Izadji na crtu, reci ne zapadu: PAZNJA! Mozete dobiti sankcije pri ulasku u Evopsku Uniju!

Evo sta kaze Evropa o Rumunima i Bugarima:

"Evropska komisija će predložiti osnovne ciljeve reformi koje Bugarska i Rumunija moraju da ispune da bi izbegle sankcije kada postanu članice Evropske unije, proizilazi iz nacrta izveštaja komisije.

+ + +

Zvaničnici u Briselu smatraju da pitanja korupcije i organizovanog kriminala i dalje predstavljaju razlog za zabrinutost, posebno u slučaju Bugarske. U dokumentu Evropske komisije posebno se ukazuje na ciljeve, ili osnovne smernice u kojim oblastima treba ostvariti napredak, uz upozorenje da će komisija primeniti mere ako neka od zemalja ne odgovori adekvatno na postavljene smernice. EU u tom slučaju raspolaže merama da jednu ili obe zemlje privremeno isključi iz pojedinih političkih oblasti ili da zamrzne prebacivanje pomoći iz jednog od fondova Unije."

A evo sta se desava u samoj Evropskoj Uniji:

"BERLIN (DW) - Volfgang Saupenstajner poznaje svet korumpiranih preduzetnika, politicara i sluzbenika organa vlasti.

Vec deset godina je on vrhovni tuzilac na zemaljskom sudu u Frankfurutu na Majni i vodi Odelenje za borbu protiv organizovanih oblika korupcionaske delikvencije i podcinjenosti. Radi se, dakle, o korupciji. Saupenstajner smatra da znatno treba pojacati borbu protiv kriminala.
Vec sredinom devedesetih godina se taj pravnik zalio na povrsno bavljenje ovom temom. Na konferenciji fondacije Fridrih Ebert je Saupenstajner trazio da se poreskim sankcijama zabrani podmicivanje. Nesto kasnije je i promenjen zakon. Ipak, malo toga je u praksi ucinjeno. Saupenstajner i njegove pristalice su iznosili mnoge predloge. Odbijen je zakon o krivicnom proganjanju preduzetnika.

Nije se razmatrao ni predlog o petogodisnjoj suspenziji. Uzaludan je bio i predlog da se kaznjava podmicivanje poslanika, i da se regulise kaznjavanje zloupotrebe mandata. Korupcija se i dalje isplati. I pored svih novih saznanja o sve vecoj korupciji u trouglu politike, ekonomije i organa drzavne uprave, izostale su reakcije na predloge Saupenstajnera. Lako moze on da nabroji primere u svojoj borbi protiv korupcije.

Gradevinski preduzimac postaje sef novog kongresnog centra u svojoj opstini, u kojoj se angazovao da centar bude izgradjen. Drzavni sekretar postaje generalni sekretar firme za investiranje, kojoj je upravo prodao lukrativne drzavne imobilije. I tako dalje. Sve su to samo vrhovi ledenih bregova, smatra Sapunstajner.

Brita Banenberg, profesor za kriminologiju i krivicno pravo na univerzitetu Bilefeld je ustanovila da je svest o sopstenovj krivici u krugovima privrednika znanto niska. Ocekivati da ce se menadzmentom vrednosti ili moralisanjem nesto pokrenuti, je potpuno pogresno. Valja menjati kontrolne strukture. Tek tada ce doci do promene svesti, smatra Brita Banenberg."

A pazite ovo:

"Svima nama je više nego jasno da korupcija u dodeljivanju ugovora o građevinskim radovima
nikako nije problem koji postoji samo u siromašnim zemljama; razvijene zemlje od Japana do S.A.D. neprekidno boluju od problema u ovoj oblasti. Građevinski projekti su obično veliki i složeni, i, što je najvažnije, veoma skupi.

+ + +

Ova i druge inicijative su od velikog značaja ako želimo da izgradimo svet u kome nema korupcije. U svetu se svake godine potroši preko 4.000 milijardi dolara za javne nabavke. Od podizanja brana i škola pa do službi za odnošenje otpada, javni radovi i građevinarstvo se svuda smatraju sektorom sa najvišim stepenom korupcije, kako u zemljama razvoju tako i u razvijenim zemljama. Ako ne uspemo da zaustavimo korupciju, njena cena će i dalje biti razaranje društva, i što je još gore, gubitak ljudskih života. Tokom poslednjih 15 godina je u zemljotresima poginulo
oko 150,000 ljudi. Po rečima Džejmsa Luisa (James Lewis): “Ne ubijaju ljude zemljotresi već zgrade koje padaju na njih”. Primeri iz Turske i Italije pokazuju nam da se zgrade često ruše zbog nepoštovanja građevinskih i urbanističkih propisa - a to se često čini nakon što se činovnici podmite da izdaju dozvole za gradnju.

