемељитеља. Примера ради, у једној Авакумовој посланици он налази овакво неканонско расуђивање о Пресветој Тројици: «Зри [...] и веруй триисущую Троицу, существо едино на трое разделяй. На трое течет источник божества. По Арию не рцы: три существа добре или естества. Не шевели болши того». На другом месту о Тројичном Богу Авакум пише: «Несекомую секи, небось, по равеньству, едино на три существа и естества», из чега се јасно види да је његов став близак некој врсти многобоштва, признавању трију самобитних божанстава – Оца, Сина и Светога Духа. Његово поимање душе, како уочава св. Димитрије Ростовски, такође носи на себи печат јереси (неразликовање душевног и телесног, негирање боголикости душе, њено изједначавање са материјалним начелом) (према: Замалеев – Овчинникова 1991, 156-157). У XIX веку црквена јерархија заузима блажи став према старообредницима, занемарујући доктринарне разлике у односу на веру пуноте православне Цркве, што на другој страни резултира компромисним формулацијама из Окружне посланице Московског духовног савета Древноправославне цркве Христове (1862). Нову позицију Цркве добро илуструју речи московског митрополита св. Филарета (Дроздова, †1867) из његових Беседа такозваном старообреднику («Беседы к глаголемому старообрядцу»): «Искуство дуже од сто година показује да ви, старообредници, нисте отпали од православног учења о Пресветој Тројици и о оваплоћењу Сина Божијега и да у крсном знамењу (двопрстом, прим. наша) и даље изображавате тајну Пресвете Тројице и оваплоћења Сина Божијег, као и Православна црква, само не онаквим размештајем прстију какав се у њој од искона употребљава», док аутор Посланице Иларион Кабанов-Ксенос поручује да «владајућа Црква у Русији, као Грчка црква, не верује у неког другог Бога, него у истога као и ми; зато, иако ми име Спаситељево изговарамо и пишемо Ісусъ, ипак се не усуђујемо да хулимо на писање и изговарање Іисусъ [...] Слично томе, и четворокраки крст представља изображење крста Христовога од апостолских дана до данас и као такав прихваћен је у православно-католичанској Цркви [...] Зато ми не бешчастимо и не хулимо на тај крст (старообредници поштују осмокраки крст, прим. наша) (оба цитата преузета из: Милюков 1994, 56). Измена става према старообредништву није била подстакнута само потребама унутарње мисије Цркве и њеним настојањима да одврати старообреднике од њиховог учења, него и неизграђеношћу и неконсеквентношћу самог тог учења још од времена његовог конституисања, што је онемогућило веће догматско удаљавање Авакумових присталица од пуноте Православља. Ово уочава и С. Зењсковски, који, премда протопопа Авакума оцењује као «фигуру по величини једнаку оснивачима цркава и религија, попут Лутера, Калвина или Мухамеда», ипак не може да не констатује његов недостатак дубљег теолошког образовања и систематичности у излагању ставова, због чега «руско староверство није у њему добило неки општеприхваћени ауторитет у богословским питањима» (Зеньковский 1995, 23). Каснији изразито дивергентни развој старообредничке мисли [4], од веома умерених «поповаца», који и после раскола остају верни не само доктринарним поставкама, него већини канона Цркве, преко есхатолошких и донекле дуалистичких концепција «беспоповства», до егзалтираних и мистичних струја («филиповци») и агностичких и нихилистичких концепција («нетовшчина», «немољаки»), не даје могућност за изрицање паушалне оцене (уз то, елементи јереси били су присутни углавном у фракцијама са мањим бројем присталица, махом из социјално маргиналних слојева). Управо из овог разлога, како нам се чини, у науци је преовладао став да старообредништво представља првенствено раскол. Тако, истакнути културолог П. Миљуков, дефинишући појам старообредништва, наводи да су његове присталице само у канонском, али не и у догматском нејединству са пунотом православне Цркве (Милюков 1994, 56). Теолог и историчар Цркве П. С. Смирнов квалификује старообредништво као схизматичку заједницу и уједно «буквалистичко и обредолатријско усмерење верског живота», истичући његову супротстављеност пуноти Цркве (Смирнов 1971, 3-4). Готово идентично мишљење заступају и протојереј Георгије Флоровски (Флоровский 1991, 73), митрополит Макарије Булгаков (Булгаков 1997, 116-118), али и секуларни историчар Цркве Н. М. Никољски (Никольский 1988, 114). Слична одређења присутна су и у марксистичкој историографији (Жуков 1971, 803-804) и историји философских идеја (Константинов 1970, 126-127).

