Бела Хамваш: Циљ није велики историјски тријумф, него просто, блиско и лако - бити нормалан

"Човек који живи без духовне касте живи у друштву без главе. Будући да нема живота без главе, уместо духа требало се побринути за нешто друго. Такав духовни сурогат био је код Грка филозофија, у средњем веку религија, у новом добу наука. Филозофија, религија, наука нису дух, нису статус апсолутус, нису изнад ствари и времена, него су плодови историје, нису веродостојни текстови постојања, него тренутни покушај у жару времена, импровизација, привремена, непоуздана, лабилна, неозбиљна авантура. Серије европских криза (историја), метеж, збрка, ратови, покољи, на концу криза која се шири на целу земљу, једини узрок свега тога јесте што нема духовне касте, односно поузданог вође. Због тога је човек изложен самовољи дрскијих, или подлијих, насилнијих или опакијих авантуриста.

...

У Европи је незамислив мудар човек, и то не зато као да овде не би било талентованих људи који би располагали неопходним духовним способностима, него управо због тога што је овде било само талената и генија, али они нису имали основу, није било нормалности и нико није знао да први услов мудрости није бити генијалан, него апсолутан човек, односно нормалан. Мудрост је стабилност понашања. Мудрац стоји на чврстој тачки. Европа је склона да мудраца посматра са саосећањем, као некога ко је награбусио због свог частољубља и сада је начинио компромис. Окретање сломљеног човека према унутра. Мудрац је слаб човек који не дејствује, само размишља. Само се онај може искупити, каже Гете, ко до последњег тренутка не одустаје од своје делатности - wer strebend sich bemuht. Насупрот томе, почетак мудрости је да ће се искупити само онај ко заустави своју делатност и иступи из такмичења, смири немир, одустане од оригиналности и талента и постане нормалан човек, и тиме напусти све привремено, све што је занимљиво и узбудљиво и ново, и очајну екстраверзију обрне за сто осамдесет степени, своју вољу повеже са разумом и свој живот врати извору, дивиналној законитости непромењеног бивства, јединој и коначној и истинитој стварности, да реализује вечно људско основно стање, echad, edvaita, hen panta einai.

...

Баштина каже да је знање ослобођење. У Европи се каже да је знање моћ.

...

Мисао да је знање моћ у Европи није била програм који је унапред постављен, и који је доцније доследно реализован. Али није била ни неко понашање које је лебдело, и одједном тек је постало свесно онога смера који је одавно следила. На почетку новог века, када је мисао била изречена, знало се за облик знања који је формулисала баштина ("знање је ослобођење"), и мада је дуго времена била неважећа, њен привид се ипак одржао. У сваком случају, почев од овог времена мисао да је знање моћ, и да је циљ сваког знања да повећа моћ, постала је општа у том смислу што је ова моћ убрзо примењивана на свим линијама, моћ над бићима и силама земље, природе, физике, хемије, моћ на подручју биоса, психе, друштва, државе, религије, зашто? Због власти. Победити. Истражити, израчунати, испипати, раскринкати, открити, упознати, дознати како би се све то подјармило. Силе и материју и законитости и растиње и животиње и минерале, а поготово и нарочито човека.

...

Почетком новог доба псеудо-Црква се срушила, привидно јединство се исцепкало на национализме, почели су да владају кондотјери и деспоти појединих народа, у државама су се појавили авантуристи. Кренула су открића у физици и географији и у хемији и у медицини, и појавили су се теоријски авантуристи, независне и самовољне филозофије, пословни авантуристи почев од италијанских градова преко Франкфурта до Лондона и Америке, милијардерски авантуризам, политичке авантуре од Борџија и Кромвела до Наполеона и модерних диктатора. Резултат сваког открића и проналаска и достигнућа, и сваког корака начињеног у знању био је да је власт ојачала и постала искључивија.

...