+ + +

Pazite sta se radi u Nemackoj:

"Studija slučaja: Predimenzionirano postrojenje za spaljivanje otpada spaljuje i novac u Kelnu
Hans Lejendeker (Hans Leyendecker). Sudski proces koji je okončan u Nemačkoj 2004. godine otkrio je stepen korupcije u postupku izgradnje postrojenja za spaljivanje otpada. Zloupoterebe
koje su otkrivene moguće su između ostalog i zbog činjenice da na tržištu velikih i unosnih projekata postoji relativno mali broj izvođača. U sektoru uklanjanja otpadnih materijala u Nemačkoj je podmićivanju dat naziv ‘veštačko disanje’. Za izgradnju postrojenja za spaljivanje smeća u Kelnu, jednog od poslednjih te vrste u Nemačkoj, postojala je posebno žestoka konkurencija. Keln, četvrti najveći grad u Nemačkoj, je uvek bio poznat po donekle ‘fluidnom’ odnosu prema pravilima i etičkim normama. ‘Živi i pusti druge da žive’ je omiljena izreka u gradu koja odražava stav poznat u Kelnu kao ‘Kölner Klüngel’ - ‘Kelnske klike’ - pomalo šaljiv naziv za nimalo bezazlenu pojavu. Deo tog sistema klika su dve najveće partije, Hrišćansko-demokratska unija i Socijal-demokratska stranka (SPD). Partijci često pomažu jedni drugima tako što prosleđuju jedan drugom državne funkcije i ugovore. Ta pomoć prelazi partijske granice: pobednici potpomažu i poražene, jer se nikad ne zna ko će pobediti na narednim izborima.

Godine 2002., grad je posebno potresao jedan skandal. Istragom je utvrđeno da je u džepove raznih građana Kelna podmićivanjem stiglo ukupno oko 21,6 miliona nemačih maraka (13,3 miliona dolara) tokom izgradnje postrojenja za spaljivanje otpada vrednog oko pola milijarde dolara u jednom predgrađu Kelna. U skandal su bili upleteni političari, menadžeri, lobisti. Na kraju je na svetlost dana izašla beskrajno korupirana i odvratna mreža u kojoj je bile upletena celokupna politička kasta grada Kelna.

+ + +

Slučaj Mannesmann

Januara 2004. godine je počelo kontroverzno suđenje grupi uticajnih nemačkih biznismena optuženih za kršenje fiducijarne obaveze (Untreue) nakon što je februara 2000. godine Vodafone preuzeo kontrolu nad firmom Mannesmann AG uprkos protivljenju njenih deoničara i upravnog odbora. Slučaj se ticao navoda o isplatama za raskid radnog odnosa u ukupnoj vrednosti od 57 miliona evra bivšem generalnom direktoru Manesmana, Klausu Eseru (Esser),
i dvojici drugih menadžera te firme. Tužilaštvo je na početku tvrdilo da je Eser uzeo mito da bi prihvatio ponudu Vodafona, ali sud je tu optužbu odbacio zbog nedostatka dokaza. Suđenje se nakon toga okrenulo dokazivanju da li su optuženi - pored Esera i Jozef Akerman (Josef Ackermann), generalni direktor Deutsche Bank, Klaus Cvikel (Zwickel), bivši predsednik moćnog sindikata IG Metall, i Joachim Funk, bivši generalni direktor Manesmana - postupili u interesu kompanije kada su glasali za pomenutu isplatu. Kada je predsednica sudskog veća Brigite Kopenhefer (Brigitte Koppenhöfer) aprila 2004. godine navela da po njenom mišljenju tužilac neće biti u stanju da dokaže da su optuženi počinili bilo kakvo krivično delo, preostala je mogućnost da su članovi upravnog odbora prekrišili Zakon o registrovanim kompanijama, što bi predstavljalo prekršaj u građanskom pravu. Jula 2004. godine je sud oslobodio sve optužene, mada se državni tužilac žalio na tu odluku. Bez obzira na njegov konačan ishod, proces je ipak pokrenuo razmišljanje o nekoliko važnih pitanja. Kao prvo, sudski postupak je započet uprkos protivljenju međunarodne ekonomske štampe i domaćih političara; stav i jednih i drugih je bio da bi suđenje okrnjilo dobar poslovni ugled Nemačke. Sposobnost pravosuđa da deluje nezavisno od uticaja ovakvih moćnih interesa svakako uliva poverenje. Kao drugo, uprkos postojanja navoda da za vreme preuzimanja Manesmana nisu poštovana sva pravila, tužilaštvo nije bilo u stanju da dokaže navode optužbe i moralo je da se osloni na posredne dokaze. Mnogi posmatrači su ukazali na greške u strategiji tužilaštva, ali je ovo takođe bilo odraz visoko neprozirne prirode slučaja u kom su važni svedoci tvrdili da su zaboravili osnovne činjenice a zainteresovane stranke po svoj prilici bile prilično nezainteresovane da se dođe do pune istine. Mada je suđenje pokazalo da postoje značajni nedostaci u sistemu vođenja preduzeća u Nemačkoj, ono je takođe ukazalo na teškoće koje se javljaju kada se pokuša da sa ta pitanja rešavaju sudski. Konačno, poverenje javnosti, koje je već bilo umanjeno nizom korupcijskih skandala i padom ekonomskih indikatora, dodatno je potkopano javno iskazanom bahatošću nekih članova nemačke privredne elite. Mnogi ljudi su pomenute isplate smatrali dokazom neobuzdane pohlepe."