Као културолошки феномен старообредништво је такође оцењивано на различите начине. Противно очекивањима, славјанофили према овом верском феномену заузимају изразито критички став. Тако, И. В. Кирјејевски сматра да је старообредништво манифестација духовне деградације руског народа, његовог приклањања формализму и губљења духовног јединства (Киреевский 1861, 278-279). А. С. Хомјаков налази да је овај феномен последица остатака паганских сујеверја у народу и чињенице да је «Русија више прихватила црквени обред него духовност Цркве и њено исповедање вере». Став В. О. Кључевског био је да је раскол «искључиво етнопсихолошки феномен» са три конститутивна елемента: став о монополу руског народа на православну веру, затим ригидност у мишљењу, које није било кадро да усвоји нека друга знања и искуства и уплашило их се као «нечистог латинског уплива» («латинобоязнь»), и инертност верског осећања, које није желело да се одвоји од устаљених начина и облика свога подстицања и манифестовања, те је као такво било блиско незнабожачкој обредности (Ключевский 1988, 293). Новији руски религиозни философи и културолози такође се углавном дистанцирају од доктринарних поставки и праксе старообредништва. С. М. Соловјов у старообредништву види плод одсуства просвећености, неразликовања битног од небитног, измене обреда од измене саме вере, што је у комбинацији са психологијом неприхватања било каквих промена, али и хилијастичким ишчекивањима, неминовно довело до раскола (Соловьев 1991, 103). За Н. А. Берђајева старообредништо је, с једне стране, плод «обоготворења историјски релативних и привремених обредних форми», а с друге, оно извире из одређених историософских концепција (идеја о Москви као «Трећем Риму») и есхатолошких ишчекивања у руском народу онога доба, представљајући својеврсну социјално-апокалиптичку утопију. «Суштину раскола чинила је сумња у то да је да је Руско Царство, Трећи Рим, истинско православно царство. Расколници су осетили издајство у Цркви и држави, они су престали да верују у светост јерархијске власти у Руском Царству. Свет о томе да се Бог окренуо од царства била је главни покретачки мотив раскола. Расколници су почели да живе у прошлости и у будућности, али не и у садашњости» (Berđajev 1987, 17). А. В. Карташов, иако констатује низ погрешних потеза у Никоновим реформама, њихов «понижавајући карактер по самосвест руског народа» и фаталну улогу Сабора из 1667., ипак у закључној оцени старообреднике назива «слепим ревнитељима обредне старине» (Карташев 1991, 160-179). Протојереј Г. Флоровски у старообредништву види резултат разочарања због немогућности остварења концепције о Москви као трећем Риму, сукоба идеализма са реалношћу, али и есхатолошког страха, а квалификује га као «социјал-апокалиптичку утопију», тежњу за самоизолацијом, за бежањем из живота и историје, као «излив апокалиптичке напетости и преласт, тешку духовну болест, обузетост» (Флоровский 1991, 69-73). С. А. Зењковски даље развија концепцију Флоровског, уочавајући везу између старообредничког учења и «верског песимизма» који се укоренио у народу још пре доласка на трон патријарха Никона (нарочито код следбеника старца Капитона) и у чијем су окриљу формиране представе о зацарењу сила зла у свету и ишчезавању благодати, а тиме и истинске Цркве, светих тајни, свештенства, обреда (Зеньковский 1995, 438). Други крупан разлог за појаву раскола он види у краху «теократске утопије» и идеалистичких представа «богољубаца» (припадника Кружока ревнитеља благочестивости) о васкрсењу Свете Русије «као лучезарног храма са вечним служењем литургије, која ће спајати Бога и свет» (Зеньковский 1995, 490). Ипак, снажну критику званичне Цркве као, по његовом мишљењу, стране одговорне за изазивање раскола, садржи закључна оцена Зењковског: «Да није било апсурдних подухвата помахниталог Никона, тешкоће у руском црквеном животу не би попримиле тако трагичан обрт као што се то догодило услед увођења новог обреда» (Зеньковский 1995, 496). Џ. Билингтон феномен старообредништва доводи у везу са «пуританским