Путеви ка утопији: Аргентински електро танго

Queremos Paz (Gotan Project) - Глас у позадини је глас вође побуњеника у мексичкој покрајини Чијапас поткоманданта Маркоса. Побуњеници су потомци Маја индијанаца који се боре за основне услове живота против капитализма.



Gotan Project - El Capitalismo Foraneo




"Odlomak iz poglavlja Horizontalidad :

Pablo, Asamblea Colegiales (komšijski zbor )

Niko nije izvršavao neku ideološku komandu. Ljudi su se jednostavno u svom kraju sreli na ćošku ulice sa drugim komšijama koji su učestvovali u cacerolazos . Na primer, u mom zboru, u susedstvu Colegialesa – i znam još puno drugih takvih slučajeva – neko jednostavno kredom napiše na pločniku: ''Komšije, nađimo se ovde u četvrtak uveče.'' I tačka. Ko je napisao ovo? Niko ne zna. Na prvom sastanku bilo je možda 15 ljudi, a sledeće nedelje tri puta više. Zašto se broj prisutnih tako povećao? Nije to bila ideološka odluka, intelektualna, akademska, ili politička. To je kao da se pitamo zašto ljudi idu na cacerolas . To je najspontanija i elementarna stvar - izaći na ulicu i sresti druge. Nije tu bilo neke odluke da zborovi budu horizontalni, niti je bilo neke odluke da se rukovodimo direktnom demokratijom kao, na primer, da je to neko jednostavno izmislio. Nije to bila odluka. Jednostavno smo se okupili snažnim odbacivanjem svega što znamo. Snažnim odbacivanjem političkih partija i njihovih struktura, snažnim odbacivanjem svih onih koji predstavljaju državu ili koji bi da zauzmu poziciju u državi. Doneli smo jasnu odluku da ćemo sami obavljati posao.

Da bi se razumeo ovaj proces potrebno je više nego samo ga nazvati ''direktna demokratija''. Njegovo imenovanje je interprentacija. Nazvati ovaj novi odnos direktnom demokratijom tehnički je korektno, ali ''direktna demokratija'' nije se tada nalazila u vokabularu ljudi. Prvobitni vokabular bio je jednostavan: Hajde da sami obavljamo posao i da ga obavljamo kako treba. Hajde da sami odlučujemo. Hajde da odlučujemo demokratski, i, ako to radimo, onda hajde da se eksplicitno složimo da smo ovde svi jednaki, da ne postoje šefovi, da ne želimo šefove i da nad nama niko ne može da upravlja. Sami sobom upravljamo. Zajedno upravljamo. Upravljamo i odlučujemo među sobom. Neko je rekao da je ovo što mi radimo horizontalno, i to je tačno da je horizontalno, jer nije vertikalno. Nije vertikalno jer ne želimo da imamo šefove, ali nije deo bilo kakve teorije o horizontalidadu ili direktnoj demokratiji. Kao i cacerolazo , niko nije to izmislio. To je bio način da se protestuje. Jednostavno se dogodio. Sreli smo se na uglu i odlučili da je dosta! Dosta s ovim, hajde da počnemo nešto novo. Hajde da osmislimo nove organizacione forme i ponovo stvorimo društvo.

Bio je to veliki izazov. Gde bismo počeli zbor? Kako početi? Šta bi nam trebalo? Ova pitanja stvorila su nam plan rada, novi plan rada, bezmeran plan rada koji je bio isti kao novi plan rada. Bilo je zaista teško odrediti koje su ideje važnije. Na primer, šta bi trebalo prvo da dođe? Da li je jedna stvar važnija od neke druge? Gde bi trebalo da usmerimo našu energiju? U jednu stvar? Tri? Deset? Sve te stvari su važne. Zaista je teško proizvesti plan rada i stvoriti metodologiju. Iza naše tvrdnje da ne postoje šefovi i vođe, da ne postoje strukture, postojala su pitanja. Kako ćemo funkcionisati? Ko prvi govori? Ko govori sledeći? Ko odlučuje ko će govoriti? Da li se od ljudi traži da govore? Ili šta se događa ako neka osoba predugo priča? Neka pravila moraju da postoje, na primer, pravila za govornike. Počev sa tim uvidom, počelo je da biva teško. Pretvoriti odbacivanje, ''que se vayan todos'', u konstruktivnu praksu, praksu nove društvenosti i novih oblika organizovanja, novih oblika drugačijih od državnog oblika… To je zaista bilo teško.

Grupe za projekte uskoro su počele da se formiraju na komšijskim zborovima. Jedna grupa zasadila je baštu, neka druga grupa smislila je kako da stvari kupuje direktno od proizvođača, treća grupa stvorila je zdravstveni projekat, postojala je i grupa za političke studije i refleksiju, kao i grupa koja je isplanirala kulturne aktivnosti. Ove manje grupe nisu zavisile od plana rada, već od inicijative, kapaciteta i veština pojedinaca koji su odlučili se priključe.


Carlos G. i Julian, Zanon (okupirana fabrika)

Carlos: Pokušavamo da donosimo odluke konsenzusom. Na zborovima pokušavamo da stvorimo prostor u kojem svaka osoba i stav mogu da budu saslušani, tako da koju god odluku da donesemo, ona bude potpuno zasnovana na svim našim stavovima ili makar na većini - ovde u fabrici organizovani smo u različite sektore na osnovu oblasti rada. Svakog dana, svaki sektor ima sastanak. Sastanci radnika čitave fabrike, gde svaka grupa govori o onome što radi, održavaju se sredom. Ovo je mesto gde donosimo odluke, uključujući i one kao što je davanje plate svakom radniku u iznosu od 800 pezosa.

