Путеви ка утопији: Руска идеја и руске биљине

Богатири - Иља Муромец, Добриња Никитич и Аљоша Попович, слика Виктора Васњецова


Кренуо сам да путујем уназад кроз историју и желео бих да могу бар да у делићу осетим и оно време које је било пре историје. Желео бих бар да у наговештају осетим дух Златног доба, дух када је човек живео у Рају. Тај пут уназад којим сам кренуо је духовни пут и он води кроз слојеве несвесног. Притиснути морем и духом времена, духом Гвозденог доба, те Каљуге, невеликих духовних снага, треба да тражимо путеве кроз несвесно кроз ону заоставштину коју су нам оставила претходна поколења, а која исијава интуитивне садржаје. Значи, не рационалне, већ интуитивне. Рационални садржаји могу да нас усмере и могу да нам укажу на те интуитивне садржаје.

Један од значајних интуитивних садржаја је и бајка. Ми Срби имамо своје бајке. Руси, такође, имају своје бајке. Србске и руске бајке су сличне јер имају исте корене. Такође, Руси имају такозване биљине. Биљине су руске епске песме. Почео сам да проучавам бајке и биљине, мада сам са знањем руског језика тек на почетку.

Ево шта о руском карактеру, руској идеји и биљинама пише знаменити руски мислилац Борис Вишеславцев.

"Да бисмо схватили душу народа, треба, дакле, продрети у његове снове. А снови народа су - његов епос, његове бајке, његова поезија.

...

Снови, као и народне бајке, не бирају оно најлепше и најплеменитије, као што чине стихови песника, они су, напротив, неумољиво истинољубиви чак и у свом цинизму.

Руска бајка нам показује јасно чега се руски народ боји: оно се боји беде, још више се боји рада, али се највише боји "невоље" која је уз њега привезана. И невоља му се некако ужасно јавља такорећи на његов сопствени позив: враћа се сиромашак из гостију, где су га увредили, и покушава да отпочне песму. Он пева сам али чује два гласа. Прекида певање и пита: "Је ли ме ти то, Невољо, пратиш?" А Невоља одговара: Да, газда, ја те пратим". "Добро, Невољо, пођи с нама заједно". "Пођимо, газда, од сад те нећу напуштати". И невоља води домаћина из беде у беду, из крчме у крчму. Пропивши последњу пару, мужик одустаје: "Не, Невољо, ти би хтела, али нема шта да се носи". "Како нема? Твоја жена има два сарафана, један остави, а други ћемо да пропијемо". Узео мужик сарафан, пропио је и мисли: "Е сад сам све почистио! Ни кола, ни куће, ничега на себи, ни на жени!".

И неизоставно је требало да се стигне до краја, до руба, да би се поразмислило о спасењу. Ову тему је затим развио Достојевски. Занимљиво је такође да се "невоља" налази у самом човеку: то није спољашња судбина Грка, која почива на незнању, на заблуди, то је властита воља, или пре својеврсна безвољност. И Рус више пије од невоље него од весеља. Чак и његова теревенка, његово весеље, некако неприметно прелази границу и постаје извор траћења материјалних и духовних снага, извор "невоље".

Али постоји још један страх у бајкама и биљинама, узвишенији страх него ли је онај од оскудице, рада па чак и "невоље" - то је страх од губитка сна, страх од пада с небеса - директно у блато; мношто бајки обрађује ову икаровску тему са чисто руском духовитом љупкошћу. Као што често виђамо снове тога типа, снове падања с висине у облацима! И то су снови који су предсказали руску стварност.

Погледајмо сада о чему машта, шта жели руска бајка, какве су несвесне маштарије руске душе. У првом реду, то је тражење "новог царства и најлепшег места", непрестано стремљење некуд на крај света. Овде, дакако, постоји нешто заједничко бајколиком свету свих народа: лет изнад стварног ка чудесном, али има и нешто своје, особено, некакво скиталаштво руске душе. Љубав према туђем и новом овде, на земљи, и изван земаљских граница: "Града долазећег иштемо"."

