Путеви ка утопији: Златно доба и Заратустра по Бели Хамвашу

Да. Један од циљева човековог живота је да створи рај на земљи. Али какав рај? Рај материјалног благостања заснованог на верској догми о профиту као водиљи људског напретка? Не. Па, који је то онда рај? Ево шта о томе, између осталог, пише велики мађарски мислилац Бела Хамваш у својој књизи "Scientia Sacra".

"Аша

Аша спада међу велике речи древног доба, као што су кинеско Тао, ли или тиен - хиндуско атман, виђа или сансара - грчко логос, даимон или идеа. Реч долази из иранског језика, често је користи и Заратустра, али је већ и у овом значењу сигурно стара више хиљада година. У делима која говоре о архаичком Ирану обично се ова реч доводи у везу са санскртском речју рта и каже се да значи истински поредак света. На тај начин је повезана с хиндуском дхарма, која означава законити поредак света и с грчком космос, којој је смисао васиона у духу правде и лепоте.

...

Аша се обично преводи редом који је изграђен на истини. Сама реч, међутим, као и све крупне речи архаичког човечанства, не може се превести једним изразом. Аша је повезана са жртвом и са култом, али човек који приноси жртву и обавља култ није свештеник, него глава породице. И глава породице тако постаје свештеник, сакрална личност. Када заснива породицу, води домаћинство, одхрањује децу, бави се својим занимањем, учествује у одржавању државе, можда у владању њоме, како живи живот, треба да буде чувар реда који је изграђен на истини. Аша овде значи да је глава породице чувар аше и он прибира ашу. Аша није његова, него припада породици, али не ни породици, него касти, али не ни касти, него народу и целом човечанству. Делатност главе породице "дело је увећавања света". А да би се свет заиста обилно, лепо, чисто, јасно увећавао, неопходна је аша. Ахура Мазда, Створитељ је створио ашу зато да би свет сјајем и обиљем блистао.

...

Аша је она реч која човека чини свесним зашто живи: земљу претворити у рај. Не индивидуални циљеви, не индивидуална корист, не индивидуално уживање хаоме! Не. Аша! Аша не значи ништа друго до: Благословен буди! Поздрав, здрављење, жеља. Када се неко сретне с пријатељем, ускликне: Ашаи! - Здрав ми био!

"Изговорићу молитву аша", каже Заратустра,
"и кад изговарам молитву аша,
њоме припремам пут
сваког бесмртног свеца;
јер прави човек добрим мислима,
прави човек добрим речима,
прави човек добрим делима
чува пут ка Божјем рају."

Аша је она тајанствена супстанција која на свако ваљано дело, на сваку праву реч, на сваку дубоку мисао буја негде дубоко, у срцу света и у души Бога.

...

Циљ људске делатности је да свет продухови, уздигне, у прво и у прастање, да га поново уздигне у стање рајског врта.

...

Аша је она загонетна, невидљива духовна супстанција, од које се гради вечност рајске среће: оно неухватљиво нешто од чега је свет блажених. Сваком човеку је његовом судбином додељен задатак да створи одређену количини аше, како би лично допринео изградњи раја.

...

Архаички култ је: аша. То значи да древни човек није стварао културу, него је хтео да од земље начини рај. Да начини рај али не тако да живи у материјалној безбрижности, него у блаженству вечите среће, продуховљен, обесмрћен, у светлости и богатству света, у неисцрпној лепоти и процвату продуховљене природе. Делатност древног човека може се разумети само по култу и смисао култа је: свет претворити у ашу.

...

У дубини историјских култура увек постоји нека слика света. У дубини древне културе постоји слика обесмрћеног божанског човека. Историјска култура због тога увек ствара неки свет; архаичка култура ову постојећу материјалну природу продуховљује и уздиже. Историјска култура хоће да принуди природу на службу и ствара средства да освоји материју; међутим, тиме човека претвара у роба природе и он је принуђен да служи материји. Древна култура служи природи; и том службом материја се клања пред њом и природа јој просипа своја блага. Разлике између историјске и древне културе састоји се у томе што је историјски човек пљачкаш природе, древни човек је отац природе. И због тога је основна мисао културе историјског човека: моћ, основна мисао културе древног човека: култ.

Култ је човекова очинска љубав и нежност, његова радост и служба природи. Човек зна да је у зачелу времена, првог дана стварања био господар рајске, срећне, мирне природе. Када се човек материјализовао и починио грех, природу је повукао са собом. Није природа затамнила човеково бивство, него је човеков пад затамнио природу. Човек сада мора да поврати природу у њено прастање и земљу опет мора да претвори у рај, као што је она првобитно и била. Култ је она делатност, чији је смисао, опруга, циљ да природа опет буде небеска природа, земља опет небеска земља. Природу ће уздићи просветљени човек и просветљена природа је истинска домовина човека. То је светлост: аша.

