Путеви ка утопији: Православни манастир (први део)

Ја не видим светији циљ коме треба тежити до остварења историјске утопије. На помен речи утопија данас се готово са подсмехом одмахује руком и почиње прича о реалности и прихватању реалности. Шта је реалност? Реалност је оно за шта се изборимо. Чини ми се да многи данас реалност мешају са принудом која извире из принципа да је право у сили. Достојанствен човек не може да прихвати да буде принуђен силом на некакву реалност. Достојанствен човек је слободан човек. Примена принципа да је право у сили има за циљ да преваспита човека да прихвати реалност какву не жели. То је принуда. Ко може да се осећа добро ако је принуђен силом да се понаша на одређени начин? Ја мислим само онај у коме је у великој мери смањен осећај слободе. Упорна и свеобухватна примена принципа да је право у сили има за циљ не само да преваспита човека да прихвати реалност да је добро живети неслободно ради одржања голог живота, већ и да замрзи слободу и да заволи ропство. Зато је принцип да је право у сили зао принцип.

Прича о прихватању реалности нас води ка томе да треба да прихватимо разне облике несавршенства уз мања или већа оправдања. Зато се на помен утопије често са подсмехом одмахује руком и поставља питање где је то и када остварена утопија. Онај који поставља такво питање вероватно жели да каже да утопија никада и нигде није остварена и да треба да прихватимо реалност. Ја тврдим да је историјска утопија остварена и да и дан данас постоји и да је једна од њих - православни манастир. Да, православни манастир је историјска утопија.



Живот у православном манастиру је нека врста праслике света какав је некада био. Живот у православном манастиру је својврстан покушај да се искорачи из историје и да се додирне вечност.

Покушаћу да анализирам живот у православном манастиру и да покажем да је могуће такав живот са одређеним изменама водити и у свету са циљем да се направи бољи свет.

Један од основних принципа живота у манастиру је - принцип добровољности. Добровољност је - добра воља. Добра воља је воља за чињењем добра. Добровољност је, такође, принцип слободног човека. Човек који није слободан не понаша се добровољно, већ се понаша по принуди. Дакле, да би се започео живот у манастиру потребно је да човек буде слободан и да се добровољно одлучи да живи у манастиру. Манастир је хришћанска комуна. У манастиру нико не поседује никаква материјална добра осим личних ствари, као што су одећа, обућа, књиге, црквени предмети и слично. Све остале ствари у манастиру су заједничке и сви се брину о тим стварима. Дакле, људи који су добровољно отишли да живе у манастир, добровољно су одбацили да поседују гомиле ствари и деле све ствари у манастиру. Људи који живе у манастиру раде. Али, они не примају плату за свој рад. Они тамо не раде само за себе, већ раде и за опште добро свих који живе у манастиру. Људи који живе у манастиру немају ништа и имају све што им треба за живот. Дакле, може се достићи добро, само ако се хоће, ако постоји добра воља за достизањем добра, ако постоји добровољност, ако постоји слобода да се изабере пут добра.



У манастиру постоји хијерархија. Та хијерархија се састоји из два дела. Први део чини старешина манастира, а други део су сви остали, то јест монаси или монахиње. Старешина манастира није световни владар, већ духовни старешина. То је кључ. Дакле, манастирска хијерархија је духовна, а не световна. Поред тога што је старешина манастира духовни вођа, он управља и материјалним стварима у манастиру, то јест одређује задужења монасима или монахињама који живе у манастиру. Али, оно што је важно истаћи је то да старешина манастира у управљању материјалним стварима није вођен вољом за моћ, већ духовним принципом, а тај духовни принцип је брига старешине манастира, као духовног оца, за духовни напредак монаха или монахиња који живе у манастиру. Рад, такође, представља један аспект духовног живота и зато свако у манастиру има своје задужење у складу са својим способностима. Дакле, све што се дешава у манастиру, и духовни и материјални живот, све има подлогу у духовном принципу и све је подређено духовном принципу.