Evo i slucaja Norveske:

"Korupcija u Norveškoj

Norveški mediji su 2003. i 2004. godine puno izveštavali o korupciji u biznisu, a najviše pažnje je izazvao skandal Statoil–Horton. Statoil, koji je u vlasništvu države, je najveća kompanija u Norveškoj. Juna 2002. godine, Statoil je zaključio desetogodišnji ugovor za konsultantske usluge u vrednosti od 15 miliona dolara sa firmom Horton Investments za ekspoloataciju nafte i prirodnog gasa u Iranu. Firma Horton Investments, čiji je vlasnik bio iranski emigrant Abas Jazdi, je navodno takođe bila finansijski posrednik za Mehdija Hašemija Rafsandžanija, sina bivšeg predsednika Irana i direktora Iranske nacionalne naftne kompanije (NIOC) i uticajne osobe u sektoru energetike te zemlje. U jesen 2002. godine, Statoil je u partnerstvu sa podružnicom NIOC-a dobio operativnu kontrolu nad zonom South Pars, najvećom svetskom priobalnom zonom za eksploataciju gasa . Statoil je izdvojio 300 miliona dolara za izgradnju tri platforme i gasovoda. Pošto projekat bude završen, Statoil će predati kontrolu South Parsa nazad NIOC-u, njegovi troškovi će biti nadoknađeni, a ubiraće i deo profita NIOC-a. Septembra 2003. godine, interni revizori Statoila su navodno postavljali pitanja o isplati u vrednosti od 5,2 miliona dolara na račun firme Horton Investments u banci na Ostrvima Turks i Kaikos, što je dovelo do istrage Økokrima, službe za istraživanje privrednog kriminala. Direktor upravnog odbora Statoila Leif Terje Ledesel (Leif Terje Løddesøl) i generalni direktor Olav Flej (Fjell) su dali ostavke. Økokrim je zaključio da je pomenuta isplata predstavljala ponudu neprikladne koristi u zamenu za uticaj na dobijanje posla u Iranu. Juna 2004. godine, Økokrim je kaznio Statoil i bivšeg direktora njegovog odeljenja za poslove u inostranstvu, Ričarda Habarda (Richard Hubbard). Statoilu je naređeno da plati kaznu u vrednosti od 20 miliona norveških kruna (2,9 miliona dolara). Statoil je takođe bio pod istragom američke Komisije za hartije od vrednosti i berze zbog kršenja Zakona o međunarodnoj korupciji, koji je nadležan budući da se deonicama kompanije trguje na Njujorškoj berzi. Navode o Statoilu razmotrio je i parlament Irana, dok je Abas Jazdi bio pod istragom vlasti Švajcarske zbog sumnje o pranju novca. Odlaganje istrage bilo je posledica odbijanja Rafsandžanija da se podvrgne saslušanju, što ukazuje na proceduralne prepreke koje stoje pred službama čiji je zadatak primena propisa o suzbijanju korupcije izvan sopstvenih jurisdikcija. Drugi veliki slučaj ticao se građevinske firme Veidekke, vodeće kompanije u konzorcijumu kojem je poverena izgradnja hidro-elektrane Bujagali u Ugandi. Godine 2002. su se pojavili navodi prema kojima je kompanija podmitila Ministra energetike Ugande Ričarda Kaijuku (Richard Kaijuka) manje od godinu dana pre nego što je ugovor dodeljen Veidekke konzorcijumu u postupku bez konkurencije ponuđača. Podružnica Veidekkea u Engleskoj, Noricil Limited, je navodno izvršila transfer deset hiljada dolara na Kaijukin račun u jednoj banci u Londonu. Pošto je Svetska banka obustavila finansiranje projekta, Økokrim je započeo istragu, ali je 2003. godine sud odbacio slučaj zbog nedovoljnih dokaza. Ovaj i slični slučajevi sumnjivih postupaka u spoljnim ekonomskim odnosima skrenuli su pažnju javnosti na korupciju u Norveškoj. Jedno od ključnih pitanja je bilo da li norveške firme primenjuju različite aršine u poslovanju kod kuće i u drugim zemljama. Takođe je započela rasprava o tome kako i kada treba primenjivati politiku ‘nulte tolerancije’. Međutim, rezultati istraživanja obavljenh poslednjih godina navode na zaključak da je korupcija još uvek raširenija u privredi u Norveškoj nego što se priznaje.
Većina poslovnih ljudi na visokim položajima u Norveškoj smatra da je podmićivanje neophodno da bi se dobili poslovi u zemljama u razvoju, ali većina ne priznaje da njihove kompanije nailaze na korupciju u međunarodnom poslovanju.