И овде у средишту опет није човек, као што би поверовао историјски човек. Уздизање природе, њен повратак у изворну ситуацију, њено продуховљавање не догађа се због човека, него у славу Бога - јер је човек први син Бога, његов слуга, смисао, дете, делатност. Циљ: Божја слава. И то је опет аша.

Човекова земаљска делатност је култ, жртва, сакрална мисао, реч, дело, служба. Човекова земаљска делатност само тако има смисла. Ако није култ, ако није жртва, ако није продуховљивање материје, ако није уздизање природе, онда је делатност бесмислена, празна, узалудна, тежак рад. Свака делатност се збива у славу Бога, као култ, као служба: онда се увећава и обогаћује земља, и човек тада уздиже природу назад на њено исконско место, и тада је култ леп, истинит, радост; ако пак човек дела у сопствену корист, земља се смањује, мршави, сиромаши, природа постаје све тежа и тамнија, губи се смисао култа: и човек само ради. Култ није ништа друго до сакрална делатност; рад је пак непосвећена делатност.

Бог жели да човек и природа цветају. То цветање је култура коју рађа људски култ, човекова посвећена делатност. Човек и природа цветају само онда ако у томе има смисла, духа, лепоте, истине, мира - ако у томе има: аша. Једино је тада култура. И једино је онда смислена, духовна, лепа, истинита, мирна је ако је циљ култа, сакралне делатности: нека цвета ова земља! Ашаи! Нека јој се диви свако ко на њој живи! Нека јој се радује ко је види, ко је ствара и ко јој је господар! То жели Бог. За то је потребно потпуно искључивање личног интереса и користи. Јер човек мора да схвати да ништа није његово власништво, није у толикој мери као што ни дете није својина оца. Свет припада Богу, земља исто тако као и вештина којом се обрађује земља, као лепота, као истина, богатство и радост. Циљ култа је да земља опет постане Божја, да се искупи материјална природа. И то је опет: аша.

...

Сада је јасније да је аша не само у тесној вези са златним добом, него и није ништа друго до само златно доба. Не оно златно доба о којем говоре свете књиге као о изгубљеном бивству и минулом времену. Аша је кад је једини смисао људске делатности створити обиље, лепоту, цветање, истину: због тога човек ствара оруђа и предмете, зато се држи закона, зато облачи лепу одећу, зато учи, зато пева, зато негује своје животиње и брине о земљи, управља државом у духу правде. Треба да створи златно доба - не некакав свет, него надсвет над свим световима. И то је онај свет који се гради на загонетан начин човековим мислима, речима, делима: од аше, посредством аше и у аши. Јер се златно доба не може градити злим, тамним, аљкавим, непосвећеним мислима и речима и делима. Тамно дело гради онај "други" свет, свет "друга", пропасти, Ахриманов свет. Златно доба може градити само посвећено дело, аша дело.

...

Праоблик сваког култа је молитва. Молитва је непосредна служба. Жртва сама. То је оно када непосредно припада Богу. Молим се за самог себе? Не. Са собом узносим свет пред лице Бога. Оглашавам се и кроз мене се оглашава свако зрнце земље.

...

У древно време није само Заратустра учио да треба свесно стварати златно доба. Ехнатон каже: "Како би се земља у целини уздигла на небо, човек целу своју делатност, сваку мисао, сваку реч, сваки труд треба да посвети Богу Сунцу." То је култ.

Толтеци су у Мексику посвећени ствараоци, чији је култ био стварање лепих предмета, уметност, били су творци златног доба.

Ту је порекло уметности. Уметност је била култ, што значи да су лепе ствари, лепе песме, лепи стихови улепшавали свет, увећавали ашу. Толтек је онај човек, она каста, онај народ у којем је било свесно стварање златног доба. Боја, глас, реч, предмет у уметности и у облику који је створио уметник продуховљују се, претвара се у фрашу, у блаженство, и враћају се тамо одакле су пали у зачело времена, враћају се у руке Бога. Уметност је култ: остварење уметника је аша - свет је настао због блаженства, лепоте, радости.

Код великих соларних народа, код Мексиканаца, Инка, Египћана, Грка Сунце је симбол аше. Сунце је светлост аше. Сунчев култ је исто што и култ златног доба. Служба светлости. Светлост. Сунце, аша - злато - не могу бити власништо индивидуалног Ја. Целог човечанства. Човечанства златног доба. Ашаи! - Здраво да си!"