Price iz Kanade: Samo sloga Srbina spasava

Jedan dan preko Atlantika. Jutro. Odlazim na posao. Pored firme gde radim je srpski restoran. Nesporazum sa nadredjenim. Ja dosao, njega nema. Rano je. Odlazim na dorucak. Ulazim u restoran. Tek sto su otvorili. Unutra nema nikoga. Tek se zagrevaju sporeti. Pitam gazdu da li može da se dobije dorucak. Kaže, može, može, kako da ne. Narucujem. Sedam za jedan sto u potpuno praznom restoranu. Rano je. Nema nikoga. Ovde rucam svaki dan. Svaki dan. Znam ljude. Nasi ljudi. Srbi. Braca. Posle nekoliko minuta prilazi mi gazda. Kaže, ej, znaš šta, jel' bi mogao molim te, da sednes na neko drugo mesto, jer to je Dzonovo mesto, on tu uvek sedi, a ako uskoro dodje i mesto mu bude zauzeto, ceo dan će mu biti bezveze. Trenutak cutanja. Ustajem i sedam za drugi sto u potpuno praznom srpskom restoranu. Taj Dzon, ili Dzordz, ili Dzejms, ili Dzo, ili ko zna koji, je neki koji tu negde radi. Isto kao i ja. Nigde nema njegovog imena, nigde nema rezervacije. Samo sloga Srbina spasava.