За тренутак ћу прекинути цитирање сјајног руског мислиоца Бориса Вишеславцева и рећи пар својих речи. "Града долазећег иштемо". Који је то град долазећи? То је Небески Јерусалим. То је Царство Небеско. Али је имало и још увек има у тој духовно дубокој стихији руске душе нешто што је тера да се нада и рају земаљском. Можда је то дубоко, архетипско сећање на Рај, на Златно доба. Сећање које одзвања у срцу, души и уму да је земаљаски Рај, ипак, могућ. Отуда и руска легенда о граду Китежу у претходном тексту у мом интернет дневнику, коју сам ископирао са интернета. И сада сам толико заинтересован за ту легенду, да покушавам да јој се приближим и да је разумем са различитих страна. Ево, јуче сам купио дело великог руског композитора Николаја Римског-Корсакова "Легенда о невидљивом граду Китежу и девојци Февронији". То је опера у четири чина и у комплету се налазе три ЦД-а. Оперу изводе хор и оркестар "Киров" из Петрограда. Руска душа иште Царство Небеско и хоће да се Небески Јерусалим спусти на земљу. Историјски ковитлац је изнедрио легенду о невидљивом граду Китежу, можда као одраз духовне нестрпљивости, можда је то прелест, а свакако је религиозно подрхтавање Свете Русије. Господе, да дође Царство Твоје!

Идем даље са цитирањем Бориса Вишеславцева.

"Занимљиво је да је целокупна гама жеља распрострта у руској бајци - од најузвишенијих до оних најнижих. У њима ћемо наћи најзаветније снове руског идеализма и најнижи банални "економски материјализам". У првом реду су ту снови о таквом "новом царству" где ће расподела бити организована по принципу "свакоме према његовим потребама", где се може најести и напити, где је постављен "печени бик", где теку мед и млеко. А што је најважније - тамо не треба ништа радити већ само ленчарити.

...

Типична је у том погледу бајка о "вештом занату". Сиромашна старица је "хтела да дадне сина на такав занат где не би морао ништа да ради, а да добро једе и пије и лепо се носи". Ма колико је уверавали да такав занат нигде на свету не постоји, она није послушала, продала је сву своју имовину, продала је и кућицу и каже сину: "Спремај се за пут, идемо да тражимо лаког хлеба!". Показало се да је учитељ тог вештог заната - сам ђаво. У његове руке је доспео и тражилац лаког хлеба без мотике.

...

Бајка разоткрива све оно што је брижљиво скривено у животу, у његовом официјелном веровању и у његовој официјелној идеологији. Она разобличава социјалну мржњу и жудњу за социјалном утопијом.

...

Интересантна је и вртоглава, наполеоновска каријера једног "Мартишке" кога су родитељи послали у војнике због беспосличења. Он је самовољно напуштао стражу, затим је дезертирао, затим је присвојио туђу кућу, буђелар и нарочити шпил карата. На картама је победио све, укључујући и генерале, надиграо је и самог краља коме је покупио све новце, одело и коње с кочијама а затим му је великодушним гестом "све вратио натраг" (моја примедба, сетимо се Николе Тесле који је поцепао уговор о исплати дивиденди пред Вестингхаусом и тако га великодушно спасао могуће пропасти). На крају крајева постао је краљев љубимац и премијер-министар, а кад је краљ отишао у иностранство, почео је да управља уместо њега. И управо је овде показао ко је и шта је остварујући скривене снове својих другова и оваплотивши своју социјалну утопију.

"И почео је "Мартишка" да ради на своју руку; наредио је да се војницима сашију шињели и мундири од самог царског сукна, које и официри носе, а свим војницима је давао плате - коме рубљу, коме две и наредио им да пре сваког јела попију по чашу вина и да говедине и чорбе буде до миле воље. А да сиромашна братија не би лутала по читавом царству, наредио је да се из државног магацина изда по врећа или две вреће брашна по човеку. И због тога су се војници и сиромашна братија за њега Богу молили".