Julian: Nešto što smo primetili je da je svaki zbor sve više participativan. Videli smo sve compañerose kako prođu kroz neku vrstu procesa buđenja. Ne radi se samo o razgovoru – svako za ovo da sve od sebe. U ovom procesu buđenja nove kritike se konstantno razvijaju, i, na neki način, to je deo stalnog kretanja napred, prema Severu. To potiče otuda što stavljamo po strani svoje različitosti i pokušavamo da stignemo na ovaj Sever, do rešenja za ovaj konflikt. Ovako se organizujemo.

Tako mnogo rasprava se održava u svakom zboru da imamo utisak da letimo. Na primer, neka osoba predstavi ideju i… Pa! Pim! Pum! Razgovor eksplodira i sve se odvija sjajno. Šta god da se dešava, uvek smo ujedinjeni. Na prvom zboru, morali smo da glasamo za jedinstvo, a sada jedinstveno živimo i delujemo svaki dan. To je važnije od glasanja.

Pre nego što smo preuzeli fabriku, jedina stvar koju je do tada trebalo da radimo je da obavljamo svoj posao, i nismo brinuli o ostalom. Ali sada, sa ovim konfliktom, moramo da idemo napred, i znamo da kompanija neće da reši nijedan od naših problema. Naravno, mi i ne želimo da oni rešavaju naše probleme umesto nas. Kao što je stariji compañero rekao: ne bi trebalo da čekamo na iste ljude koji su nas maltretirali da rešavaju naše stvari. To nam je sada jasno.

Svakim danom svi sve više učestvujemo. Svi imamo mogućnost da govorimo i tragamo za rešenjima, da budemo aktivniji i zajedno stvaramo promenu. To se može videti u načinu na koji donosimo odluke. Na primer, jedna osoba iznese ideju a zatim neka druga iznese drugačiju. Ljudi raspravljaju o ideji, i postoji konflikt koji neko razreši, ali neko drugi se ne složi. Na kraju, svi zajedno dođemo do zaključka.


Odlomak iz poglavlja Samoupravljanje :

Liliana, Brukman (okupirana fabrika)

Ovde smo sve žene starijih godina, skoro sve imamo više od četrdeset godina, i naš jedini izvor zapošljenja ova je fabrika. Ono što mi znamo je kako se radi na mašinama koje se nalaze unutra.

Zbog čitavog ovog iskustva sada sam počela da se pitam zašto bi radnik uvek morao da ćuti? Šef te ne plaća, šef poseduje tvoj novac, a ti si onaj koji mora da ide, da spusti glavu i da ode. Dakle, mi smo doneli odluku da više nećemo da ćutimo. Uradili su puno stvari protiv nas i smatram da je dosta bilo ćutanja. Ne? čitavog života smo ćutali. U prošlosti bi otišli da tražimo nov posao. Ne mislim više na isti način kao pre. Hoću da budem jasna oko ovoga. Želim da se čitava ova pokvarenost prema radnicima okonča. Mi, radnici, prestali smo da budemo glupi, i to je to. Sada smo nepopustljivi.

U stvarnosti, za nas to nije bila okupacija fabrike. 18. decembra 2001. godine ostali smo u fabrici jer nismo imali dovoljno novca da se vratimo kući. Kuda da idemo sa dva pezosa kada autobus košta četiri? Zajedno, svi u fabrici razmislili su o ovoj situaciji i odlučili da ostanu da bi videli da li će šefovi odlučiti da nam daju malo novca kako bi proslavili praznike sa svojim porodicama. Šefovi su takođe imali porodice, pa su razumeli želju da se bude zajedno sa porodicom tokom praznika. Ovo u početku nije bila okupacija, ali je to postala a da to nismo ni nameravali. Čekali smo dva meseca šefove da se vrate. Išli smo do sindikata, Ministra rada, sve sa namerom da nateramo šefa da se vrati i ponudi nam rešenje. Nikada se nije vratio. Pa smo mi odlučili da radimo. Tako je počelo i radili smo stvarno dobar posao, radeći dobro. Čak smo plaćali i električne račune. Šef je imao dogovor da može da duguje novac elektrodistributivnoj kompaniji a da ne iseku struju. Rekli su nam da nam neće samo iseći struju, već da bismo imali struju, takođe moramo da platimo šefov dug od 7.000 pezosa. To smo i uradili, a platili smo i račun za vodu i gas – koji je najvažniji. Ali ono što smo mi radili smetalo im je od početka te su stalno svraćali da nas uznemiravaju. Tvrdili su, na primer, da uništavamo mašine, ali to nije imalo smisla s obzirom na to da je oko nas bila gomila novinara koji su videli da ništa nije slomljeno. Zašto bismo uopšte slomili mašine? Kako bismo jeli? Kako bismo platili sve račune? Mi smo samo radili, uprkos šefovim lažima.

Ogroman broj nezaposlenih radnika došao je da nas podrži. Ono što smo uradili veoma je značajno. Mi smo primer kako se treba boriti za radno mesto, nadahnuće za nezaposlene koji primaju 150 pezosa, što nije dovoljno ni da se prehrani porodica. Ono što je radniku potrebno je posao.

Mi smo apolitični. Okruženi smo političarima, ali to nije vrsta politike koja ima smisla za žene radnice u Brukmanu. Ono što želimo je da radimo, i borimo se za naš posao, za naš život. Posebno žene, jer žene više misle o svojoj deci. Smatram da su one bolji borci od svojih muškaraca i ovo nas tera da nastavimo borbu za sopstvene živote."