екстремизмом» и «ксенофобичним незадовољством» фундаменталистички настројеног свештенства, «есхатолошком психозом» у народу, као и са дубоким противљењем било каквој промени познатих облика богослужења (Bilington 1988, 180-182). Од позитивних ставова према старообредништву споменућемо, најпре, уверење В. В. Розанова да се основна разлика између већинске Цркве и старообредника састоји у томе што прва трага за правилима, а други за типом спасења; прва настоји да одвоји «битно од небитног», док други прихватају одређену концепцију спасења у њеном тоталитету. Старообредници, по Розанову, «осећају древну Цркву као живу и једино истиниту реалност и теже ка репродуковању те реалности у њеном тоталитету» (Розанов 1990, 53-54). За Н. Лоског старообредништво је манифестација једнога од основних својстава карактерологије рускога народа: «У њему се исказала дубока религиозност у комбинацији са снагом осећања и воље <...>. Слобода духа који се, без обзира на све могуће прогоне власти, бори за своја најинтимнија убеђења, заслужује дубоко поштовање. Овим својствима руског карактера треба прикључити и следеће: љубав према лепоти у природи и у људском животу, нарочито у области религиозног култа, води, природно, ка томе да руски човек стрепи над конкретном целином култа, а не само над оним његовим странама које су исказиве у апстрактним појмовима и догматима. Одавде потиче крајњи конзервативизам религиозног култа» (Лоски 2001, 214). Публицисти, културолози и историчари наклоњени старообредништву у први план истичу подизање духовности и моралности у редовима његових припадника због свесног приклањања његовим вредностима, афирмисање неких животних, верских и културних идеала, допринос имућнијих старовераца економском просперитету Русије (Смирнов 1971, 242-243). Поједини истраживачи у феномену старообредништва наглашавају његове социјалне мотиве. Тако, А. П. Шчапов сматра да су верски принципи старообредницима служили само као спољашња љуштура под којом су се скривали други, чисто политички циљеви, устанак против целокупног црквеног и грађанског уређења (Булгаков 1997, 150). П. И Мељников-Печерски упозоравао је на могућност злоупотребе раскола од стране других држава у њиховом непријатељском држању према Русији (Смирнов 1971, 238-240). Н. И. Костомаров сагледава старообредништво као конзервативну, архаизаторску оријентацију, настојање да се појаве и духовног, и друштвеног живота очувају потпуно непромењеним као у дониконовској Русији, до најситнијих детаља и без икаквих компромиса. Ипак, по мишљењу истакнутог историчара, оно има и своје позитивне стране – настојање старообредника да продру у смисао богослужења и типика и да га стриктно поштују, култ књиге и писмености, развијање критичког мишљења уместо слепог повиновања ауторитетима, тако да његов значај он види у «образовању народа»: «Руски мужик у расколу (одн. у старообредништву – К. К.) стицао је образовање, изградио је самобитну културу, радије је овладавао писменошћу; његови хоризонти ширили су се у оноликој мери колико је томе могло допринети читање Светог Писма и разних црквених списа... Колико нам се год апсурдним могле чинити распре о сугубој алилуји или о осмокраком крсту, оне су ипак подстицале способности обичног руског човека: он је размишљао и достизао ниво генерализације појмова» (Костомаров1905, 231). У старообредничкој мисли као најзначајнија достигнућа покрета на дотринарном нивоу процењују се осмишљавање «у духу изворног православља» онтолошких (учење о саодносу духовног и материјалног), гносеолошких (учење о познању, истини и критеријумима истинитости; саоднос појмова «истина» - «ауторитет» - «личност»), историософских и текстолошких принципа, а на практичком – очување древног обреда, унисоног појања, изворног руског иконописачког стила, неговање усменог народног стваралаштва (духовне песме), житијне литературе, очување бројних старих рукописа, ширење писмености у народним масама, искорењивање паганских сујеверја и подстицање свесног односа према вери (Шахов 1998, 62-171)."

Read more...