Свако ко је био у манастирима може да потврди да су манастири лепо сређена места и да у њима владају ред и мир. Све што се ради у манастиру је Благословено, то јест иза свега стоји духовни принцип. У манастирима се све ради с љубављу, а то значи добровољно, без принуде. Постоје задужења, али као расподела посла, а не као посао који се одрађује са муком принудног терета.

Да би се живео живот у манастиру потребна је слободна воља слободног човека који жели да утроши своје велесилије (енергију) на добро. Дакле, потребан је, пре свега, духовни напор, жеља за добрим, жеља за променом на боље. Човек који одлучи да живи у манастиру одбија да прихвати реалност света која му се намеће принудом. То је велика одлука. То је одлука достојна детета Божијег, јер је Бог дао човеку слободу.



У манастирима нема јурњаве за профитом, нема маркетинга, нема конкуренције, нема инфлације, нема искоришћавања људског рада. Зато је манастир својеврсна историјска утопија.

Манастири постоје у оквиру држава, али то је реалност које се не може избећи. Манастирске заједнице су на одређени начин изоловане заједнице, јер у њима важе другачији закони него што су закони у свету. Ту се поставља важно питање, а то је питање - коме се приволети царству, царству Духа или царству ћесара. Дух је вечан и Он постоји одвајкада. Царство ћесара, то јест држава не постоји одвјакада и она није вечна категорија, она је историјска категорија. Људи који живе у манастиру свесно или несвесно желе да искораче из историје и то је један од најдубљих духовних порива у човеку. Људи који су отишли из света да живе у манастиру желе царство Духа, а не царство ћесара. Царство ћесара, то јест држава, је принуда. Ми можемо да говоримо о примерима где је сагласје између световне и духовне власти било мање или више успешно, али на крају је, ипак, дошло да рушења духовних вредности, што је резултирало и у пропасти државе. Зато сам ја у принципу против снисхођења у односима државног и духовног устројства. Да би се достигла историјска утопија, треба ићи бескомпромисно, али не у смислу спољашње револуције, већ треба предузети унутрашњу духовну револуцију. Унутрашња духовна револуција је - исијавање унутрашње, духовне светлости. Непристајање на реалност овог света, непристајање на политичке и економске организационе моделе модерног друштва је једини начин како се може остварити историјска утопија. Акт непристајања је добровољни акт. Акт добровољног непристајања је акт слободног човека који тежи ка добру.

Циљ је рај на земљи. Праслика раја живи у свима нама и сећање на њега нас дозива из велике удаљености...



Да бих оснажио своје речи, цитираћу великог мађарског мислиоца Белу Хамваша. Он говори о архаичкој или древној заједници и о историјској заједници. По Хамвашу основа те архаичке или древне заједнице је духовна, а основа историјске заједнице је природна.

"И онда, ако нам је успело да у неколико основних потеза оцртамо заједницу изграђену на природи и да повучемо линију раздвајања, испоставља се: основа архаичке заједнице није природа, већ духовна хијерархија."

То је управо оно о чему сам писао у вези православних манастира, где је унутрашњи манастирски поредак заснован на духовној хијерархији. Дакле, манастирска заједница је на неки начин одраз праслике архаичке заједнице. И ја то називам утопијом, као термином који је, можда, разумљивији данашњем човеку. Утопија као савршено стање људске заједнице.

Ево шта даље каже Бела Хамваш.

"Савремено друштво се обично дели на класе. Класе су: сељак, радник, занатлија, грађанин, интелектуална средња класа, аристократија по рођењу и финансијска аристократија: владајућа класа. Ове класе немају духовни поредак вредности. Ово рашчлањивање, као што се каже, настало је по природи и природно је. Што је само други израз да одговара материјалном поретку живота који следи и сматра га исправним човек новог доба. Овим класификовањем човек новог доба признаје над собом поредак природе, и прећутно прихвата онај закон природе да о редоследу и о ступњевима вредности увек одлучују јачи. Док је аристократија јача, аристократија је владајућа класа; ако је грађанин, онда је грађанска; ако је јачи сељак или радник, онда су они владајућа класа. Јачи је каткада истовремено и бројнији. То је заједница изграђена на поретку природе.