‘Godina užasa’ u Norveškoj

Anketa koju je sprovelo najveće osiguravajuće društvo u Norveškoj, Gjensidige NOR, pokazuje da 25 odsto biznismena veruje da u njihovom sektoru postoji korupcija, mada je samo 10 odsto priznalo da ona utiče i na njihovu firmu. Međutim, najvažnija poruka ankete je da građani Norveške više ne smatraju da je korupcija nešto što postoji samo u inostranstvu ili u zemljama u razvoju. Sve više poslovnih ljudi prepoznaje i domaću dimenziju problema. Gjensidige NOR je organizovalo anketu nakon što je štampa iznela niz navoda o korupciji i sukobu interesa u privatnom sektoru. U trenutku dok ovo pišemo su u toku istrage protiv četiri velike građevinske firme za nameštanje cena, tajno dogovaranje tendera i podelu tržišta kako u ugovorima u privatnom sektoru tako i u javnim radovima. Februara 2003. godine je počeo sudski postupak Norveške uprave za konkurenciju protiv kartela nekoliko firmi - Veidekke, Selmer Skanska, NCC Construction i Reinertsen Anlegg i drugih - za nezakonite radnje u vezi sa izgradnjom industrijskih postrojenja, elektrana, mostova, lučkih postrojenja i novog aerodroma u Oslu. NCC Construction je priznao ‘nezakonitu saradnju’ sa konkurentima, izdavanje lažnih računa i davanje nadoknade konkurentima koji su izgubili na tenderu. Veidekke, Selmer Skanska i NCC Construction su takođe bili pod istragom za kartelsko ponašanje na tržištu cementa. U trenutku dok ovo pišemo firma za finansijske udluge Finance Credit je bila pod istragom za krivično delo nezakonitog prebacivanja sredstava pozajmljenih od šest norveških banaka u ofšor poreske oaze. Optužnica je obuhvatila prevaru u vrednosti od 200 miliona dolara i lažno knjigovodstvo. Madland & Wara, kompanija koja je radila odnose sa javnošću za Finance Credit, je navodno pokušala da ‘kupi’ jednog istraživačkog novinara kako bi ga ućutkala.2 Spoljni konsultant koga je zaposlila međunarodna kompanija za klasifikovanje i overu Det Norske Veritas da bi procenio potrebu za novih informatičkim sistemom je maja 2004. godine osuđen zbog navođenja na davanje mita jer je zahtevao tajnu proviziju u vrednosti od 10% of firme UNISYS u zamenu za preporuku da se obavi nabavka novog sistema.3 U trenutku kada je pisan ovaj izveštaj trajao je sudski postupak protiv bivšeg finansijskog direktora Crvenog krsta Norveške i njegova dva brata koji su optuženi da su proneverili oko milion dolara tokom rekonstrukcije sedišta Crvenog krsta i podmitili građevinskog inspektora da overi dve fakture.4 Suđenje je odloženo za septembar 2004. godine. Ovakve slučajeve su norveški mediji nazvali simptomima privrede u kojoj je pojam poštenje izgubljen. Ovo je nova pojava u Norveškoj; javna debata je bila živa ali su osećanja pomešana. Većina građana je pozdravila suočavanje sa korupcijom, izveštavanje medija i raspravu o moralu i odgovornosti u poslovanju. Međutim plitke i ružičaste izjave o ‘nultoj toleranciji’ i nedostatak spoznaje javnosti o korupciji u svakodnevnoj praksi niti čine delotvornu strategiju za suzbijanje korupcije niti promovišu istinski napredak na nivou ekonomije. Mada su kompanije spoznale potrebu da se unaprede mere zaštite i interna kontrola, one tek treba da pribave kako znanje tako i sredstva koja su potrebna da bi se primenile delotvorne mere borbe protiv korupcije."

Ja nisam cuo da je Evropska Unija zapretila uvodjenjem sankcija Nemackoj ili Norveskoj zbog korupcije.

Sta je to Evropska Unija?