Бела Хамваш: О техници

"Мирча Елијаде тврди да је хтонички ритам земље прилично спор, и техника је убрзавање овог ритма. Човек преузима улогу времена. Оно што физичко-геолошко-хемијски живот земље ствара током више хиљада година, човек то својом техником може евентуално да учини за неколико тренутака. Човек топи метале, чисти их од елемената који тамо не спадају или их смишљено меша с другим елементима, обликује их и израђује оруђа. Скраћује природне процесе, и све постиже за краће време.

...

Природна последица човекове делатности, како би за што краће време прибавио што више, јесте двострука: једна је да се живот убрза, друга да постане све празнији. E. B. Valas ову појаву назива loss of life-essence, губитком животног садржаја. Увек што више за што краће време. Што даље за што краће време. За што краће време истрчати или испливати сто метара. Што даље бацити копље. Скочити што даље, што више. Подићи што већи терет. То је модерни херој. Колико цигла наређа стахановац за један сат. Брзина аутомобила је двеста километара на сат, возова такође, авиони лете брзином звука. Један човек рукује с тридесет машина, други с четрдесет. Треба зрацима убрзати развитак биљака. На мањем простору треба више произвести. На мањем простору сместити више људи. Кревети на спрат, на два спрата. Искористити простор, време, материјал, снагу, енергију. Овај грандиозни идиотизам назива се рационализмом. Рационализам је метафизика пљачкања живота. Што брже неко истрчи сто метара, тим све то мање има смисла. Постоје такви успеси који су потпуно апсурдни. Рационализам је сјајан пример за то како нешто може бити разумно и истовремено потпуно бесмислено. На што мањем простору засадити што више шећерне репе. То је разумно. Искористити. Што брже. Још нико није поставио питање шта се догађа с оним временом које човек уштеди када нешто уради брже? За ову појаву збуњивања користи се реч производња. Јасно је као дан да је реч о пљачки. Сејати два пута годишње. Одгајивати кромпир од пет килограма. У северном поларном кругу извршити прилагођавање поморанџи и банана. Скратити поступке фабричке производње. За најкраће време најкраћи пут. То је оно што Мирча Елијаде назива убрзавање ритма природе када човек преузима улогу времена, и диктира бржи темпо.

...

У свакој цивилизацији, каже Peron, постоји степен који се може назвати спиритуелним минимумом, и сви знаци говоре да је тај минимум у свим цивилизацијама истоветан. Успешан живот је могућ само изнад овог минимума. Ако човек досегне тачку мржњења, његов живот више не усмеравају духовне силе, већ псеудоспиритуелне принуде, које знамо по психичким стањима слабоумних, недораслих, примитивних, психопата, и које говорни језик називају фикс-идејама.

...

Рационализам је заправо фикс-идеја која је настала из спиритуелног минимума европске цивилизације на почетку овог века. Плод ове псеудоспиритуелне принуде јесте техника, un reve defaillant, омамљен сан.

...

Машина нема свести о кривици, нема савести, нема религије. Техника је, рецимо, ineptia mysterii. Због тога је у крајњој линији окултна појава.

Човеку је машина мила због тога што је покорна.

Предност машине над човеком јесте што нема претензије на слободу. Идеал диктатора јесте машина.

Машина је само пракса, без било какве теорије. Али знамо да је пракса искварена теорија. Машина је манифестација рација, техника је манифестација рационализма. Мешање у процесе природе њиховим убрзавањем или скраћивањем. Једна врста вештачке природе и антиприроде, тамо где су ствари непредвидљиве, јер нема животног времена.

Техника је покушај да човек живи без жртве. Машина је мила ономе човеку који живи у уверењу да му је на земљи дом. Машински сентиментализам (електрична столица).

Техника је тријумф спољњег света, односно техника је доказ да и најраспомамљенији фантазми имају већу реалност од спољњег света.

Ко на спољњем свету гради, деградира хумано.

Техника је десакрализација људског рада. Смирујућа особина техничке цивилизације уклања трагику. Већ постоје само несреће.

Сакрални и профани рад. Нема плодног рада без valeur liturgique (М. Елијаде). Нема посебно сакралног и профаног рада. Рад је реализација снова. Осредњи снови (романи Жила Верна, техника).

Будући да ју је надахнуо страх од времена, техника је обезбеђење од пролазности. Илузија. То је идеал механичке бесмртности.

Никада незамислива поствареност.

Техника је опијеност духа.

Техника је проналазак, није продуктивност.

Техника је одбрана од опасности генијалности. Занатлија се скрива у занат, како се не би морао бавити озбиљним пословима. Због тога је техничар глувило спиритуелног.

Техничар има деформисан осећај стварности.

Техника и бесполност. Хермафродитска машина, ни не зачиње, ни не рађа. Екскрементира. Инфернални карактер машина.

Техничка цивилизација, и наркотици.

Импродуктивност машина.

Машина је пројекција оног субспиритуелног слоја, што јесте инстинкт и рефлекс, база машине је Павловљев свет.

Механизовано привиђење из снова, као утопија."