Тешко је у овом "Мартишки" не препознати Гогољевог Хљестакова који је одједном уобразио да је прави јунак и добротвор човечанства.

Сви ови смешни и бајколики снови руског народа показали су се, међутим, видовитим и пророчким.

...

Наш сан се испунио. Испоставило се да је "вешт занат" о "лаком хлебу без мотике", због кога је старица изгубила кућу и имање, Марксов "научни социјализам". Испоставило се да је он управо онај "ђаво" коме је допао шака старичин дечкић, и он је изучио тамо да крађа није крађа већ "експропријација експропријатора".

...

Најзад, песник младићког безобразлука Хљестаков, а у бајци дезертер и варалица Мартишка, оваплотио је социјалну утопију где "сиротиња" добија следовање из "државних магацина"."

А сада ћу укратко описати још једну биљину због дужине коментара који је дао Борис Вишеславцев. У тој биљини се ради о омиљеном руском националном јунаку, козаку Иљи Муромецу и његовој свађи с кнезом Владимиром. Иља Муромец у биљинама ужива највеће поштовање. Он потиче из сељачке породице и представник је народа. Добриња Никитич је представник руског племства, а Аљоша Попович потиче из "духовног звања", то јест из свештеничког реда. Овде имамо неки врсту поделе тог старог руског друштва на касте, Аљоша Попович је из касте брамана, Добриња Никитич ја из касте кшатрија, а Иља Муромец је из касте ваишија, мада он има и елементе припадности касти кшатрија. И шта се дешава? Иља Муромец, који је главни и постојани ослонац престола и цркве и који увек и свуда штити веру православну, долази у сукоб са кнезом Владимиром. Зашто? Зато што једном када је приређивао свечану гозбу за кнежеве и бојаре, за руске богатире, кнез је заборавио да позове и старог козака Иљу Муромеца. Иља се страшно увредио и почео да гађа стрелама, ни мање ни више, него по "црквама Божијим / По чудесним оним крстовима / И по оним куполама златним".

Виче Иља громко, гласовито:
"Ах, бекрије, ви руљо простачка!
Хајте са мном да пијемо вина,
Да тргамо злаћане куполе!".
А кад зачу та руља простачка,
Скочи она радо и весело:
"Ах ти Иља, баћушка рођени!"
Па се крену у царске механе,
Да продаје злаћане куполе,
И да згрће благо небројено,
Стаде пити то зелено вино.

И као што каже Борис Вишеславцев "ето вам целе слике руске револуције коју је у пророчком сну видела древна биљина". Шта се даље дешавало у тој руској биљини? Кнез Владимир је увидео грешку коју је направио што је заборавио да позове на свечану гозбу и старог козака Иљу Муромеца као представника народа и онда је одлучио да приреди нову гозбу специјално за Иљу Муромеца. При томе је послао Добрињу Никитича као изасланика да позове Иљу Муромеца, јер је Иља имао велико поверење у Добрињу. И Иља је дошао на гозбу и био постављен да седи у врх стола. Ево како Борис Вишеславцев коментарише овај преокрет у биљини: "И управо то пророчко упозорење, које је савршено јасно изречено у руском биљинском епу, није схватила руска монархија: она није послала племића Добрињу да позове "побратима" руског мужичког јунака на књажевску и племићку гозбу, иако је управо сам тај "барин" често указивао Кнезу на неопходност таквог позива."

...

Таква је мудрост епа - подсвесна народна душа саопштава нам у њему оно што потајно жели или чега се прибојава. У тим несвесним силама састоји се целокупна прошлост и будућност."

