Путеви ка утопији: Легенда о граду Китежу

У самом средишту Русије, Њижегородском крају, налази се језеро Светлојар -- бисер руске природе. То језеро каткад називају малом руском Атлантидом: његова историја је прожета легендама.

Главна светлојарска легенда говори о невидљивом граду Китежу. Легенда гласи: у Ветлушким шумама постоји језеро. Смештено је у шумском честару. Плаветне воде језера су даноноћно непомичне. Тек изретка благо мрешкање пређе преко њега. Има дана када до тихих обала допиру отегнуто певање и удаљена звоњава.

У давна времена, још пре доласка Татара, велики кнез Георгиј Всеволодович је на Волги саградио град Мали Китеж (садашњи Городец), а потом, „прешавши тихе и зарђале речице Узолу, Санду и Керженец“, избио на Љунду и Светлојар на „врло прекрасно“ место где је подигао град Велики Китеж. Тако се на обали језера појавио Китеж-град. Усред града се уздизало шест црквених купола.

Дошавши у Русију и освојивши многе наше земље, Бату-кан је чуо за славни Китеж-град и устремио се на њега са својим хордама…

Када су „зли Татари“ стигли до Малог Китежа и у великом боју убили кнежевог брата, он се сакрио у новосаграђеном шумском граду. Заробљеник Бату-кана Гришка Кутерма је, не издржавши мучење, одао тајне стазе до Светлојара.

Татари су попут олујног облака опсели град и хтели да га силом заузму, али када су избили на његове зидине, запрепастили су се. Житељи града не само што нису изградили никаква утврђења, него чак нису ни намеравали да се бране. Житељи су се молили за спас, пошто од Татара ништа добро нису могли очекивати.

И чим су Татари јурнули на град, из земље су изненада покуљали извори богати водом, и Татари су се у страху повукли. А вода је само надолазила и надолазила…

Када се жубор извора утишао, уместо града су се видели само таласи. У даљини је светлуцала усамљена купола саборне цркве са блиставим крстом у средини. Она је полагано тонула у воду.

Ускоро је нестао и крст. Сада постоји пут до језера који се зове Батуова стаза. Она може довести до славног града Китежа, али не сваког, већ само оне чистог срца и душе. Отада је град невидљив, али читав, а посебно праведни могу у дубини језера видети пламичке литија и чути слатку звоњаву његових звона.