Руска идеја: Василиса Премудра

Опет се враћам руској бајци. Претпостављам да су многи чули за бајке о Василиси Прекрасној или Василиси Премудрој. Ево тумачења тих бајки од стране великог руског мислиоца Бориса Вишеславцева.

"Иван Царевић лети на крај света на "Могул-птици", прибавио је брдо хране али је птица све појела. Најзад је морао да птицу храни својим сопственим телом. Док та жртва није принесена, птица све време прети да ће се спустити на земљу у шуму или непроходно блато.

Али зашто Иван Царевић лети на крај света? Он тражи невесту, "невиђену лепоту", а према другој бајци "Василису Премудру". То је најлепши сан руске бајке. О тој невести се говори: "Када се смеје, просипају се руже, а када заплаче - бисери". Тешко је наћи и уграбити такву невесту а у исто време је то и питање живота: ако је уграбиш, све ће се сретно завршити, а ако не успеш заувек си пропао.

То је руски облик тајанственог мита о Еросу и Психеји. Иван Царевић с његовим вечним узлетима и бесконачним стремљењима је - руски Ерос. Као и Платонов Ерос, и он покушава да се пробије из земаљског сиромаштва и долине суза и жуди да стекне мудрост и божанску лепоту. Каква је пак његова Психеја, његова премила Василиса Премудра? Она је онострана лепота и мудрост, изван света, али је на неки чудан начин повезана с лепотом створеног света. Сва твар јој се покорава: на њен знак руком мрави вршу безбројне стогове жита, пчеле граде цркве од воска, људи граде златне мостове и прекрасне дворце. Руска Психеја је повезана с душом природе, и она учи људе како да удесе живот, да стварају лепоту. Док је Царевић с њом за њега нема тешкоћа у животу, Василиса Премудра га извлачи из сваке невоље. Права невоља је само једна: ако он заборави своју невесту.

Једном приликом се Царевић растужио код своје Василисе. Пожелео је да оде до куће, на земљу, у уобичајени живот. "Што си тако тужан, Царевићу?" - пита га невеста. "Ах, Василиса Премудра, зажелео сам се оца и матере, хтео бих у Свету Русију". А Василиса каже: "Ето невоље". Она зна да ће он, када се врати кући, заборавити на њу и упозорава младожењу да код куће никога не љуби - ни оца, ни мајку, ни сестре, јер сваки земаљски пољубац повлачи за собом заборављање невесте.

- Ти ћеш мене заборавити, Иване Царевићу.
- Нећу, нећу те заборавити!
- Не, Иване Царевићу, не говори, заборавићеш ме! Сети се на мене макар онда када два голубића стану у окно кљуцати.

Дошао Иван Царевић у свој дворац. Угледају га његови родитељи и стану га љубити и грлити. Од радости Иван заборави на Василису Премудру, сасвим је заборави и почне се чак припремати да се жени другом. Одједном види - дошла два голубића и кљуцају у прозор његовог дворца. Тада се Царевић досетио, напустио све и вратио се својој чудесној драгани.

Постоји још једна бајка можда најпоетичнија од свих где се разоткрива суштина руске душе, руске Психеје. То је бајка "о сребрној чинијици и сочној јабучици". Била од стране сестара вређана глупача која је радила за све. Њој су припале сребрна чинијица и златна јабучица такве лепоте да су сестре почеле да јој завиде. Намамиле су је у шуму и убиле. На њеном гробу је израсла трска од које је пастир направио свиралицу и засвиравши на њој она је проговорила људским гласом и испричала све што се десило. Отац је добавио од цара живу воду, оживео ћерку и дошао код цара. Цар угледа старца са трима кћерима: "две везаних руку, а трећа кћи - као пролећни цвет, очи јој као рајска светлост, по лицу јој се зора разилази, а из очију сузе капају, као да се бисери котрљају". И она показује цару чудеса: у сребрној чинијици он види сво своје царство с његовим тврдим градовима, пуковима, бродовима и цео свет. "Котрља се сочна јабучица, котрља се по сребрној чинијици: на њој се небо красно пружи, сунашце за сунашцетом кружи, а звезде се у сјају у коло хватају. Цар беше задивљен тим чудима, а лепотица лије сузе, баца се цару пред ноге и тражи милост. "Царе-господаре!", рече она. "Узми моју сребрну чинијицу и сочну јабучицу, само опрости мојим сестрама да због мене не страдају".

Шта је пак та "сребрна чинијица" на којој су позавиделе сестре и у којој је цар сагледао сву лепоту света? То је, заправо, само сребрно огледало у коме се одражава цео свет. Али "огледало васељене" је душа, тако ју је дефинисао Лајбниц. А у тој души се не одражавају предмети ништавних брига, већ лепота Космоса, кретање светила и звездана кола, уистину, како је рекао философ "le monde entier plein d'infinite". Та душа, која је умела да види лепоту, била је једино благо девојке на којем су јој позавиделе њене сестре. Она пак није могла ни да се љути, ни да се свети, јер она душа која се уздигла до сазрцања светске хармоније, која упија у себе читав свет и воли читав свет, може једино да прашта.

И она нуди цару своје једино благо, своју душу, директно према Христовим речима: "Нико нема више љубави од онога који положи душу своју за пријатеље своје".

Ето то је руска Психеја, то је Сандрилона, која може да буде достојна невеста принца, невеста Ивана Царевића. И у такву Психеју су били заљубљени наши најбољи писци: и Пушкин, и Достојевски, чак и Толстој. Да ли смо такви ми сами? Разуме се, не. Али смо хтели да будемо такви. Ка тој граници усмерена је наша религија и наша философија."

Ево да и ја додам неку реч после ових цитата Бориса Вишеславцева. Није руска идеја у империји и свемоћној држави. Многи од нас се радују успону Русије. И ја сам један од њих. Али, ту треба да постоји једна задршка. Русија не би смела да понови грешку коју је већ направила током историје, а то је да иде путем опонашања европске империјалне идеје која је супротна чистој руској идеји о тежњи за Царством Небеским. Не тежња за моћи, већ тежња за светошћу. Душа руског народа говори из руских бајки и то је пут који треба следити.

Одбијмо реалност и с лева и с десна и окренимо се иреалном, ирационалном, интуитивном, созерцатељном. Никаква држава ни империја неће спасти људе, већ тежња за Царством Небеским.

Господе, да дође Царство Твоје.