Ево опет да ја кажем пар речи. Имајући све ово у виду, мислим да можемо видети да пада у воду историјска анализа о завери као једином узроку пропасти руског царства. Мислим да се завера може посматрати само као део једног ширег историјског контекста у коме се дешава опадање руског царства. Ради се о кључном питању - да ли је могуће помирити царство Духа и царство ћесара? Ја мислим да није. Да ли нам треба моћна држава, па чак и моћна држава изграђена на најмање лошим духовним основама у складу са принципом икономије или снисхођења? Да ли нам треба империја, па чак и моћна империја изграђена на најмање лошим духовним основама у складу са принципом икономије или снисхођења? Не треба нам. Ковитлац историје, ковитлац Гвозденог доба је изнедрио државу. Држава је на овај или онај начин оваплоћење воље за моћ. Нама не треба моћ. Нама треба Царство Небеско, нама треба Небески Јерусалим да се спусти са неба. Нама треба мир у души и нормалан живот, живот без историје. Нама треба повратак у Рај.

Ово што сам сада написао је ултимативни идеал коме треба тежити. Знам да то није сада могуће остварити, али се не одричем Христоносне утопије. Не одричем је се, јер је видим остварену у православним манастирима. Ако је остварена у православним манастирима, то значи да је могућа, да је реална. Али одбијам да прихватим ону другу, дневно-политичку, историјску реалност о којој се говори и с лева и с десна и одбијам да сарађујем са историјским стихијама Гвозденог доба. Ја сам на путу. Доста више са дијалектиком. Доста више са полемисањем. Нема потребе да било кога више убеђујем у била шта. Ја могу да кажем или да напишем шта имам и то је довоњно. Уложио сам одређени труд да нешто разумем и онда то износим. Некога ће то што кажем или напишем да заинтересује и можда ће да почне да ради у истом или сличном правцу. То је сасвим довољно. Доста више са бесмисленим организовањем које не даје никакве резултате, већ само служи мору да каже: "Ево, дозволили смо вам и да се организујете. Нећемо много да вас хапсимо. Само ви организујте ваше трибине и мирно дискутујте. Издајте ваше билтене. Правите интернет презентације. Док је мир, све је у реду. Море напредује, копно се повлачи.". А ево и ја имам ову интернет презентацију, али иако свако може да остави коментар, ова интернет презентација није полемичка. Неће нас спасти империја, неће нас спасти сила, неће нас спасти воља за моћ у било ком облику и са било којим оправдањем. Спашће нас бескомпромисна тежња за Небеским Јерусалимом, за Царством Небеским.

И та идеја о бескомпромисној тежњи за Небеским Јерусалимом и за Царством Небеским је уједно и руска идеја. Идеја о великој империјалној Русији није руска идеја. То је европска идеја. Петар Велики је започео са том империјалном идејом у Русији и та империјална идеја је и довела до револуције и до уништења царске Русије. То је сјајно објаснио Димитрије Мерешковски. Овде се ради о осетљивим мислима и тумачењима и овде се боре два духа, духа брамана и дух кшатрије. Ја прелазим и остајем на страни духа брамана. Држава је производ превласти духа кшатрије. Погледајте Христоносну утопију православног манастира и видећете да тамо нема кшатрија, нема ратника. Тамо влада брамански дух. Руководство је духовно. У манастирима нема ни ваишија, нема слугу. Дан се рађа и људи устају и иду на службу Божију. Онда живе и раде нормално у складу са својим талентима и способностима. Али не раде са осећајем терета. Не кулуче. Раде са љубављу. То је рад оплемењен Божанском благодаћу. Увече опет иду на службу Божију. После тога иду на спавање. Људи у манастирима живе нормалним животом. Манастири су ограђени од спољног света у коме се уммножавају спектакли који имају за циљ да низводе човека у звер. Та ограђеност је симбол покушаја манастира да буду ограђени и од саблазни света и од историје. То је покушај тих Христоносних утопија да искораче из историје у вечност.

На следећој адреси можете наћи руске биљине на руском језику:

http://www.fictionbook.ru/author/slavyanskiyi_yepos/

Господе, да дође Царство Твоје!