Руска мисао: Вавилонска кула и мешање језика

"Осим казне за први грех људског рода оличеног у Адаму и Еви, Свето писмо спомиње и другу казну за колективно сагрешење читавог човечанства, а управо - мешање језика, које је уследило у виду казне за изградњу вавилонске куле.

"Мешање језика", тј. стварање мноштва језика и култура, описује се у Светом писму управо као казна, као клетва Божја, аналогно клетви "рада у зноју лица", којом је својевремено човечанство кажњено кроз Адама. И једна и друга клетва изражене су у виду природног закона против којег је човечанство немоћно. Физиолошка природа човека и читавог света који га окружује установљена је тако да је долажење до хране повезано с улагањем физичког труда. Закони еволуције народа установљени су тако да неминовно изискују настанак и очување националних разлика у области језика и културе. Колико год машина човек изумевао како би умањио примену свога физичког рада, до потпуног укидања овог рада никада неће доћи. И колико год се људи трудили да се супротставе чињеници мноштва националних разила, ове ће разлике увек постојати. И више од тога, физички рад је толико повезан с нормалним функционисањем човековог организма, да је његово потпуно одсуство штететно за здравље, тако да су људи које не морају да улажу физички напор како би дошли до хлеба насушног принуђени да вештачки замењују сврсисходан ручни рад гимнастиком, спортом у циљу одржавања здравља. Управо је на исти начин и дијалекатско уситњавање језика и културе толико органски повезано са самом суштином друштвеног организма, да би покушај уништења националне разноликости довео до културног осиромашења и пропасти.

Сам по себи рад у чистом виду никада није пријатан. Пријатна бивају само осећања и расположења која га прате, спознавање своје снаге и спретности, интерес за непосредан резултат рада, такмичарско осећање, радовање скором одмору итд. Што је мање ових пратећих осећања и расположења, тиме се јасније испољава права природа рада као мучења. Познато је да тамо где рад треба претворити у казну настоје да га пре свега лише свега што би могло да га улепша и да од онога који ради скрију праву природу рада - робија је рад у чистом виду. У воду особите милости Бог дарује појединим људима физичку снагу или постизање успеха у раду. Али и ови Божји дарови улепшавају рад само у оном случају ако их онај који ради препознаје као дарове и радује им се, док сам пак рад остаје труд, тј. мучење.

Дакле, рад сам по себи представља увек мучење и закон неопходности рада остаје као вечна клетва, казна Божја за сагрешење човеково. Насупрот томе, закон дијалекатског дробљења и неизбежног мноштва националних култура сам по себи није повезан ни са каквим мучењем. Овак закон служи као препрека остварењу многих људских тежњи и "идеала", често изазива ратове, национално непријатељство, угњетавање појединих народа, али сам по себи у чистом виду није у вези с мучењем. И ова разлика између закона уситњавања и постојања мноштва националних култура и закона обавезности физичког рада у вези је с тим што је овај други просто казна човечанства за његов први грех, док закон уситњавања, по Библији, није толико казна колико одговор Бога на градњу вавилонске куле, божанска одлука која има за циљ да и у будућности предупреди покушаје аналогне грађењу вавилонске куле.

И без упуштања у питање историјске основе библијског предања о грађењу вавилонске куле, томе предању ипак треба признати дубоки унутарњи смисао. У том предању Свето писмо нам описује човечанство које говори једним језиком, тј. као лингивистички и културно потпуно јединородно. И показује како је ова јединствена, општечовечанска култура, лишена сваке индивидуалне, националне одлике, крајње једнострана: насупрот изузетном развоју науке и технике (на што указује сама могућност остварења такве замисли) налази се потпуна духовна обезличеност и морално дивљаштво. А услед ових својстава културе долази до прекомерног развоја самољубља и охолости, чије оваплоћење представља безбожна и, у исти мах, бесмислена замисао изградње вавилонске куле. Вавилонска кула - чудо технике, не само да је без религиозног садржаја, већ управо има антирелигиозни, светогрдни циљ. И Бог, у жељи да спречи остварење овакве замисли и да постави границе светогрдној разметљивости човечанства, меша језике, тј. за вечита времена установљује закон националног дробљења и мноштва националних језика и култура. У овом чину божанске промисли садржано је, с једне стране, признање да безбожна саморазметљива техника, јарко изражена у замисли изградње вавилонске куле, није случајна, него неизбежна и природна последица саме чињенице једнообразне, национално неиздиференциране општечовечанске културе, а, с друге стране, указивање на то да само национално ограничене културе могу да буду ослобођене духа таште људске охолости и да воде човечанство путевима који су угодни Богу."

Из књиге "Европа и човечанство" од Николаја Трубецкоја.