Бела Хамваш: Држава и канцеларија

"Оно што се у држави-канцеларији назива народом, иреална је заједница, није ни друштво, него апстрактни рационални колектив. Људска делатност је дехуманизована аутоматизована неорганска фунцкција. У овом иреалном колективу човек више нема своју психологију, тек рефлексологију. Раније се говорило о две врсте колектива, о народу и о маси, а да се уз помоћ позитивних социолошких метода само магловито може открити стварна ситуација. Очито је да се под народом подразумевала органска заједница, а под масом дезорганизовани олош. У маси је ослабило социјално, касније се потпуно распало. Маса није социјално јединство, него из правог друштва издвојено нешто као excrementum. Крајње стање је руља. Нема хијерархије, без касти и без класа, што индуска баштина назива avarna. Пратеће појаве механизованог колектива јесу пад биолошког, моралног, умног, естетичког нивоа. Срозава се цивилизацијски ниво животне делатности. Међутим, човек не тоне на животињски ниво, него постаје специфична врста демона, с осветом и отровом, са завишћу и с крволочним, пљачкашким и грамзивим инстинктом. Један од аутора наивне социологије из прошлог века, Le Bon, учио је да је човек у колективу изгубио квалитете ума и морала и укуса, и да је деградиран. Le Bon није знао да не деградира сваки колектив. У органској животној заједници човек се налази у свом дому и његови квалитети се прочишћавају и појачавају. Човек само у кварном колективу губи своје вредности. У механизованом колективу се уклања природна животна делатност и замењује се вештачким функцијама. Овај акт A. Kami назива crime rationel јер је рацио човекова способност истргнута из човекове интелигенције, и то оно својство које развија антиживотну делатност.

Канцеларија и рацио су неодвојиви. Канцеларија је изграђена на рационалној основи. Организација канцеларије је парадигматично очитовање рационализма. Рацио не подноси ни органску социјалност, ни аутономну индивидуу. Рацио говори навиклим фразама и скраћеницама. Разара крајње прибежиште органског животног реда, породицу, присиљава жену да се запосли, односно функционализује је, присиљава децу у рационализоване педагошке калупе, и тамо их кондиционира на роботску дисциплину homunkulus егзистенције. Али на одређеном ступњу ни рад више није потребан. Канцеларија не воли коректног радника, више воли скитницу и пијанца, проституисаног и злочинца, односно не воли оне који су се морално осамосталили од рационалне машинерије, већ само оне који се могу било када преварити. Нису потребне верне слуге, ко је веран, он већ поседује врлину, и због тога је сумњив. Потребан је онај који се у било које време може ухапсити.

Настанком канцеларије у друштву се збила органска грешка, које је попут болести узела маха, и у овом је тренутку, изгледа, неисправљива. То је она тачка у којој човечанство креће у пропаст, што је последица његових сопствених разорних сила које струје одозго и изнутра. Нарочито због тога што је канцеларија постала аутономна организација на модерном ступњу историје, и она разара и државу. То је крајња тачка. Држава је изворно организам. Сада, на овом ступњу неорганизованости треба да нестане. Држава је морално и историјско и језичко и традиционално јединство. Канцеларија мора да смрви и државу, и када се свака функција у држави, образовање, здравство, трговина, уметност, путовање, исхрана, рађање деце, техника, пољопривреда, спорт - претвори у администрацију, и политика ће бити административни ресор, пракса преваре народа. Као објављење, представа опере, и ништа друго није неопходно сем државна администрација. Данас смо већ на таквом нивоу да је канцеларија прерасла државу. Оно што је од једног народа видљиво, то је гола организација. Акту владе не претходи принципијелно образложење. Фабрички моменат, ништа друго. А шта је исправно, не пресуђује ум, али ни самовоља, ни малена, терористичка група завереника у име већине, него рационализовани безлични механизам. Под овим околностима у пракси се заправо може сматрати да је држава укинута.

А у држави-канцеларији фалсификују се хлеб и вино и храна, и једном глувонемом и парализованом фикс-идејом поретка фалсификују се новинске вести и историја, садашњост и прошлост и будућност, с тим да у овој стварности, укаљаној лажним идеалима, више ништа није истина. Деца у школама уче о овој дегенерисаној и тамној стварности, она се обавезно објављује у говорима и књигама. У односу на то ништаван је сваки рат и свака револуција. Демонска бруталност рата бар не лаже, него поштено бесни, немилице касапи, изазива глад и епидемију, беду и оскудицу. Али ово овде безгласно и плански трује, с рационалном и програмском свешћу, и с наредбама и резултате своје делатности оправдава статистиком. Нико не може ни да мрдне, и не може ни уста да отвори. Свако је спутан безусловно обавезном наредбом послушности, и прокламованом поставком да је ово једино исправно. То је мирно уништење. Човечанство никада није било ближе спољној тами, где нема ништа друго до плача и шкргута зуба."