На почетку новог доба потрес је био опаснији. Средњовековни систем лажи толико је дубоко ранио човечанство да је оно могло помишљати у свом очајном бесу само на изградњу једног савршено нерелигиозног света и света који је одлучно за уживање живота. Са овога гледишта Декартова концепција је заправо резултат трауме, и све оно што су следећи векови мислили, настало је из ове трауме. У последња четири столећа значење сваке савремене теорије није зависило од тога да ли је била истина или није, него од тога колико је радикално и у којој мери давала гласа анимозитету подрхањиваном против средњовековног клерикализма. Целокупна нововековна физика и астрономија биле су заправо освета Библији. Потпуно независно од тога да ли су теорије одговарале стварности, или нису одговарале, дејство такозване науке зависило је од тога колико је успевала да компромитује слику света клерикализма. Касније у случају једног Канта, или Дарвина, или Хегела, или Фројда, једва да је и преостајало нешто друго до церекава злурадост која је успевала да раскринка средњи век, а и социјализам није ништа друго до мрзешљиво пљување на порекло, односно на хришћанство, а ни материјализам није ништа друго до освета средњовековном спиритуализму. Хипотеза о пореклу од мајмуна није ништа друго до гримаса на мисао о божанском пореклу, и без тога се уопште и не може разумети, и у тој хипотези није важно да је она факат, него да вређа. Целокупно мишљење новог века одређује што је оно анти-религија и анти-клерикализам и анти-хришћанство. Животни поредак одређује то што одбацује сваку духовну дисциплину, и што се брутално ужива у животу. Целокупну науку одређује то што је она анти-баштина (Genon).

...

Екстремно луцидан човек је Европљанин новог века, односно покварени витез, карактерна црта авантуристе је велика интелигенција која је заправо слепа. Lucidite aveugle. Овога човека не треба тражити. Почев од грчких хероја и песника и филозофа у првим редовима европске историје налази се овај човек. Многи су заборавили да је историја искључиво и само последица недостатка мудраца. Где постоји мудрост, ту нема драме, нема пада, нема сукоба, нема борбе, нема историје, јер ум мудрости разрешава заблуде, неприлике, грешке, нејасности, плаховитости. Истинском знању није неопходна делатност. Због тога је златно доба, насупрот тамном раздобљу, без догађаја и без историје.

Човек слепе луцидности је римски државник, средњовековни свештеник, витез, краљ, нововековни освајач, проналазач, филозоф, политичар, предузетник, научник, истраживач, уметник. Оштрог ока, правог погледа, сигуран је и хитар. Спреман увек и за свако дело. Појачаног присуства духа без суздржавања ће се свом снагом обрушити на оно што хоће и што жели да постигне. Недоумица нема. Рука му је кошчата и тврда. Живи у напетој спремности, подстакнут демонизмом, увек бити активан. Разрогачене очи, стрка, грчевите руке иду једно уз друго, то је присутност анимозитета. Увек против некога и нечега; не уме да мисли ако не може да напада.

...

Човеку слепе луцидности најбитнија је црта да чак и у недвосмисленом случају жели да издржи уз свој низак степен знања. Због тога је слеп. Патолошка и первертирана екстраверзија је само једна од последица оваквог понашања.

...

Дефект луцидности јесте што искључује. Појачана дневна мушка свест која искључује дете, жену, мудрост старости, али искључује и спавање, сан, и искључује религију, уметност и метафизику. Последица оваквих искључења може бити само абнормалност. Ко жели да превазиђе луцидност, у првом реду треба да реализује у себи највишу могућу луцидност, и онда је допунити свим оним што је луцидност искључила, тиме самог себе учинити универзалним, и утемељити се у целовитости. Само ће тако моћи да се реализује спавање, сан и после дневне будности онај ступањ свести који Веданта назива четвртим (туријам), што је будност (видја). Будност је сублимирана и универзално просветљена свест која је осетљива, универзална, отворена и позитивна, односно брахманизована свест човека. Будност није негативна ни у којем смеру и односу. Све што је постало будно свога бивства и што постоји не може се опозвати ни уклонити, то припада озбиљности игре света. Витеза, авантуристу треба прихватити и просветлити и уздићи, не одбити. Циљ није велики историјски тријумф, него просто, блиско и лако - бити нормалан."

Из књиге Беле Хамваша "Патам", поглавље "Corona borealis".