Хијерархијска заједница своје порекло не узима одоздо, свој поредак не гради одоздо и своје бивство не заснива на материјалној природи."

Управо је тако у православном манастиру. Не имовина, не имати, не гомилати, не такмичити се ко има више, не отимати од другога да би имао више. А опет у манастиру људи имају. Имају довољно. А немају ништа своје. Све је заједничко. И све цвета и мирише. Манастирски живот као одсјај праслике архаичке, древне заједнице у којој је живот био организован на духовним принципима, што значи да је постојала духовна хијерархија.

Опет ћу да цитирам Хамваша.

"Ако влада духовна класа, судбином појединог човека управља јасан смисао, облик државе је краљевина; поредак одговара метафизичком реду, морал почива на апсолутним вредностима, подела је хијерархична. Ако влада делатна класа, страст делатности носи и државу и то је освајачка држава; морал је витешки, поделу ће одредити витешке врлине. Ако влада привредна класа, судбином појединог човека управља богаћење и прибирање имања, облик државе је грађански; владајући морал је да је у праву богат човек, сиромашан није у праву. Ако владају робови, људска судбина је препуштена несвесним силама и ове силе самовољно утичу на човека, облик државе је деспотизам; владајући морал је мржња према сваком индивидуалном уздизању.



Потпуно је искључено да људска заједница живи у грађанском поретку, и да истовремено јасан смисао води људску судбину; као што је потпуно искључено и то да облик државе буде деспотизам и да у заједници влада духовни морал.

...

Смисао живота духовног реда јесте хватање закона света. То је први поредак, јер закон света, без знања дхарме, није људска заједница, него заједница руље и олоша. Духовни ред је чувар истине, духовни ред чува баштину, духовни ред омогућује човечанству да својим животом учествује у божанском бивству. Брахман је причесник; он трајно одржава везу с божанством, он представља човека пред Богом и Бога пред човеком."

Дакле, православни манастир покушава да поврати архаичку, древну заједницу и њен начин живота.



И опет Бела Хамваш.

"Када су се вратили кући после великог празника богова, Јен Хуи је упитао учитеља Конфучија: "Зашто си уздисао за време празника?" Учитељ Конфучије је овако одговорио: "Када су велики господари још ходали по земљи, нисам живео; али сам познавао баштину о њима. Док је на земљи владао Тао, свет је припадао свима; за вођу је биран онај који је за то био најпогоднији; сви су говорили истину и неговали слогу... Нису знали за лаж и превару; није било лопова и разбојника. На кућама није било врата, али нико се у њих није увлачио. То је било време Велике Заједнице. Али се потом Тао скрио, а свет више није заједнички, него је индивидуално власништво. Граде се зидови и куле како би се обезбедили градови... Јавила се превара и лаж, и појавило се оружје... Ово време се назива Мало Благостање."

...

Брзо се губи знање које се односи на древна времена. Једино преостаје мутна успомена о златном добу; носталгија која жели да одржи у равнотежи све већу подивљалост живота."

Дакле, нема више Конфучијеве Велике Заједнице, остало је само нејасно сећање на блистави живот архаичке, древне заједнице. Православни манастир је одраз људске жудње за тим древним временима и у православном манастиру можемо да осетимо сјај тих давно минулих дана. Духовна хијерахија, очинство и усиновљење, неимање личних материјалних добара, заједничка својина, добровољност, самопрегор, духовна будност, уздржавање и самоограничење, рад у славу Бога, једном речју - праслика некадашњег древног човечанства.